Ако бих сад и „стиснуо петљу” да прихватим тај позив, не могу бити сигуран да ми неко, у међувремену, неће обити стан и запосести га, а где онда да се вратим. Дођем, кренем да откључам, али брава не прима кључ!? Звоним… отвара врата човек киклопске грађе, го до појаса, длакав, с печурком међу очима, и пита ме шта хоћу. Кажем бојажљиво да бих хтео да уђем у свој стан, вратио сам се с пута, па… знате. А он ме гледа посагнуте главе са десном руком на свом слоновском увету, забрекао од снаге, и поново ме пита с неком анималном надменошћу наглашавајући сваку реч: Јеси ли чист, дедице, знаш ли кога тражиш?” Покушавам да му поново објасним да је то мој стан, ипак. Наследио сам га од родитеља, у њему живим деценијама, то сви у згради знају и спремни су да посведоче. „Хтео бих да видим тога ко је спреман да посведочи такву бесмислицу”, каже он и нуди ми жваку уз усиљен грохотан смех… Уто наилази комшија Микан и ја му се обраћам, тражим помоћ… Он, у духу времена, слеже раменима и пролази као да ме никад није видео. Г. Киклоп шири руке и смешка се, ставља ми до знања да се пресаберем, најзад. Додајем да моје име стоји у списку станара, то .је одмах проверљиво, али њему више није до натезања са мном и закључује разговор речима: „Јеби се мумијо, пробудио си ме“, љутито залупивши врата.
Силазим у приземље, гледам списак станара у застакљеном раму, кад тамо уместо мог имена стоји нечије друго, вероватно његово.
***
— Видим сами сте, па рекох да се удружимо!… Овако на поглед, моја сте мјера… на неки начин, који баш и не бих мога да објасним.
Нагло се пренух, као да се у близини нешто сурва. На седишту преко пута мене, до врата купеа, седео је човек здепаст и онизак, широких рамена, јежаве проседе косе, лица потамнелог од сунца и меснатих скврчених ушију! Нисам сигуран да га први пут видим… Можда је он један од оних који стрпљиво раде на мојој крлетки.,. А ја бих хтео да још мало гледам сунце!…
— Блиједи сте, забринути — настави он и осмотри ме ситним жућкастим очима, уз брз и ведар осмех, као да ми жели рећи да за све има лека, па и за мене — и он тај лек зна.
— Ништа посебно — рекох. — Воз иде споро… а пут дуг.
— Уз причу то брзо мине. Ја се препадох да није нешто, не дај Боже, са здрављем.
— Има и тога… Нисам бринуо на време, сад плаћам,..
— Да поправимо — рече — и развеза врећицу, коју беше поставио поред себе, те из ње извуче пљоску. Понуди ме.
— Хвала, пријатељу — рекох. — Не пијем.
— Доктори!… Маните докторе, стан им за море… Ватајте што вам душа иште… Сркните, ово је пријеки лијек; домаћа лоза, ја сам је пека… Гутљај барем, ваља се…
Отпих гутљај и замолих га да ме више не нуди. Он тргну цео прст, одахну блажено, па зачепи флашу и турну је у врећицу.
— Кад сте баталили? упита.
— Поодавно.
— Мним да сте се побркали… Ни дуван не арчите?
— Ни дуван.
— Леле… — рече — и извади из џепа од блузе поникловану кутију, отвори је и стаде да мота цигару„.
— Ако вама смета, изаћи ћу ја на ходник?…
— Откад пушите? — упитах.
— Од Другог рата… могло би се казат… Почео сам са шеснаес, ђететом.., прерано. Отац ми је најприје смета, чак ме и тука, а послије је дига руке од мене. Прво он, па Бог…
Гледам га: глава му малецна у односу на труп, и та видна несразмера деловала је на мене и комично и претеће; како се год узме, било би ми лакше да је сео негде другде!…
— Ево колико смо заједно, ође сте ми — рече он — и десну шаку, меснату и пегаву, кратких и дебелих прстију са плитким, широким и напуклим ноктима прислони на широке груди. — Да се упознамо, брате! Овако, по замишљености река бих да сте чојек филозоф…
— Психолог, то је мање…
Он баци опушак на под, згази га, и замисли се…
— Чекајте — рече потихо — то му дође да баратате душом, колико ја разбирам…
— Тако му дође у начелу — потврдих — али ја ничим не баратам.
— А ја обрнуто, надлежан сам за оно што од чојека остане кад му душа испане… Нека ђе нас Бог даде, но ђе нас састави!
Ја најприје сједох тамо код некаквија жена, а оне забрбљаше све у један мах, ниједну ријеч не квасе… Наљеже кондуктер и рече да у возу има мјеста доста. Ја скопах ову врећицу и сад сам ту ђе сам. Е богоми, ово се не може свршит тек тако, прст божји је одмах умијешан… А сад да ти наставим ко сам. Чисто речено, чојек сам из народа и занимам се гробарским послом! Некоме то није мило чут, гука му се у грло скотура кад чуне, а ја то не разумијем… Поса који обављам сасвијем је корисан, а обављам га часном поштено. И умјешно… Без мене се не може, иако не одлучујем ни о чему крупноме. Наступам потоњи на позорје људског удеса – склањам с лица земље оно што се склонит мора…
***
Ономад сам га случајно спазио како излази из свог „аудиа” и прилази трафици. Ишао је као на штакама, заборавио човек да пешачи!… Поздрависмо се и он ме спремно понуди да ме одвезе до центра града, ако сам кренуо у град. Нисам имао никаКвог посла у центру, али пристадох; таква прилика се не указује често. Успут му предложих да згази једног нестрпљивог пешака и једном за свагда стави до знања ским има посла. Као да је једва чекао да „одуши“ он гневно рече да му пешаци из дана у дан загорчавају живот, ем их има много, ем нимало не поштују саобраћајне прописе; ћораво и сакато, блентаво и пијано хрли преко улице, а они (возачи) испадају криви за све несреће. Никог досад није згазио, али се боји да ће једног дана изгубити нерве. Ако се то деси, ухватиће штуру па куд пукло да пукло!
– Занимљива причица – приметих. – Изгледа да још само у шаху пешак има неспорну вредност.
– Да, мада и то зависи од стила игре. Велики комбинаотри не чувају пешаке.
– Ипак, уопште узев, искрено се надам да ће пешак издржати, његова је мајка земља – рекох.
– Мислиш на оне који пешаче из убеђења?
– Мислим да правиш велике окуке, а ја сам нестрпљив да чујем шта се даље збивало с тобом и тајанственом госпом… На крају, пешаци су измислили аутомобиле и сву ту силну технику. ко им је крив што су сами себе поткопали. нек сад ваде кестење изватре, а ти настави о госпи…