Па то је онај стари бунџија и петиционаш… Био је утицајан у студентској штампи, у „Студенту“ нарочито.
Мислиш на Илију из „Коларца“, с наочарима?
Тако је. На њега мислим.
Па Илија је умро давно. Штавише, умро је сит живота, тако се чуло. А после се и видело, јер је он то сам навео као биографски податак на задњој корици своје последње књиге. И смрт је то поштовала, сутрадан је дошла по њега у стан и узела га пре него што је књига изашла из штампарије, да му спасе част, јер обећано ваља благрвремено испунити.
— Што смета?
— Па мртви се не враћају, заборавио си. А читао си „Хамлета”?
— Кад је то написано?! Од тада је могло да се врати милијарду људи. Ко или шта теби гарантује да од седам и кусур милијарди колико их данас притиска земљу бар милијарда не отпада на повратнике? Одавно се шапуће да у вртовима рајским не цветају руже, да је сва та дивота измишљена док се сматрало уносним да се човеку може помоћи негде другде и друкчије но што се то на земљи чини и како се чини. А сад се сматра ноторном чињеницом да је земља и поред понора јада ипак боља… Но мене ту, ако смем рећи, голица нешто друго: Како препознати повратнике, или како одредити границу између мртваца који хода и живог човека, јер она се све ређе јасно указује, а иза тога мора нешто да стоји. Верујем да је сумња потекла одатле што неке људе оно што раде не препоручује убедљиво да их спремно убрајамо у живе. Све више су нијансе у питању.
— Или си полудео или мислиш да сам ја луд…
Идем! Не знам где, али нешто морам смислити.
– Што се Љутиш, Гордане? Престао си да се наливаш зеленом ракијом и да мењаш жене, жуте и црне, па сам ти ја сад крив. Е не може тако.
— Да је било, било је, и жутих и црних, али све с муком, требало је да додаш.
— То је твој проблем. А мени се у овом тренутку допада да се поигравам с неким, хајде да кажем ужасно битним стварима. Знам ја, шаблонисто, да је Илија умро, ко то не зна од људи блиских нама. Сећам се добро и помена у „Политици” групице његових проверених пријатеља о десетогодишњици смрти. Назвали су га врло умесно бунтовником с разлогом. Допао ми се контрапункт након асоцијације на стари филм „Бунтовник без разлога.“ А опет допуштам чудесну могућност да се вратио или ће једног дана то учинити. Да се разумемо, не волим да се држим шаблона по сваку цену и у свакој прилици, одговара ми да му пакостим. На крају крајева, Грчићу, ти си започео шалу с принцом Хамлетом. А ако ниси, но си узео Хамлетов монолог као изворни доказ да се мртви не враћају, онда ти ја не био у кожи. Али да баталимо, пресело ми је, боље да одемо на пиво овде у „Џакарту“. Да данемо душом. Ја плаћам.
Илији се разговор толико допаде да после вишегодишње неисказиво јалове осаме, у којој је он, сходно тамошњем стилу понашања, могао да прича о чему хоће и колико хоће, а да га нико не слуша, док се овде и даље натежу о књишким стварима, као некад, пожеле да им приђе и умеша се изместа; да надокнади бар мало изгубљеног времена. Па и да с њима оде на то пиво. Али се пред њега нагло испречи непремостива препрека: Како да дане душом, кад је душу већ испустио?