RASLOJAVANJE SVETA I RASLOJAVANJE SVESTI
Osnovno sadržinsko, kompoziciono i semantičko jezgro knjige Još sam ovde formirano je oko teme trajne nesaglasnosti između nekonvencionalne i neprilagodljive individualne prirode jednog umetnika i svakodnevne, neposredne i prepoznatljive stvarnosti koja neposredno zahteva od umetnika prilagođavanje svojim konvencijama i normama različite prirode i svrhe.
Knjiga još sam ovde tipičan je primer veoma uspešne literarne transkripcije, odnosno udvajanja glasova autora i njegovog junaka i spontanog prenošenja funkcije i svojstava autorovog glasa na glas književnog junaka. Iz takvog glasovnog preplitanja, koje je bilo mogućno zato što je u oba slučaja reč o stvaralačkom pogledu na svet, dobrim delom proizilaze narativnost i lirizam ove knjige u delovima koji se odnose na detinjstvo i rat, odnosno njena intelektualnost i esejizam, njena ironija i kritičnost u delovima bližim savremenom trenutku. Iz takvog preplitanja proizilaze takođe i konstantni relativizam i skepticizam u knjizi.
Naglašavanjem trajnog protivrečja između pragmatične svakodnevice i stvaralačke ličnosti koja veruje u vlastiti životni izbor i stav omogućene su one tematske linije u poslednjim poglavljima rukopisa koje otkrivaju i lice i naličje jednog od najdramatičnijih odnosa koji se uspostavlja između umetnika i stvarnosti kao takve. Iz unutrašnjeg antagonizma i stalno podignute tenzije tog odnosa, kojeg je, kao svoje sudbine, neprestano svestan i glavni lik („Uvek sam bio čovek u sporu“, kaže on pri kraju knjige, tamo gde se njegova samodestruktivnost pojačava do dramatičnih razmera) — ovaj čudak se ukazuje kao paradigma današnjeg istinskog umetnika koji je unapred spreman na progon iz površne, neautentične i prolazne svakodnevice zato što nije spreman na kompromis sa njom.
Marko Nedić
(Predgovor za roman još sam ovde)
ZA KLUPKOM DUŠE
(Dragiša Kalezić: Još sam ovde, Rad, Beograd, 1990)
Posle dužeg ćutanja (knjiga eseja Edenski vrt laži objavljena je 1973. godine), Dragiša Kalezić se pojavljuje sa novom knjigom, žanrovski provokativnom i enigmatičnom, koja se s podjednakim pravom može nazvati autobiografijom, romanom, meditativnom prozom neodređenog žanra, zbirkom lirsko-filozofskih zapisa ili pak estetičkim traktatom. Ukrštanje ovih žanrovskih odrednica umnogostručuje značenja knjige u celini. Razbijena naracija, raspršenost priče, na primer, već na početku sugerišu osnovnu pripovednu perspektivu — svet iščezavajućih odnosa, naglašeno neodredivih i neuhvatljivih — te se ova proza može čitati i kao moderan roman o dezintegrisanoj stvarnosti, koja pritiska i raslojava i čovekovo unutrašnje biće, stešnjeno slikama usahnuća opšteg smisla i osekom elementarnih vrednosnih polja današnjeg sveta.
Ukrštanjem doživljaja i operacija, autor gradi jedan mogući okvir izazovne povesti o svom književnom junaku, i na toj ravni pripovesti izrasta i jedan od prvih značenjskih otklona, gde se neobični stvaralački potencijali situiranog junaka uzdižu i lome pred apsurdnom ispraznošću novih društvenih stega, ili pred zaprekama vlastite skepse, ranjivošću zapretenih puteva i tajanstvenih spletova volje i otpora u procesu samospoznaje i artikulaciji tog procesa. Otuda u ovoj prozi neprekidno izranjaju kontrapunkti svetlih i zatamnjenih narativnih segmenata, koji ocrtavaju suprotnosti opšteg i ličnog, mogućeg i neostvarenog; ali i značenjska polja koja se otvaraju i nižu iz krhotina nemilosrdne introspekcije, koliko i iz lucidnih analitičkih minijatura posvećenih duhu vremena, naravima, strastima i muci, kao god i tromosti i mrtvilu življenja. Na podlozi ove složeno uspostavljene motivske mreže izniču novi spletovi koji uvode temu o slobodi i moćima kreacije, ali i o sputanosti i preprekama . Time se u izlomljenu i uvišestručenu narativnu prizmu uvodi još jedan govorni model. Model koji se, utkan u pripovednu strukturu, ističe formom disputa, te kao takav osporava ili potvrđuje značenjsko štivo ostalih nivoa pripovedanja. Ta dijalektičnost pripovednog govora u celini najubedljivije povezuje različita narativna polja, neprekidno suprotstavljajući nivoe i vrednosti njihovog sučeljavanja i tu i tamo prožimanja.
Dragiša Kalezić pojam kreativnog jasno izdvaja kao smisao lične egzistencije, ali ga sagledava i u neizbežnosti korelacije sa svakodnevnom realnošću. Njegov roman o „magičnom“ majstoru crtaču može se shvatiti i kao njegova biografija, ali budući da se on u ovoj pripovesti ne može do kraja razlučiti od autobiografskog, jer i sama ravan estetičkih razmatranja i veoma inspirativnih refleksija odiše najizvornijim doživljajem zanosa i opsednutosti životom i stvaranjem.
Autonomnost umetnosti kao estetičke forme, ali i njen vitalizam koji svoj smisao i snagu neizbežno crpe iz poretka realnog sveta i klupka duše, u Kalezićevoj prozi „Još sam ovde“ izrastaju u onaj značenjski sloj koji ovaj autor ostvaruje kroz najsublimnije, ali i najzagonetnije unutrašnje sprege, rečenicama andrićevske mirne mudrosti ali i zatamnjenim registrom proznog iskaza i psiholoških nemira.
Kao što se i lirska fraza i njezina lepa klasična melodija smenjuju u ovoj knjizi sa oporim žargonskim i ironijskim obrtima. Ili pak sa doista virtuoznim esejističkim pasažima, na čijem „dnu“ isijavaju tonovi uznemirenosti i skepse.
U svim ovim stilskim prepletima, kao i u žanrovskim presecima krije se draž ove neobične knjige fragmenata moderne proze koju čitalac sam „sklapa i rasklapa” posredstvom odgonetanja njenih značenjskih polja i slojeva.
Tanja Kragujević
(„Književna reč“, Beograd, 1991)
ATIPIČNO ŠTIVO
(Dragiša Kalezić: Još sam ovde, Rad, Beograd, 1990)
Knjige poput ove neobične Kalezićeve proze nastaju godinama, procesom nalik taloženju kamenog nakita u pećinama, a u našoj kulturi predstavljaju suštu retkost. Ako bismo po svaku cenu tražili poređenje, prisetili bismo se tek pojedinih tekstova Milovana Danojlića (pisanih vazda na osetljivoj razini između zapisa, „crtice“ , s poentom „prave proze“, kao i znamenitih Andrićevih Znakova pored puta. Međutim, kada je o Znakovima pored puta reč, poređenje pomalo klima. Ono se, zapravo, ne može protegnuti na Kalezićevu knjigu kao celinu, već je smisleno pre svega kada imamo na umu „poglavlje“ Crna kutija.
Poglavlje Crna kutija ima nečeg andrićevskog. A to je ponajpre Kalezićev osećaj za jezik, za semantičku i stilsku meru. Naravno, bilo bi netačno pretpostaviti stoga da taj jezik nije uposebljen. U njemu, naime, ima karakterističnih „umekšavanja“, govornih ukrasa, urbanih natruha, dijaloških obrta i čitav niz drugih posebnosti koje ga čine osobenim, autorski izdvojenim i razaznatljivim.
Sumnje, svejedno, nema: reč je bez dvoumice o stilisti sa vrha naše današnje književne pismenosti, a uz to i o autoru koji ima i kojeg u prvom redu zanima metaknjiževno dosegnuće i iskustvo. On natenane i bez zazora piše za odabrane, za čitaoce retke uživaoce i sladokusce.
U širem smislu, dakle bez ikakvih poređenja, prozno kazivanje Dragiše Kalezića deo je one čuvene u svetu sve prisutnije tendencije „dekonstrukcije” tradicionalno pojmljene proze. Ta i takva proza po nekim svojim odličjima, u pojedinim pasažima, po pravilu nalikuje eseju. U svakom slučaju, ona ima multiknjiževne ambicije i počiva na veoma složenom i slojevitom kulturnom osloncu.
***
Dragiša Kalezić je, nema sumnje, jedan od čitalaca koji su prošli školu pažljivog čitanja. Njegov prvenac, uostalom, i jeste bio Edenski vrt laži (1973), unekoliko pozno objavljena zbirka eseja. Veze između ovih dveju njegovoh dosad objavljenih knjiga zasigurno postoje. Ali .je knjiga .Još sam ovde neosporno zamašnije i značajnije ostvarenje.
Najzad, da bi se otklonila svaka mogućnost zabune, valja reći da je proza „Još sam ovde” tek delimično “naslonjena” na esejističko iskustvo. To znači pored ostalog, da iako se gotovo svaki od velikog broja fragmenata što je grade može čitati i ponaosob, na osnovu proizvoljnog odabira, sama zamisao knjige ima okvirnu i nenaglašenu celovitost.
Srba Ignjatović
(NIN Beograd, 1991. godine)
»Izvesna andrićevska mirnoća i sintaksička jednostavnost iskaza, koje su sigurno najadekvatniji izraz Kalezićevog relativizovanog i reflektivnog odnosa prema svetu, omogućavaju zaključak da su prvenstveno jezik i stil kojim su izloženi zapisi, slike, sećanja i drugi sadržaji ovog rukopisa njegove nezaobilazne književne vrednosti i ključ njegovog književnog značaja. Sudbina umetnika pretočena u skladan jezički tok i u književnu formu koja odražava stalni nemir glavnog lika pred agresivnom stvarnošću pokazali su se i u ovom slučaju kao veoma privlačna i literarno veoma provokativna tema.. .«
Marko Nedić – »Narodna knjiga«, Beograd
»… Za Kalezića je postmoderna prirodno stanje stvari, pre no ideološko, teorijsko odredište koje je sve prisutnije i u našoj književnoj i teorijskoj praksi. Postmodernistička poetika, čak i ako ju je Kalezić imao u vidu pri gradnji svoga dela, stopljena je u ovoj prozi s prirodom priče o ekscentričnom subjektu, o subjektu koji iščezava u vlastitom delu, u praznini sveta, u označiteljskom poretku koji ga odredjuje. Roman Još sam ovde, zapravo je diskurs o pomračenju subjekta, jednoj od bitnih tema savremene misli, ali i jednom od ključnih problema današnjeg sveta.. .«
Radoman Kordić – Treći program Radio-Beograda
JOŠ SAM OVDE
Dragiša Kalezić je posle „Edenskog vrta laži“ zastao kao esejista. Jedno vreme se činilo da se potpuno povukao iz književnosti, iz književnog života, iz saradnje u književnim časopisima i, posebno, iz ključnih poetičkih promena koje su tih godina zahvatile srpsku literaturu. To se osetno odrazilo, moralo se odraziti i na neposredni odnost knjževne javnosti prema njegovoj poziciji u tadašnjoj srpskoj književnosti, a saobrazno tome i na opšte kritičke preglede književne produkcije sedamdesetih i osamdesetih godina prethodnog veka…
…Tek posle dužeg prividnog odsustva, Dragiša Kalezić je, 1990, godine, u beogradskom ”Radu”, objavio roman ”Još sam ovde„, kojim je doista potvrdio visok estetski nivo knjiženog rukopisa i izuzetnost izabranih tema koje .je prenosio u književni tekst. Kritička recepcija te knjige izrazite mozaičke strukture i složene sadržine bila je takođe značajna, mada ne tako široka, kakva je bila recepcija njegove knjige eseja. Poetičke promene kroz koje je tih sedamdesetih i osamdesetih godin prolazila srpska književnost bile su tako reljefne, intenzivne, složene i izazovne da su apsorbovale gotovo svu pažnju književne kritike i raznih informativnih medija, posvećenih kulturi u širem smislu i umetnosti posebno, ne ostavljajući dovoljno prostora za drugačije glasove i drugačije ličnosti na tadašnjoj književnoj sceni. Već samim tim je i književno delo Dragiše Kalezića pretrpelo posledice tog neumoljivog zakona pragmatične prakse, najčešće površne javne recepcije kulture i književnosti. (Shodno onoj narodnoj, srpskoj: “Koga nije, bez njega se može.“)
Pokazalo se da njemu samom to nije mnogo smetalo. Moglo bi se reći da mu je na izvestan način čak odgovaralo, jer je u takvim okolnostima mogao da na miru stvara svoje, u formalnom smislu složeno, u sadržinskom izazovno i u stilskom uzorno rezbareno književno delo… To ne znači da se izolovao i ostao po strani. Poetičke promene tog vremena ipak su se donekle reflektovale i na knjigu Još sam ovde. U kritičkim tumačenjima tog, kako je već istaknuto, dobro dočekanog romana one, s razlogom, nisu povezivane s poetičkim inovacijama koje su ostvarivane u prozi tadašnjih novih i mlađih pisaca, koji su već na prvi pogled pripadali struji postmoderne orijentacije, već su pre viđene poizdalje… Ono, međutim, što je u književnoj kritici objavljeno o tom Kalezićevom romanu bilo je sasvim dovoljno da se zaključi da je on kao pisac i dalje ostao savršeno dosledan svom zahtevu iz ranijih godina o neophodnosti izbora bitnih tema, postizanja visokog izražajnog nivoa i specifične individualizacije юьiževnog teksta, kao i potrebi da se te vrednosti projektuju nekonvencionalnim književnim sredstvima i, pre svega, izborom ključnih egzistencijalnih tema, kao što je u romanu Još sam ovde, između ostalog, bila i tema identiteta, dakle stvaralačke samosvesti i prateće slobode izbora jednog umetnika u aktuelnom vremenu.
Marko Nedić
Roman JOŠ SAM OVDE na najbolji način potvrđuje književnu strast, talenat i dar Dragiše Kalezića.
Ova meditativna proza tkana je na razboju vrhunske pripovedačke osetljivosti: jeziko odmeren, jezgrovit i lirski intoniran, slike raskošne i suzdržane, pričanje u najboljoj tradiciji narodnih priča, tema provokativna i zanosna. Srpska književnost dobila je knjigu koja će dugo biti čitana i visoko vrednovana.
(Miroslav Josić Višnjić)
„Još sam ovde i žanrovski i sadržinski veoma je složena i višesmerno netipična prozna knjiga. Ona poseduje svojstva mnogih proznih oblika: romana, duhovne biografije ili autobiografije jednog umetnika, novelističke prozne zbirke, knjige kratkih proznih oblika, knjige poetičkih zapisa i refleksij a savremenog stvaraoca koji živi u prepoznatljivim društvenim i egzistencijalnim okolnostima. ”
Marko Nedić
Roman „Još sam ovde” prvi put je objavljen 1990. godine… Nedavno se u našoj ediciji „Albatros” pojavio i njegov imenjak Još sam ovde (Knjiga Druga). Ova dva rukopisa čine jednu mozaičku celinu u tematskom, stilskom i kompozicijskom pogledu, a mogu se, bez sumnje, čitati i odvojeno, kao posebne knjige.
Albatros
Cilj i ideal Biblioteke koja ulazi u život pod krilatim znamenjem Albatrosa jeste: gajenje i širenje duševne kuture.
Biblioteka Albatros obraća se, prvenstveno, onima koji u obogaćivanju i oblagorođavanju svoga duha vide jedan ozbiljan životni zadatak – njena je glavna težnja: da se broj takvih čitalaca stalno umnožava i da se interesovanje za književnost, umetnost i za duhovna pitanja, uopšte, pojača.
U tim obzirima i namerama sadržano je već i merilo po kome će se odabirati dela za publikaciju u okviru Biblioteke Albatros: prosta, površna zabava isključena je isto tako kao i štura ili stručna didaktika; reč će imati pre svega, dela intuicije, bilo pesničke, bilo mislilačke, dakle, romani, novele, priče, dramski poemi, filozofski pokušaji, aforizmi – kao i razni subjektivni napisi: dnevnice, životopisi, ispovesgi, ali i estetičke i kulturno-historijske studije i rasprave, najzad i one osobene umetničke igre mašte i osećanja, u kojima se rado ispoljavaju poneki moderni pesnici. Jednom reči, sve ono, u čemu se pokazuje ceo čovek i cela duša i što govori čoveku i duši kao takvima.
Takav materijal crpeće se, sa jedne strane, iz naše najnovije književnosti, iz dela onih naših najmlađih pisaca koji su uspeli da dadu našem uniženom životu jedan nov pravac i jedan divno ubrzani novi ritam – sa druge strane, iz remek-dela svetske literature koja stoje u liniji našega pokreta i naših ciljeva i koja ćemo, razume se, donositi u novim, savremenim i umetničkim prevodima.
Stanislav Vinarev i Todor Manojlović (1921)