ФРАГМЕНТИ ЗА ДРАГИШИН „ЖИВУЉАК”
Мирослав Јосић Вишњић
Писац шара речима и црта свет у дугиним бојама, са речитим муњама и громовима, дарује нам прозне аквареле, лавиране цртеже, осенчене сериграфије, велика платна, заносне мурале и фрескописе.
Калезићева књига има два слоја, два лица: прозно и есејистичко.
***
Постоји у овом рукопису ниска прозних бисера (да поменем два из првог дела рукописа: „Господар смрти” или „Куку“), као што има и прозно насушних записа о оцу и мајци јунака (на више места у тексту, а једно је оно о бритвулину који отац чува за сина).
***
Калезићев „јунак” (не знам да ли је „приповедач“ добра реч за њега) спојио је у себи наратора и писца који лако и једноставно води дијалог са људима уз које је одрастао и са онима које среће, са библијским причама, са античким Грцима и митским јунацима, али и са писцима и мислиоцима које чита и воли. (Киркегор и Сократ су у првом кругу, ту су и Толстој, Андрић, Ками, Јонеско, Селимовић, Шкловски, Саројан, Мољковић, Ксенофонт, Шекспир, Бекон, Мандељштам, Ковачевић… а у једном запису „провукло“ се и моје име.)
***
Као и пажљиви читалац Марко Недић (на корицама прве књиге романа Још сам овде), могао бих записати и без тротачке: „Извесна андрићевска мирноћа и синтаксичка једноставност исказа… омогућавају закључак да су првенствено језик и стил којим су изложени ови записи, слике, сећања и други садржаји овог рукописа његове незаобилазне књижевне вредности и кључ његовог књижевног значаја.
Последњу реченицу коју сам објавио у том тексту, старом три и по деценије, могу и сада да потпишем: „О предмету о којем не мислимо као Калезић, не осећамо потребу да се супротстављамо већ да прозборимо, истом или интензивнијом страшћу.
Мирослав Јосић Вишњић
(Поговор за Још сам овде, књига друга)