Толстој и гуштер (рецензије)

Драгиша Калезић. Толстој и гуштер

Руске, политичке и друге приче

Драгиша Калезић, савремени српски есејиста, романсијер и приповедач, у све три досад објављене књиге, у есејима Еденски врт лажи (1973), роману Још сам овде (1990), који је ушао у избор од двадесет романа српских писаца из Црне Горе, и сада приповетком Толстој и гуштер (1996), „представља се као писац јасног тематског усмерења и изузетне стваралачке одговорности према књижевном тексту. Његова најновија књига, која има три композиционе целине: Руске приче, Политичке приче и Друге приче, то у потпуности потврђује,
Као аутор модерне наративне и духовне оријентације Драгиша Калезић је теме својих прича у овој књизи концентрисао око оних појмова човекове психологије и садржаја његовог живота који представљају неке од кључних категорија његовог бића у данашњем времену – самоће, односа према смрти, према аутентичности живота, према кривици, праведности, добру и злу у човеку. Ове теме, наглашено антрополошки и филозофски осенчене усмеравају Калезићев рукопис према прози интелектуално-ерудитске инспирације, у којој се скептичан однос према могућносгима човека да промени своју судбину у свету непрестано преплиће са непосредним животним садржајима и изазовима који тој судбини дају пуно егзистенцијално значење и смисао. С друге стране, у Калезићевим причама успоставља се веома активан стваралачки однос према појму слободе и идентитета данашњег човека у времену поремећених моралних и духовних вредности. У тим причама однос према власти и подаништву подједнако карактеришу сталну човекову тежњу ка потпуном ослобађању своје личности од стега времена и идеологије, као и његову судбинску везаност за најнепосредније знакове времена и средине у којима живи. Ове приче, међутим, универзалношћу својих тема и жанра прозне алегорије у којем су остварене, наглашавају своју изузетну тематску и етичку актуелност и трајност књижевног значења у свим политичким ситуацијама кроз које је човек пролазио у историји а не само у данашњим околностима, и зато представљају најбоље примере праве политичке приче у савременој српској књижевности.
Поред две кључне теме из прва два дела књиге, односа према смрти и односа према власти, у књизи Толстој и гуштер, нарочито у њеном трећем делу остварује се још једна значајна тематска и семантичка оријентација Драгише Калезића као приповедача – то је однос према различитим облицима човекове пролазности, од оне која се открива у свакодневним животним ситуацијамау понегде и хумористички интонираним, до оних које доносе прозне слике животне промашености и узалудности човековог сна о својој постојаности у времену. У формално-стилској равни рукописа Драгиша Калезић се и у овој књизи представља као изузетно одговоран аутор и у равни композиције и у равни језика и стила. Његове приче не настају као непосредне наративне слике стварности и перцепције света, већ као транспоновано и стилизовано наративно искуство у чијој су основи стварни документ, податак из могућне или из замишљене биографије књижевних јунака, чињенице из књижевне историје или податак из ауторовог властитог животног искуства.. Зато се у подтексту Калезићевих прича често може наићи, као на својеврсне и веома функционалне илустрације њихове теме и значења, на скривене литерарне асоцијације или на цитате из дела познатих руских и других светских писаца или на податке из културне историје. Исто тако, његове приче, у којима доминирају осећања меланхолије, скепсе и пролазности, исписане су веома контролисаним лирско-есејистичким стилом и сигурном синтаксом којом се наглашава прецизност мисли и дубина осећања књижевних јунака. Зато се за Калезићеву прозу и може рећи да није проза миметичке слике света и човековог положаја у њему, већ проза дубоке егзисгенцијално-антрополошке тематске оријентације и наглашеног метафизичког уметничког значења.

Из рецензије Марка Недића