Јама без дна (фрагменти)

Попо Радован се понамести и крену…

„Највиши залогај ова наша борчина прождрла је, прича каже, у вријеме пропасти владавине Иванбега Црнојевића, господара Зете, а везан је за име Раслава Ђурђева, једног од тадашњих племенских првака. Како се то догодило? Да бисмо добили јаснију слику, морамо кренути поиздаље, уватит мало залета и уз пут се ту и тамо завлачит у ластавице и пећинице приче, њена скровита окца, јер освјетљавање тих окаца, макар и узгредно, умимогред, даје рељеф, боју и тон цијелој причи. Стога они који слушају, морај бит будни и врло стрпљиви – пожељно је, је ли – мада, право речено, приповједач све те радње и предузима, не би ли слушаоце увео и одржа у стање занесености, ако се може тако казат. (Ето ти де, сад ја испадох неки приповједач!…)

„Иванбег у Горњој Зети има свој посјед (феуд) под именом Бријестово, чије су границе прецизно утврђене Ивановом повељом (хрисовуљом) из 1484. године, дакле из злехудог вакта кад је на половини Иванбеговине сунце већ било зашло, док је на њеној другој половини још титрао његов румени одсјај на заласку. Сам Иванбег је већ био ступио у вазални однос према султану Бајазиту Другом, старијем сину славожедног  Мехмета Фатаха, гробара Цариграда, који је након победе над братом Џемом у вјешто и стрпљиво вођеној трци за упражњени пријесто злотворно и без узмака наставио са ућеривањем Балкана у крваву и дубоко зацртану бразду освајачке политике свога моћнога оца. (Тај Бајазит, „роб роба свечева“, веле да је био мршав, брончане пути, коштуњав и погурен чојек, оштровид и опрезан, који се држао на одстојању и према својим најближим сарадницима. А било је таквих нечитких момената кад нико од тих најближих, па ни сам велики везир,  након службеног разговора с њим, султаном, није могао бити сигуран да ће дочекати сјутрашњу зору, а да му он није дао никаквих опипљивих разлога за то осјећање несигурности. Толика опрезност и непрозирност биле су, уз остало, од велике помоћи Бајазиту у дугој и крвавој борби за пријесто са надахнутим и распојасаним братом Џемом, пјесником са српском крви у жилама. А и у доцнијем вођењу политике велике Империје. Једва да је, говорило се, по бијелу дану трипут у годину обрта главу к небу. Волио је помрчину мимо људе, али је зна и да за вријеме ведрих ноћи, поиздаље окружен оданом стражом, дуго посматра са балона царске палате жућкасторумени срполики мјесец, небески знак Алахове славе и величине! Волио је и сваку стопу своје свете земље и радовао се свакој освојеној стопи туђе, изнад свега. „Моје је онолико колико могу да узмем и да узето кад код се то од мене тражи – одбраним“, било је његово владарско начело. Књиге није читао, осим Курана часног и оних за које би му се приликом прелиставања учинило да их је сам написао. А таквих је било мало. Његови истински противници, тј. они међу њима који су га најбоље познавали, сматрали су да се он, практичар, од брата Џема разликује као поноћ од поднева, а то су објашњавали његови подријетлом по матери, која је била ропкиња, харемска мелескиња незајажљивог Мехмеда. А робови се чврсто држе земље, те морају имати развијена чула за све на њој. То аминује и наш јеванђелист Лука кад каже да су ђеца мрака много вештија и упорнија од ђеце свјетлости. А ја додајем: Њихово је царство земаљско.) Но одох предалеко, лаком да што више кажем олабавих контролу над причом… Па бих сад ође прикочио, стануо и уз божју помоћ наставио о вазалном положају Иванбеговом према новом султану Бајазиту, управо тамо ђе сам и сврнуо с главнога правца приче. Цијена тога положаја била је врло болна и, с витешког гледишта, готово срамотна: Иванбег је био дужан да отправи своју ћерку јединицу, лијепу Екатерину, у харем омраженом и злочестом Фирузу, скадарском санџакбегу, који је, веле, имао десно уво веће од лијевога, па га је окретао само онијема до чије је ријечи држа. (Онога злога јутра кад су вјерни Фирузови поклисари дошли да је поведу као непунољетну робињицу, отац Иван изашао је из куће на тајни, маскирани излаз са својим јединим, али вјерним и срчаним пратиоцем Јоком Црмничанином и обрео се у оружарници, ђе га је чекало седам младих бојовника крвавога зуба, спремних да погину сваки трен на његов миг. Овога пута миг је изостао, јер Ивану није било до боја који ничему не води, но је по сваку цијену хтио да избјегне да у тренутку опроштаја погледа Екатерини у очи, оставивши њеној мајци да сама обави мрски чин предаје, уз онај мудри женски савјет који ће јој одшкринути врата помирења са судбином што је чека. Али Бог није тако хтио, но је будућу робињицу у одсудном часу подијелио на њу саму која је стајала пред мајком уплакана лица и на њену сјенку која се обрела пред оцем с питањем оштрим ка кострика у својим бистрим, сузама испраним очима; питањем тако страшним да Иван није могао ни да га у ријечи пренесе, а камоли да на њега одговори. Сјен је одједном кренула да се удаљава попут звијезде кад фрне небеским сводом, бивајући све мања и све блеђа, а у тренутку нестанка осврнула се, јадна, отворила уста и нешто рекла на језику нијемих. Отац Иван је по мимици и покрету њених усана покушао да прочита ту последњу поруку, али му то није пошло за руком. Остали су ћутали укочени, смркнутих лица, жао им је било господара веома, али ријечи утјехе за њега нијесу налазили… Јоко је, много година касније, после Иванове смрти, негђе исприча да његов велики господар ту бољку никад није преболио, али се на њу није ни жалио, јер је знава да она улази у високу цијену историјске улоге коју му је додијелила срећа ја `л несрећа. Двије стварчице у вези с кћерком, по Јоковом казивању, највише су дирнуле у боно СРЦЕ господара Иванбега. Прву је сазнао од своје драге и одане Маре, кнегиње Иванбеговице, Екатеринине мајке. Када је ова уплакану кћер лично предала у руке Фирусовим поклисарима, они су је хитро огрнули за тај моменат припремљеним зеленим огртачем, на чијем се реверу гордио жути полумјесец! Другу ствар је сам Иванбег на самрти испричао Јоку и проту Бољевићу, који су га све вријеме дворели и предворели. На сан му је, наиме дошла кћер у том истом огртачу зеленом и сагла се да га целива у суву и тврду шаку, а он је рекао да јој то не може дозволит док знак полумјесеца не замијени знаком пламенога крста. Она се због нечега намргодила на његове неопозиве ријечи, нагло раширила руке, поскочила трипут попут паунице, одвојила се од пода и полеђачке отпловила зраком тмастим и загушљивим… Избезумљени старац је вриснуо: Отруј га, о кћери, кад с њим аљине помијешаш, боље је да ставимо судбину и твоју и моју и земље ове на врх од игле, на брид пламенита ножа, но срамно живјет поради биједне сигурности државе наше несрећне и народа напаћеног. И још да овоме додам историјски податак да је, поврх свега чемера својега големога, мученик Иванбег морао, по наметнутом уговору, Бајазиту исплаћиват седам стотина златних дуката годишње ренте, под пријетњом да добро пази шта ради, како упражњава поданичку дужност, јер кулук сваког трена може бити удвостручен…

„О обрађивању равног и пространог Бријестова старале су се такозване Иванове слуге, кметови, а то су били сељаци с пуним насљеднијем правом на своја имања, по свој прилици потомци старосједелаца Лужана, некад јаке српске народне заједнице која је триста и кусур година настањивала Бјелопавлићку равницу, а чије је пропадање највише убрзано доласком Дукађинаца, веома жилавог и ратоборног племена… Овим питомим и богатим посједом је сигурно и мудро управљао војвода Калета, Дукађинац, ратник мрка брка и оштра погледа, како је о њему остало записано у сјећањима сабораца, Иванбегов властелин и негдашњи двороуправитељ, чојек-тврђава, поуздан и енергичан, у којега је остарјели и суморни Иванбег имао неограничено повјерење. Војвода Калета је – Бог те живио часни домаћине – домаћински управљао посједом, уживајући све последице које су законито проистицале из његовога високог положаја у служби на Ивановом двору, док је господару Иванбегу био обавезан да једном годишње предаје предвиђени дио прихода са имања и, уз то, да буде спреман да га војно помаже кад дође мука. А мука је такорећи била стална, почев од исцрпљујућих борби за одбрану Зете као државне заједнице, па све до честих упада Турака из сусједних области које су још раније пале под турску управу. И не само Турака, синко мој, но и неке околине, православне поганије која се турским зулумћарима безобзирно обраћала за пријеку помоћ у немилосрдној јагми за плодне територије Горње Зете на коју је Иванова власт била ограничена послије пада тврдога Скадра, Доње Зете и Жабљака, управног сједишта свих претходних зетских владара. Тим и томе сличним подривачким домунђавањима и насртајима био је опасно изложен и посјед Бријестово недуго наком Калетине погибије.

„Раслав Ђурђев, зорни, поносити и злочести унук Калетиног брата Павка, у то вријеме оглашени трговац крупном стоком, јахаћим коњима прије свега, отишао је чак у Фочу тамо, сједиште херцеговачког санџаката, бајаги трговачким послом, да купи пар коња, а у ствари главно му је било да доведе Турке и напане Иванбегов посјед (Бријестово), у ком су већ подуже владали прилично неваљали односи. Наиме, Иванбег је још док је Калета био жив слао своје ратнике да припомогну њему и његовим кметовима у одбрани посједа, а сад је та помоћ била неопходнија, па самим тим и бројчано већа. Али, с друге стране, будући да није било ваљане руке која би била у стању да војску држи под контролу, дошло је до расула: војници су се осилили и стали, заједно са дијелом његових слугу, да грдно злостављају околно становништво. Можеш замислити шта и како бива онда кад се слуга осили а господар му је далеко!… Остало је да је сам Раслав потанко и на вријеме упозна Иванбега са дивљањем војника и овај му је обећа да ће нешто предузет, али није предузео ништа. Није уистину ни мога, јер се он лично налазио у стању нимало свјетлијем од онога у ком се налазила његова држава. Стар на изглед и ојађен, мада по годинама и не толико, Иван није више могао да се носи ни са аветима из својих снова, а камоли са оним од крви и меса… Његово тијело је, по казивању људи с двора, било тако мршаво и испошћено да су му ноћу трипут престирали постељу, јер му се чинило да лежи на облуцима. О стању његова тијела и духа оставио је запис његов честњејши исповједник, мој брат у Христу прото Симеун Бољевић, и ја ћу овом згодом по сјећању издвојит из тога записа исповијест самога Ивана, да ти предочим, како би ти слика била живља и потпунија, па ћу се онда окренут Раславу. Јер прича коју сам започео је тешка и сложена, па је треба ваљано подастријет, да би се што боље примила, разумјела и у памћење легла…

„Дакле, прото Бољевић има ријеч:

Посла је господар Иван те вечери Дамјана по мене, негђе иза првих пијетлова, да дођем Бога ради, да мало попричамо… Кренуо сам захвалан као и сваки пут кад би ми учинио ту част, али и веома забринут… Затекао сам га како сједи у наслоњачи, опуштена тијела, уобичајено блијед, тужних, мада још увијек живих очију, окружен трочланом послугом. Поздравио сам га дубоким наклоном, сјео на принесену ми каригу, и разговор је почео тако што је у једном моменту господар Иван подигао десну руку и рекао тихим гласом, разговијетно:

          „А то што си у прошлу неђељу говорио, драги мој прото, да би било добро кад би душа и тијело старили напоредо, не чини ми се да је могуће. Тјело стари и слаби по природноме закону, а души се омакне да робија жељама и навикама, надањима и страховима. Нарочито душа старца коме жеље претичу памет, па је склон да вјерује како у свом тијелу крије нешто од некадање мужевне муњевитости. И сам сам се толико пута преварио у себе, толико пута сам застао питајући се изравно: није ли овако са свима мојим предоџбама, не гледам ли на све криво и не чиним ли се смијешан овијема што ме окружују. И кренем тада да се у то удубим, да освијетлим што ми се у души комеша, као што се онај који је у беспуће забаса удубљује у помрчину, да би што боље одредио даљи правац кретања ка жељеном циљу, али не налазим праве ријечи да опишем оно што осјећам… Слутим само да ме је нека сили посвојила и хоће да изврши нечију заповијест нада мном, а од мене тражи да пристанем, а ја не могу – не пристаје ми се… Одједном ми бива јасно да сам много старији и слабији но што сам мислио, али ми није јасно шта се ту може одбити на старост, а шта на подмукле тишње и бољке луба мога. Велики број знакова ми се нуди и за једно и за друго, све гори од горега. Жиле су ми олабавиле, кости отежале и кад мало поитам зашкрипе, јер зглобне чауре су сваким даном све сувље, а и често ми студне око СРЦА, брада ми задрхти, а чапра на лице ми утрне, да на додир не осјећам да је моја, или ме нека тишња просврдла од лијевога палца ножнога до тјемена… Кад сједнем у наслоњачу, с муком устајем; кад сам на ногама земља ме вуче. А кад лежим, па кренем да се преврнем и потражим удобнији положај, превалим се кајно трупац испод покривача; дуго не могу заспат но онако дреждим и о јаду мним док ми се лубина не смлачи, па онда затљим као полуопијен: све знам што је око мене, а тобож спавам. Мозгом ми луњају некакви призори нејасна значења, састављају се и растављају образујући свакојаке слике и прилике. И тако расвит дочекам, много уморнији но што сам лега… Или ме подузме мука усред ноћи, дижем се, зовем послугу, тражим ракију, чашу воде и ужицу меда… Отварам прозор: дижем поглед к небу, гонетам по звијездама кад ће сванут. А оно свиће опрезно, споро, никад да сване… Бива и да се толико престрашим сна, нећу у кревет но куњам у наслоњачи, а ноге дигнем на храстови троножац, мало лакше ми буде. А мисли ми потону у некакав сутон, или бездан тамни, сјате се око нечега невидљивог и круже подобно искрицама у тмици, које се у трену пале и гасе. То зна да потраје охохо… А пошто отуда испловим, глава ми тешка као мјерица, укус у устима отужан, гадљив, дрхтавица се пење уз кичму. Свјесан сам и контам да се тако мре. Кад не бих испловио, то би била смрт. Стога закључујем да се смрт не може доживјет, јер би се у противном морала наџивјет, барем за трен трена… Смртник може само подлећи смрти, а чим се то деси више ничега нема – ни њега ни ње. Живот се раздеси сам од себе, ка криво течење кад му се у траг уђе. Очи утеку у главу и утрну, а лице се преобрази у маску. Нема!… И страшно је што нема. Посао државнички ми све теже пада, укријепит границе према Турцима не могу, нисам кадар… Оно што ослободим од напасника, они опет узму; на посвајању и поробљавању царство су засновали, које и поред тога што га стално проширују и утврђују никад није довољно широко и тврдо. Ја опет, они опет, али снаге је у мене све мање, а потребе за њом све више. Нека но им и моји помажу, јер налазе да им је боље под њима но са мном. И јесте у једну руку, претилије живи издајица од хајдука, тица у кавези од оне на грани. Бог сами зна каква судба чека Ђурђа, кад сјутра сједне на моје мјесто и како ће Стефан гледат на то. Оће ли доћи до раздора међу њима. И оће ли народ који уз Ђурђа буде морат Турцима ноге да мије и харача да даје… Бојим се оће и стога ми је још жалије да очи склопим. Као да се из љутога боја кукавички извлачим. Ја, Иван Црнојевић, који сам у један вакат хитрим корацима по разбојишту бројио турско трупље. Бриге с којима замрчем сваке боговетне ноћи, освићу утростручене. И мој напор да се са освитом дана наножим, налик је на напор ђетета које се труди да проода, с тим што је то тамо лијепо и охрабрујуће виђет, док је у мом случају јадно и биједно, сажаљења достојно. Некад сам обичавао, особито љети кад је ноћ свијетла и ведра, да задуго с балкона пребирам мутним погледом по небеском своду и утврђујем распоред звијезда. Одлазио бих на починак сигуран да ће тај распоред и наредне ноћи бити исти. А то ми је уливало наду да ће и границе моје државе осванути исте какве су замркле, те да ћу ја бити оран и сјутра као јутрос што сам био. Одавно то више није тако. Распоред звијезда на небу је исти, Богом заповеђени, али мени та небеска постојаност више не говори исто. Напротив, увјерава ме како сам трошан као и све живо на земљи. И кад ме то сколи, честити мој прото Симеуне, све ми се чини јасним… као да су се ствари које моју судбину чине договориле да се покажу преда мном у свој голотињи својој. И кренем да контам овако: То ти је што ти је. И буду задовољен комадићем који ти је судбина одломила. Доста си ти, Иване Црнојевићу, подастро грађе за приповиједање, ако неко буде вољан да приповиједа, што је на крају крајева једино важно и истинито. Од приче се не живи, може ми се приговорит. А ја велим: Од приче се не живи онолико колико се за њу живи. Онолико колико млински камен зрно пшенично у брашно растроши, тако и вријеме земно живот људски у причу претвара, какву-такву, па сад нека свако за себе изнађе одговор од чега и зашто живи. Ја сам своје река… Стога би било добро, за мене лично најбоље, да ми се душа и тијело коначно раздвоје као вјерни другари и сапатници, с надом да ће се опет срести, Тамо… Толико овога пута, мој добри оче. А ја сам твој наук, Христов, апостолски и светоотачки наук, примио с кршћењем завјетовао му се увјерен да је у њему спас, али сам те звао да ти моје искуство потање пренесем. Да ти кажем како се осјећам, те да на уском и све ужем појасу између два свијета ствари не теку глатко, јер ако ико моју муку треба да зна, сад кад се рачун своди, онда си то ти. Пратио си ме вјерно као божји заступник у мојој државици. Помогао ми да се гријеху одупрем, а богме и милостиво погледао на мене и кад нијесам био у стању да то учиним.

„И сад ћу престати са даљим навођењем доиста важнога списа прота Бољевића о Ивановом стању, да бих се, како сам и обећа, окренуо Раславу.

„Раславу Ђурђеву је насиље дозлогрдило, па је одлучио да насиљем и одговори. Довео је Фочаке ноћу, и они су повјерени им посао обавили хитро и свирепо, изнад очекивања. Искористили су згодну прилику, каже прича, сеоско весеље (свадбу Калетиног унука Константина, Кокоја, вашега претка) и на једно мјесто посјекли тридесет четворицу, а тројица су не зна се како измакла смрти. И док су мргодни и обијесни фочански добровољци, предвођени џамбасом Амиром Џаком, који је све вријеме ио и пио, послуживан од три напупјела ђевојчурка, док су његови послушници дивље наставили с пљачком, силовањима и паљевином, наручилац крвавога посла, Раслав Ђурђев, запитао се главом у шакама: „Куђ сад оволико лешева, драги мој Боже?“ А један од мјештана, Муко жутооки, рођак му, предложио је да их потоваре на коње и мазге, оћерају и убаче у овај исти бездан. Раслав изгледа није био за то (има је мало душе), већ је тражио да се закопају у једну велику гробницу. Али Муко Мечкељин, стрводер бездушни, запео да они ту почас ничим нијесу заслужили, а и паметније је како он вели, јербо их тамо никад нико неће моћ пребројит, ако до бројања дође, па је Раслав пред тим попустио. Посао су завршили о расвиту. Кад су их спремили у јаму, Муко је са своја два безимена друга обурда за њима хрпу крупног камења, да их мртве дотуче. (Прича даље каже да је та ноћ, огрезла у крви и мјесечини, на небу записана и да су се неки у то увјерили својим очима. Приказаније се јавља сваке године, ако је ноћ мјесечна, у исти трен када је караван с мртвима, Раслављев караван, пролазио Градачком косом, таман да завије удесно ка Јабуковцу и Папратном долу. Сјени каравана вуку се тромо саме од себе читавих пет минута, а онда се одвајају од тла једна за другом, да би се за тили час устремиле к небеским висинама и нагло нестале… За све то вријеме мјесец је подрхтавао као да га је некаква сила небеска ћерала на то.)

„Да је Раслав одмах, из истих стопа, отиша код господара и пријавио шта је учинио, можда би и спасио русу главу, ко зна, јер му је Иванбег био веле наклоњен, ал он то није учинио. Раслављево оклијевање искористио је шкиљави и лукави Калиман Петрушинов, његов лукави стриц. Истога јутра, док је Раслав ка заклан спава, узе његовога Брњаша и одјаха на Ријеку да упозна Иванбега из прве руке са крвавим пиром у селу Бријестову, његовом питомом посиједу, надајући се богатом дару за хитри муштулук. Згранути Иванбег му умах није поверова, али кад се овај заклео у јемца Бога и заложио своју главу као гаранцију да говори право, Иванбег га је дарива „ођелом од црвене свите“, уз напомену да му је глава у торби све док његови људи не провиде шта је истина. Убрзо је све провиђено и стари бездушник је био слободан да иде своме дому.

(Калиман је то даровано ођело, причало се увелико, облачио једино за главне црквене и државне празнике, кад се уз Божје и господарево име помиње, старао се о њему трипут више но о свој својој немалој имовини, покретној и непокретној, заједно; више но о својој тикволикој глави на уским раменима. То му је, дакле, била главна брига све док му једног јутра његов рођени зет и мрзитељ Рвоје, Раслављев обожатељ, није ту главу расцопа маљем и убачио га у рупчагу из које су џикљале купине, на сто лаката од куће, уз помоћ своје жене а његове кћери мутаве Русалке жутих очију. То је учинио под пакосним и циничним изговором да ће тако од њега, Калимана Петрушинова, бити на концу некакве користи. Нагнојиће обилато велики купињак, а више није ни завриједио. Најприје је мислио, тај Рвоје, да га ћушне у јаму, али му се одједном учинило да би то била награда за њега.)

„Шта је било с Рвојем, је ли платио ту смрт, ништа ти о томе не знам.

„Раслав Ђурђев је трећега дана зором бијелим стига на Ријеку као тешки грешник-покајник. Примио га особно двороуправитељ Дамјан Риђи, који је на то мјесто замијенио преминулог Калету, и одмах обавијестио господара да је на двор доша чојек који га је тешко посјека по души и тражи да буде примљен како би му преда у руке своју русу главу коју још држи на раменима. Иван му је наредио да га до даље одлуке задржи под стражом, а да му одмах позове савјетника Козму, с који већ годинама води препирку о добру и злу, правди и неправди, реду и нереду, о пизми и несојлуку појединих локалних старјешина, које свиђају своје послове под изговором бриге о општем добру, те о оном заједничком језгру сваке власти које се опире промјенама зависним од времена и прилика. (Већ су укратко били размијенили мишљења о честом надирању пограничних бандита и паљењу једне старе богомоље у Доњој Зети, над којом Иванбег више није могао да одржава контролу, па су претресли и Раслављев случај, на основу Калимановог извјештаја, а нијесу се успели сложит у сагледавању садржаја његове кривице и одмјеравању казне. Козма, приморац и млетачки ђак, просвијећен чојек, знао је да одвише цифра, што је Ивану одило на живце. Овог пута се упорно и вјешто залагао да се Раславу остави глава на рамена, јер је он морао да стане уз своје саплеменике и – што му још више иде у прилог – на вакат се жалио на злочинство Иванбегових људи тамо, а са стране двора, господара прије  свега, ништа није предузето.)

„Кад је уљега у његову примаћу одају, савјетник Козма (од кога и потиче завршница овога дијела приче) са уфитиљеним брчићима и јарећом брадицом, затека је Иванбега како сједи у масивној храстовој столовачи с високијем наслоном, укрућен и смркнут, са сиједом апостолском брадом просутом низ широка прса, на којима се пресијавао крст од сувога злата, увоштенога лица и подбулих полузатворених очних капака, осутим ситним чивитним брадавицама… Ничим није дао знак да је запазио долазак свога оштроумног савјетника, који се, додуше, готово прикрао идући на прстима…

• Заповиједај, господару – огласио се Козма.

„Иван  је подига тешке очне капке, одмјерио га кратко строгим погледом и река да је већ све заповијеђено. Звао га је само да му каже да је Раслав Ђурђев стига и да треба да буде обављено оно што мора да се обави. Оставићему главу на рамена да бисмо га имали за што објесит, река је Иван.

– Због чега си ме онда звао? – упитао је Козма.

– Зва сам те да ти ово заповиједим. Да ти кажем, праведниче, шта треба да му саопштиш кад га уведу!

– Ја да му саопштим?

– Јес вала. Да му у мом присуству саопштиш пресуду коју сам ја донио. Зар ту није све чисто?

– Па чисто је, мора да буде чисто – рекао је Козма, загледан у необичну бору између обрва господара Ивана, никад до сада толико набреклу; бору која га је вазда подсјећала на нечитко слово из ко зна каквог древног писма. Сад је то примио као знак да је Раслављево вријеме истекло.

– Козма, Раслав је издајник без поговора – одсијека је Иванбег. – Ја сам погријешио према њему, то је жива истина, али она у његовом случају ништа не мијења. Власт је, нема збора, са своје стране дужна да буде праведна према својим поданицима, да би на њину оданост у миру и у рату могла да рачуна. Јербо, ако их не можемо заштитит од наших, како ћемо од непријатеља? Стога добро разумијем њихову побуну тамо и његову подршку. Али он је преша границу до које се преступнику може прогледат кроз прсте: отиша је чак дотле да у крвника помоћ иште, па је дига Турке на мене, а код њих се дебело задужио. Сад је њини јатак, шта је друго… Зла која се дома замећу дома се и размећу, тако би требало да је. Дошли би и ти бријешки зулумћари на ред… Како да му опростим? Мислиш ли ти, Козма, да би му твоји Латини на мом мјесту опростили? Колико их знам, то им не би ни пало на ум. Њима су пуна уста правде, паметна главо, кад се то не тиче њине чапре. Но, нека их тамо, и нама су ваљали. Али Раслав мора да умре. По некој срећи, ја л` несрећи, ја сам то што сам и ту ђе сам. И господар и пас чувар уједно. Судим онако како морам у овоме затрованоме животу… Још су те поклане јаднике у мрачни бездан убачили… И то наши, а не Турци! Боже, ђе им би душа!? А сад се намоли на прозор и реци и момку да доведе осуђеника.

„(Раслав се све вријеме налазио у малој одаји у друштву двојице стражара. Кад је курир стига, затека га је у разговору са његовим чуварима. Колико је мога да разабере, Раслав их је упозна са својим недјелом, тражећи од њих да се о њему поштено изјасне. Мога си да организујеш своје људе или иноплеменике, а Турке никако, река је један од стражара. Други је поновио за њим: Турке никако и важно је климнуо главом.)

„Није паса ни кварат од уре кад је, у пратњи двојице стражара, у одају у којој су сјеђели господар Иван и његов савјетник Козма, уљега чојек висок, риђокос и модроок, правилних црта лица, посут ситним пјегама. Наочит, могло би се рећ. Био је то главом Раслав Ђурђев, зорни унук Павка Митрова о којему се зборило у Горњој Зети као о чојеку отмену и од угледа, мада нијесу прећуткиване ни његове крупне слабости према женскињу, вину и коцки… Кад је ступио пред њих, господар Иванбег се узнемири као да је уљегла сасвим непозната особа са сумњивим намјернијем, па му је дао руком знак да стане. Раслав је стануо мирно, поздравио их обојицу у Божје име и уз поданички наклон… Одговорио му је Козма, док је Иван ћута и гледа у својега савјетника. Овај се мало врпољио, да би најзад саопштио оно што му је била дужност.

– Раславе, мораш да умреш, нажалост. Твоје вријеме је већ истекло, по пријекој уредби државе наше; толико, да знаш…

– Спреман сам ја на смрт и милост не иштем, да се и то зна – рекао је мирно Раслав. – На насиље сам одговорио насиљем, али сам у одговору прегна мјеру. Крив јесам!… Моја смрт није ништа мање потребита мени неголи вама, људима од правде и закона, који брину о сигурности народа овога површја. Стога сам и приспио да своју кривњу главом платим. Но, искрен да биднем, ја више схватам да сам крив но што ми осјећај  из дубине душе налаже. Кад гођ помислим на тебе, господару мој, какви те све јади бију да уз божју помоћ обдржиш крст и слободу, онда је моја кривица ка Суторман велика. Али кад ми ту слику смијене они напасници, разбраћа, животиње у чељадинској кожи, онда кривње готово да не осјећам, јербо самовољство противу којега сам ја уста никако не може бити добро, Бог иза њега не може станут. Истина, најежим се, али ме јежња брзо прође… Добро знаш, господару, вапио сам помоћ од тебе, нијесам је добио. Вапио сам је трипут, а ти си се вазда изговара пречијем послом. Кад потоњи пут дојездих и закуках, жалећи се и на силовање жена, срамотно вала, од стране твојијех развратника, ти се изгрми на мене. Рече осорно, баш овијема ријечима: да „мркачина у Горњој Зети може да причека, то је ситно… „Е да не би чекала, ја прегох и ријешим ствар пријекијем путем. Заштитих многе од насиља и злобе, али себе упропастих – испадох турски хаинин, ниједна вјера… А да је тадер неко од напасника омастио конопац, ми бисмо богме данас разговарали ка господар и његов часни поданик… И сад што се мене тиче кад је свему крај, молим само за једно – да се не проломи како је објешен Раслав ка издајник, јер издајник нијесам у души. Бог на небу то зна, али моја сирочад живјеће дуго на земљи, требало би јер су мала, и куку њима ако се буде трубјело о томе. А она, јадна, крива нијесу да живе на ивици пропасти ка божја пасторчад. Ништа лакше но потиснут нејач, жену и ђецу, још ако им је домаћин и отац издајник. Нека се рече да сам шенуо умом и бачио под ноге своје поданичке и људске обавезе, да сам се дрзнуо у безумљу својему на све што ти оличаваш и браниш, мој господару, само нека се не биљежи да сам Јуда. Нијесам Јуда, да ми се траг затре… Био сам и завазда оста унук Павка Митрова! А све зло које учињех, моја руса глава може подмирит… Овоме бих дода само толико да ни за тебе, мој господару, не би било добро да остане записано да си у овој ствари уштинуо истину за образ, јербо твој живот треба да остане узор и путоказ за све над којима господариш, а та мрља би ти у томе сметала. Добро, могла би се она прекрит и заташкат или обеснажит прећеривањем на другој страни, – упорним величањем мога ионако великога недјела, али зашто силовати истину и гријешити душу тамо ђе то не доноси никаквога плода, поготово ако се из богобојазног и милостивог опроштаја може извући више но из казне. Људи се боје онога који кажњава, али су им пуна уста хвале за оног који умије да пожали и опрости. И ја бих овдје стао, јер све што бих даље река ти знаш боље од мене…

– Пошто је окривљени Раслав прибрано изнио своју одбрану, Иванбег је, по Козмином свједочењу, дуго, необично дуго ћутао. Као да се напречац скаменио, не дај Боже… Најзад је подигао крупну главу, овјенчану оријетким прамењем сиједе косе и дуге бијеле браде, и упитао Раслава тихим, али строгим , неумитним гласом:

– Је ли то све што си припремио да опереш свој обрљани образ, сине Ђурђев?

„А кад је овај одговорио да нема ништа да дода, Иван је устао, ухватио га за мишицу, одвео полако до прозора и показао му испруженом руком на већ припремљена вјешала која су се црњела на сто лаката од двора, као да су у самоме паклу питурана… Откад су подигнута, што је морало бит подавно, нијесу ни трена од невремена заклањана. Пувало-наводило, она су бесловесно ћутала и чекала шта могу и зашто су ту… И баш у трену – и то је остало запажено – кад се Иван намолио на прозор са Раславом да овоме покаже ђе ће и како завршити свој тегобни земаљски живот, један од дворских паса чувара, крупни и власати гаров, био је одига ногу да се помокри уз дебели црни стуб.

– Ту те чека мој коначни одговор, рекао је. – Та црна греда што је видиш сажима мој суд о твоме поступку. Мога сам те ја из милосрђа казнит са пет стотина аспри и педесет палица по леђима, кајно оне непризорнике што без питања работају земљу манастирску и плодове с ње убирају, не дајући ујам, али нађох да то није за тебе. А сад ти преостаје да се исповиједиш проту Бољевићу и причешће примиш, како би умро по православноме закону, подобно мом некад угледном дворјанину Станојлу Баречу, кога су Турци превластили ситним даровима позлаћеним и ћесом дуката да ради противу мене. Бог ти може опростит измећарење Турцима, Раславе, Он на то једини има право, а ја немам. И било би ми лакше на души кад би знава да ће Он то своје права искористит, јере сам потцијенио кукњаву твоју недолично и погријешио сам, уистину млим, већ сам то рекао Козми. Ближа је кошуља но гуњина, давно се рекло. Али руку на СРЦЕ Раславе, понекад је мудро од гуњине кренут да не бисмо остали без кошуље. Ово потоње се нарочито односи на људе на мом мјесту и у вријеме подобно овоме у коме ја пребивам… Твоја невоља до јадне душе и јесте ситна и преситна наспрам зала која прождиру нашу несталну државицу којој је вазда пријетила опасност да друкчија осване но што је замркла. Ако нас притисне ала и врана, онда смо сви на губитку. Ђе гођ стопом станемо на њино смо стали, за сваку неправду међу нама код њих ћемо правду тражит. Ако то нијеси видио, онда ти очи служе само за гледање, да слијеп земљом не газиш, ка сваком духовно ништавном двоношцу… Ни да си побијене земљи врнуо од које су и умијешени, као што доликује инсану наместо што си их у јаму спремио, не бих ти опростио Раславе, али бих те друкчије гледао. Млого би боље било за тебе да си их сам наред побио уз помоћ иноплеменика но што си срамотно Турке на њих довео. Ниједан војник није мали губитак, а не вод војника, али издаја је мало црња. Како ли само заслијепи да се тако гадна намисао у твојој глави заврже, црни образе!… А сад да ти кажем и ово: спопада ме црна мисао да ти нијеси оптужио моје слуге и побио их баш због тога трслучења мјештана, то је више зачепица, изговор, тако бих рекао, иза којега се скрива твоје срамно намјереније да ми траг тамо затреш. Да коначно развалиш мој вриједни посјед, потпомажеш његов растур и да привластиш што више за себе. Нијеси ти у томе сам, Раславе, таман посла, но су зинули на тај посјед сви наоколо. Јад и чемер куд се год осврнеш… И Калетини синови су опадани да су били силобатни и страх и трепет за околину, а ја вјерујем да су само хтјели, да спасу од посједа што је више могуће, слиједећи правац свога оца, нажалост без његовог угледа… Одувијек је било несојлука, али је он жигосан и прогањан колико се то могло, а данас кад се клима држава из темеља он испада нормалан и пожељан јербо смањује и чак уклања обзире у избору начина и средстава да се што више закучи, а другоме штета нанесе. Тако је сад, а биће још горе, много горе, ја ти јамчим. Оће, оће… Сваком степенику навише у царству земаљскоме одговара степеник наниже у царству небескоме. Тако је свијет устројен,,, Свијет! – шта је то? Пљаца запуштена и несагледива… Рачун без крчмара, при чему се своја корис мјери туђом штетом. Лађа без кормилара… Тркалиште ђавола! А и ово је мало речено. Све више ми се таквијем чини, искрен да биднем, нека ми Бог опрости…

„Тамо је гром заждио, чим је војвода Калета умро, мој вјерни и срчани поданик, двороуправитељ, и на крају законити управник властелинства Бријестово, мојега најважнијега посједа у том дијелу Горње Зете. Бјеше то тврда петља, тврђе не знам. Мрка брка, са великом чворугом између обрва, оштар ни ријеч ка бритва, а опет промишљен. Спреман да брани своје до задње капи крви, бранећи моје у исти мах и све што је одило на добробит моје државе. Дао сам му властелинство на управу и то смо потврдили уговором под печатом, којим су кратко и јасно биле утврђене његове феудалне и војничке  обавезе према двору, што је значило да сам га увео у ред свога племства. Од онога часа кад је добјега код мена не Ријеку, послије свађе са оцем Митром, нијесам га испушта из вида. Из дана у дан растао је у мојим очима двије пуне године, да бих га кад је у трећу зељега поставио за двороуправитеља. Завео је ред на двору без грке ријечи и са ким. И мом савјетнику Козми је био добро по вољи. И овај њему. „Козма, твој савјетник, је Латинин, господару“, подвукао ми је једном пригодом у разговору, „али ти је одан и твојој ствари потребит. Уз то је паметан, колико сам уватио. Све то заједно је довољно да бидне ту ђе је. Ко ће боље заступат твоје интересе код Млечана, а млетачке код тебе од њега самога. Козма је мост између Зете и Млетака; мост тврди а не љељаво брвно како неки мисле, иако то не изговарају.“ (Ето Козма ту, све он ово зна.) Ех, Калета, синко, куку мене за тобом… А те тобож поштене домаћине у чије си име дига Турчина на мене, мога би чојек до сјутравече купит за трице и обрнут их да пљују на тебе. Данас-сјутра ће вишина Турке у жељу дочекат, пристаће да их и код жена замијене, ако је то цијена шићара коме се надају. Кад људи не би претежно били ситна пљева, њима се владат не би ни могло. А до једне душе не би ни требало, но би се сви мудро и поштено договорили и согласије чињели што је за њих најбоље и најпотребније…

„Иди сад, Раславе, Ђурђев, макни ми се с очију. Уморан сам и поглед ми се мути од гледања на јаде што ме окружују, као и од претварања да вјерујем у чудесну моћ молитава и Дамјановог засипања утјешним изрекама којих је језик овог народа препун; толико сам уморан да судњи час све чешће призивам. С вечери, да не осванем; изјутра, да не омркнем. Водите га момци… Ја те кажњавам кајно издајника, да знаш, јер ти си мене изда двоструко: лично као чојека чије је СРЦЕ до ове зле уре барем једном дневно куцнуло за тебе и као господара твојега старога, али ако неко мли да си херој – ето му га тамо, нека те слави и у звијезде кује… Али се неће ни сви Турци, кунем ти се, хвали приклонит, има и међу њима који знају за част и образ. Мене ће кудит као поштенога непријатеља, који им је додијељен по избору онијех сила које над њима господаре, али ти исти тебе неће величат кајно издајника, мислим на оне који су способни да на твоје дјело мојијем очима погледају… Један од таквих, када је сазнао да су ми у борби с њим и његовима убили коња вранога, што сам га од пријатеља Млечанина добио, посла ми је на дар арапског седланика да од њега очи нијеси одвојит мога!… Фамилију ти неће тицат нико, задајем ти вјеру божју, ни имовину коју си јој оставио ма како да си је стека уколико моја рука допре… То ћу и у аманет оставит, писмено да би било тврђе. А твојој невјести поручујем да чува спомен на оно што је код тебе ваљало, ако је тога било, а вјерујем да јесте, док синовима желим особљиво да им никад не падне на ум да ишту помоћ од крвника, а спроћу свога рода, јер нема већих пораза од подлих успеха. И да их Бод држи до судњега дана подаље од свакојега худога дјела.

– Још само часак, господару, ако дозволиш.

– Кажи.

– Мило ми је што сам чуо то о Калети, рођеном брату мога ђеда Павка Митрова. Ја му нијесам ни до кољена, знам то одавно и не заборављам. Али, мој господару, требало је да поменеш и то да је честити Калета убио пристава, старог чувара винограда, и тако дрско прекршио строги аманет свога оца Митра Павлова, који су остала тројица браће – Петрушин, Павко и јуродиви Никола – беспоговорно прихватила и обдржала. И то нешто говори…

– Зна се и то, Раславе Ђурђев, зна! Пристав је омашком убио Митрова најмлађега сина. Отац Митар Павлов је хитро подвеза СРЦЕ и опростио слузи, а и синове је обавеза да тако поступе, да освету избију из глава својијех. И Калета је хтио, али је његова жалост за братом била силна, неисказива, дакле јача од обзира послушности према оцу својему. Убио је пристава, прекршио очев завјет што је и дрско и несмајно… Али, шта се ту може, такви је био Калета у једну руку… вулкан чојек. Кад сам му река да сам Екатерину, милу моју кћерцу, дао у харем свирепоме Фирузу, поблиједио је кајно крпа и отповрнуо ми без увијања! „Ја то, господару, не бих кабулио да би огњем живијем изгорјело све што очима видим. И најрађе од свега бих зубима закла Фируза кад бих га мога ачкат. И навреле су му сузе на очи… Отро их је јаглуком и дода: Није лако, море, бит на твом мјесту у погано вријеме. „Ти си од исте крви, Раславе, али си отиша предалеко у пркосу својему жестокоме, донекле праведноме, и још си свој гријех напудериса поштењем не би ли како-тако прикрио нечисти рачун који стоји иза свега. Али то сам већ река, све сам река…

– Сад смо квит, господару – рече Раслав и покуњи главу. – Све сам схватио. Још бих само река да ми је жеља да се гаров нађе ту кад џелат приступи извршењу казне… да га помилујем…

(Прича каже и то да је ојађени Иванбег у гњеву био донио несхватљиво пријеку одлуку да казни мјештане тако што ће их силом војном наћерат да закопају јаму, али је убрзо схватио да такву одлуку није у стању да спроведе, а и да јесте то не би имало смисла, па је од ње одступио и заменио ју је другом, разложнијом: наредио је, наиме, да се што прије подигне капелица-покајница насред села Бријестова. Тако је и учињено. Мјештани су Иванбегов поступак примили као велику милост, па су у знак захвалности каменовали Мука  Мачкељина, а његов љеш су стрпали у врећу и убачили у јаму. Кад је господар Иван за то чуо, почеша се по глави. Није му се допало што је Муко стрводер наша мјеста међу онијема због којих је капелица-покајница подигнута, али се да разлогу поновивши много пута поновљену изреку: Учињеноме послу нема мане.)“

– А сада бих те молио, кућићу, да наточиш по једну од оне твоје муње, да се окријепимо пређе но што се приватим даље приче.

– Оћу, како нећу, попе, фалит ни не може, рече отац трљајући руке и радосно поскочи да дохвати боцу с ракијом. И пошто наточи, обрати се попу усрдно и са дивљењем: Ала си ово силно исприча, оче, да те Бог живи, ка да си био тамо. Драго ми је што сам те чуо, а жао би ми било да нијесам… и то млого.