Галерија Кирка (рецензије)

Ово је роман за посвећене, у књижевност добро упућене читаоце; ово је роман и о читаоцу и у славу читаоца. У овом роману су помјерене границе између фиктивног и нефиктивног свијета, па писац разговара са својим књижевним јунацима. Главни јунак и наратор романа је писац Маркони. Четрдесет једна му је година и већ иза себе има „вишедеценијско неговање смисла за нестварност“ или „нестварну стварност“. Отуда су у роману равноправни фиктивни свијет књижевних јунака и свијет наратора, односно писца, што је у свјетској књижевности познато барем од Пирандела (Шест лица траже писца) и Мигуела де Унамуна (роман Магла), а код нас од Иве Андрића (Кућа на осами) и Милорада Павића (Хазарски речник, Предео сликан чајем и друга дела). У разговору наратора-писца и његовог књижевног јунака, при крају романа, писац каже:

„Читалац је тај који ће пресудити шта сам учинио, он је и мој и ваш судија, и то о истом трошку. Читалац ће – данас, сутра, прекосутра – одмерити моћ кључева који ће ме, напокон, одвести у рајски врт или ме бездушно изложити огњу и леду пакла, а вас препоручити памћењу потомства или дубоком забораву.“

Али читаоци „најпре морају располагати могућношћу за сарадњу“, морају бити књижевно образовани и имати развијену имагинацију, односно способност за примање, стварање и разумевање фиктивног свијета. Читалац мора у себи имати и носити цијелу једну живу библиотеку, која непрестано ради и пулсира у његовој свијести, ако хоће да прими фиктивни свијет романа, који може бити, и у овом случају јесте, цијела једна библиотека.

А свака озбиљна библиотека, па тако и Калезићев роман, почиње Библијом и Хомером, не може без Шекспира и Достојевског, призива Гетеа, а посебно Кафку и Кавафија, Рилкеа, Јејтса, Андреја Платонова, Његоша и Андрића. Роман је дијалог с писцима који су „живи“ у истом тренутку и заједно када читалац тај роман чита, без обзира на то што су неки од тих писаца старији од Христа, а други јуче бијаху наши савременици. Роман је један велики разговор у фиктивној библиотеци, а та библиотека може бити, и у овом роману јесте, чак и гробље.

Дијалог, разговор, једна је од кључних ријечи овога романа. Свијет постоји и открива се у дијалогу и кроз разговор. Истина, ако је има, тако се конституише и обзнањује – до ње се долази кроз разговор. Та кључна ријеч – дијалог, разговор асоцира на Платона, па су Платон и његов Аристофан веома живи и упечатљиво провучени кроз овај роман дијалога у славу разговора; роман о двјема половинама које се вјечно траже, и не треба да престану да се траже: роман о љубави, љубомори, убиству, односно смрти; роман о злочину без казне, мада, је понекад казна присутнија својим одсуством, па чак тако бива и увећана. Тако је Калезић причом о љубави, љубомори и смрти успоставио мост према Шекспировом Отелу, а причом о злочину без казне – према Достојевском.

Насловна синтагма Галерија Кирка асоцира у два смјера: на галерију, слике и сликарство, али и на Хомерову чаробницу из Одисеје Кирку – способну да преображава људе чак и у свиње, као што је то учинила и са Одисејевим пријатељима и саборцима, па они, умјесто да уживају у рујном вину, халапљиво и заносно тамане жир. Калезићев јунак, иначе писац, иде градом, као Џојсов Уликс, тражећи галерију „Кирка“, на том путу среће чудесан полусвијет градских аутсајдера, све преображене људе помјерених судбина. Писац галерију „Кирка“ не налази, али све што среће, види и доживљава помјерено је, обезљућено и преображено, тако да је галерија преображених људи и судбина и на улици, и у кафани, и у згради, и на гробљу. Тако је причом о преображају човјека у нешто друго направљен мост од Одисеје, односно од Хомера и његове Кирке, до Кафке и његове новеле “Преображај“, и други – од Итаке, Одисејевог завичаја, дакле опет од Хомера, до Кавафијеве Итаке. Наиме, 15. глава Калезићевог романа има за мото Кавафијеве стихове:

„Итака не постоји,

Постоји само пут до ње.“

Калезићев јунак – писац и наратор то потврђује: галерија „Кирка“ не постоји; постоји само пут према њој и на том путу жртве преображаја невидљиве чаробнице. Киркине свиње и Кафкина буба метафоре су тих преображаја, али и синегдохе  могућих преображаја и унижења човјека. Тим преображајима је веома блиска, у контексту овог романа, сродност између човјека и црва коју изражава једна реченица Калезићу изузетно драгог Андреја Платонова: „присетих се једне јако мучне реченице јединственог Андреја Платонова, која упућује на то да човек добро наликује црву јер му је, као год и црву, суштина – помрчина.“

Преображај је вјечан процес, па нам Калезићев наратор на почетку треће главе ставља до знања да Кафкина прича “Преображај“ није завршена:

„Још лежим наузнак на плишаном отоману и кроз трепавице посматрам црну бубашвабу како бојажљиво извирује испод великог постера с попрсјем мршавог Франца оштрих провидних ушију, који је стајао прибијен за десно крило врата гардеробног ормара. Нагађао сам да ли ће се усудити да измили и није се усудила, већ се повукла у тмину иза Кафкиних уских леђа. Прича , дакле, још није завршена.“

У свијету Калезићевог романа изузетан значај има сликар Ђорђо де Кирико и његове двије слике: „Носталгија за бескрајем“ и „Меланхолија и тајна улице“. Обје зраче меланхолијом и метафизиком. Није ли цијело трагање Калезићевог наратора за галеријом „Кирка“ у знаку меланхолије и тајни улице. Оно што је наизглед познато – улица којом често пролази показује се тајанственом и необичном. Уз то, разгледница са репродукцијом Кирикове слике “Меланхолија и тајна улице“ испашће у једном важном тренутку за роман из Шекспирове трагедије Отело и изазваће заплет у љубавној драми између Милутина и Софије.

Ово је, дакле, једним својим дијелом и роман о Милутину и његовој љубави са Софијом. У добром дијелу романа писац је слушалац својих упокојених књижевних јунака – свога двојника Милутина и његове несрећне љубави Софије. У подтексту ове трагичне љубавне приче је Платонова Гозба, и Аристофанова бесједа у њој, о вјечном тражењу двију расјечених половина некад самодовољног двополног људског бића. Расјечене половине се углавном узалудно вјечно траже и сасвим ријетко налазе. Софија је пронашла изгубљену дјечачку фотографију наратора романа – неименованог писца, и доживјела је као судбински знак, па је кренула у потрагу за својом другом половином. Препознавши у нараторовом двојнику Милутину суђено лице, пита се да ли је фотографија његова. Добивши потврдан одговор, ступа с њим у срећну и идиличну краткотрајну љубавну везу, која бива разорена љубомором: из Шекспировог Отела испада разгледница од Ђентилеа, кога Милутин доживљава и дешифрује као Софијиног љубавника. Срећна љубав се преображава у пакао љубоморе, због које на суров и бруталан начин страда Софија, а Милутин постаје убица. Полиција расвјетљава злочин, хапси злочинца, али казна изостаје. Милутин је полицији драгоцјенији као уцијењени и вјерни сарадник, него као сужањ или леш.

На почетку дванаестог поглавља романа, односно приче о љубави Милутина и Софије, налази се кратак мото – одломак из старозавјетне „Пјесме над пјесмама“, написан као дистих:

„Јер љубав је јака као смрт,

А љубомора тврда као гроб.“

На тај начин је у Калезићевом роману успостављен низ, односно систем интертекстуалних веза: Стари Завјет, односно „Пјесма над пјесмама“, Шекспиров Отело, Платонова Гозба, роман Ф. М. Достојевског Злочин и казна. Милутин ће инсистирати на томе да он није обичан човјек, јер је убио. На томе инсистира на крају романа у разговору са писцем двојником, док јунак Достојевског Родион Романович Раскољников на почетку Злочина и казне размишља о томе да ли је ваш или Наполеон и да ли је допуштен злочин људима који желе да буду чиниоци у историји; да ли је за добро човјечанства допуштено, или чак пожељно, убити једну злу бабу. На крају романа Раскољников прихвата казну и креће на пут очишћења и избављења, а Калезићев Милутин бира сарадњу са полицијом како би казну избјегао. Зато се Калезићев роман Галерија Кирка може разумјети, барем једним својим дијелом као пародија Злочина и казне, а Калезићев Милутин као пародија Раскољникова.

И Калезићев наратор је у понечем сличан Достојевском. На самом почетку романа он говори о своме стану, с којим се сродио, истичући његову тјескобу – тај стан личи на сандук, као и његова сјећања. Раскољниковљев стан је такође био тијесан као гроб. Калезићев јунак – писац и наратор, излази из свог сандука у Отворени театар града – у велики простор, веома бучни Тхеатрум магнум. На опозицији тијесног унутрашњег простора – сандука и отвореног, великог, бучног позоришта града изграђена је концепција простора овога романа. Дијалог, разговор, такође је заједнички са Достојевским; уосталом, Бахтин је роман Достојевског назвао дијалошким, вишегласним, полифонијским романом. Достојевски је за Калезићевог наратора „обожавани писац“, он „се једном толико разгневио на историју да је констатовао да се о њој може рећи све осим једно – да је разумна“. Судећи по ономе што главни Калезићев јунак види и доживљава на отвореном театру града, разум се повукао са улице и наговјештава се ирационално буктање зла: чувари реда су на улици с аутоматима, али, упркос томе, влада неред и хаос; неко се бацио с висине и погинуо. Све су то знаци ирационалности историје у мрачном огртачу.

Тешка мрља на асфалту, остала од пада самоубице, уистину је „овера духа времена у коме је нас запало да живимо“, људски живот, као и мртво људско тело, изгубили су сваку вредност и поштовање: „униформисане фигуре“ ће позвати „надлежну службу да склони то што се налази на плочнику“ без имена и поштовања.

Драгиша Калезић је ушао у српску књижевност одличном књигом есеја Еденски врт лажи (1973), коју је реактуализовао другим издањем 2008. године. Архетип еденског врта својеврсна је Калезићева опсесија – активирао га је и у роману Галерија Кирка . То показује Калезићеву тежњу ка мисаоности, церебралности прозе, али и ка пародији: еденски врт у наслову Калезићеве књиге есеја Еденски врт лажи, а у роману то име носи један ресторан чија кухиња постаје метафора:

„Еденски врт, пред којим се нађох, осветљен и бео, наведе ме да помислим на аветињски брод усидрен у некаквом пристаништу, на кухињу где се припремају ови несхватљиви преображаји!“

Давно је речено да роман гута све. Калезићев роман гута чак и романе, епове, трагедије – цијелу једну библиотеку, успостављајући непредвидљиве асоцијативне везе и односе између писца и дјела у огромном временском распону, постајући истовремено и роман у роману који описује сопствену приповједачку стратегију и артикулише поетичку самосвијест:

„Не радим ништа одређено; нешто белешкарим, доиста, спасавам се и хоћу да кажем да немам никакву конкретну тему коју желим да пошто-пото обрадим, али имам потребу да дам израза неким узбуђењима која ме притискају и, к томе, крхки осећај да се током белешкарења некаква целина образује, без посредовања разума. Тај осећај имам поодавно и стално одлажем да га проверим, да једном пажљиво прочитам све што сам забележио. Само бележим, а бојим се да застанем и осврнем за собом, попут плашљивог ноћног путника који граби кући док му страх дува у потиљак.“

Калезићев писац „квргавог“ романа исписује на почетку своје „квргаве“ жуте свеске, као мото, Кафкине ријечи: „Човек доиста не може живети без трајног поуздања у нешто неуништиво у себи“. При крају романа ће поново активирати овај Кафкин исказ и интерпретирати га као једно од основних поетичких начела овога романа и својих списатељских и животних увјерења, спајајући Платонову Гозбу, односно Аристофанову бесједу у њој, са двјема расјеченим половинама које се вјечно траже, са Кафкиним наведеним ријечима.

Зато је „квргави“ роман нужно и роман о љубави, односно о половинама које се вјечно траже, и које не треба да престану да се траже:

„(…) Ја сам хтео само да подвучем да митске половине не би смеле престати да се траже. Због себе самих, а не стога да би показале како је свет у ком обитавамо ништаван.

Дубока потреба за вишим смислом, за нечим неуништивим у себи на којој је истрајавао Кафка, и даље постоји, а сасвим је друга ствар како се та потреба покушава остварити на уман и прихватљив начин, или на безуман и неприхватљив. Стога, нека свако на свом огњишту упорно и неуморно разгрће сиви и суви пепео у потрази за живом, дубоко запретеном искром живота.“ У томе је и за Драгишу Калезића, не само за његовога јунака, смисао књижевности.