Разобличавање Егзистенције
(Драгиша Калезић: Еденски врт лажи, ДОБ, Београд, 1973)
На трагу мисли филозофа егзистенције, Драгиша Калезић полази од начелног става да аналитику егзистенције мора ”свако да обави сам и на самом себи, поштено колико се то може. ”
***
У Калезићевом егзистенцијалистичком хоризонту сазнати ја значи постати ја; живети значи чинити, а ако чинити значи бирати најзад то значи бити Ја. Бити сам са собом.
***
Битно питање савремене егзистенције није издржати у датом,него прегнати преко,у задато. Но ако књига Драгише Калезића не промишља егзистенцију у том смеру,то још никако не значи да је не тематизује у њеној битној ситуацији. Напротив, он то чини на прикладан начин, на високом изражајном нивоу, у промишљеном склопу. Аутор је у целини, а можда и више од онога што је хтео, испунио свој циљ – да сопствено постојање што јасније разуме”. Већ је овим речено да је његова књига примарно филозофска књига. Али при томе ваља додати да она поседује ону врлину филозофске есејистике која је карактеристична само за узак круг филозофа егзистенције. Калезићева књига дакако није филозофски систем о егзистенцији, него ваљана збирка уметничких казивања о битним феноменима људског постојања.
Милоје Петровић
(Политика, 1973. година)
СИЗИФОВСКА УТОПИЈА
(Драгиша Калезић: Еденски врт лажи, ДОБ, Београд, 1973)
Драгиша Калезић својој књизи есеја даје наслов Еденски Врт лажи. Испоставља се да он у том појму види оличење „изгубљеног идентитета” и „стање самозаборава“. Да би се Ја »изједначило са собом” нужно је, дакле, превазићи стање егзистенцијалне клопке, стање агоније трансцендентног, стање у ком је слобода најдуже робовала и још увек робује, после свих самосазнања, разобличења и доказивања способности да се буде. Ја, да би постало равно себи, предстоји му да пређе тежак пут самообликовања, доказујући увек изнова Емерсонову мисао да „сваки зид значи врата“ јер, како каже аутор, „извори зависности су непредвидљиви.” Еденски врт лажи казује да „мисао нема чистилишта. Или јесте Или није.”
***
Остајући „на висини свога времена“ у значењу Нехруових речи: „није ли неопходно да ногама чврсто стојимо на земљи, али да нам главе не остану на разини тла“, ова књига задовољава и критеријуме Сартровог појма ангажованости, али и захтев класика из јасне Пољане, упућен младом Леониду Андрејеву, а односи се на фанатичну оданост истини.
***
Вршећи своју „операцију смисла” на облицима постојања, Калезић постулира вечиту отвореност, као начин да се избегне поствареност, пуко и глупо чекање на ред, уз трагикомичне импровизације у костимираној празнини… Али одбија и да крене путем оних „који жртвују све да би добили све”, И окреће се сазнању, дефинишући га као једини озбиљан услов аутентичног постојања. Као напор да се постојање битно унапреди на тешком путу поступног овладавања властитом судбином и сабраног уздизања живота на ниво уметничког дела.
Арчи Скит
(„Студент“, 1973)
ДРАГИШЕ КАЛЕЗИЋА ТРАГАЊЕ ЗА СМИСЛОМ
”ЕДЕНСКИ ВРТ ЛАЖИ“
Драгиша Калезић је написао личну књигу, и то у најбољем смислу те речи; у оном дакле смислу који оставља по страни радикални херметизам, обухватајући продукте духа којима у основи лежи аутентичан напор аутора чије пак хоризонте резултати премашују, додирујући границе општег, наравно не у значењу укупности људских бића, већ у, овде једино релевантном, смислу довођења проблематике до нивоа њене филозофске артикулације. Боравећи на плодној ничијој земљи између певања и мишљења, овај писац води нас кроз свет – свет осећања слободе и кривице, смртности и рутине, те надасве категориче воље за вредношћу… Поступно имамо прилике да осмотримо аутора са његовом самоћом, пред његовим питањима њега као Нарциса, њега у тренутку преко кога би хтео вечности; њега такорећи на ивици самоубиства, као коцкара, очајника, меланхолика; најзад кроз све то њега (Калезића) као трагача за смислом, једном речју филозофа. Д. Калезић је схватио да су крајња питања – а кад смо их већ поставили имамо и део одговора! – могућа само као лична питања.
***
Калезићева књига није типска збирка неповезаних есеја, пре свега, већ стога што су сви њени напори здружени и усмерени управо ка развијању и разумевању Киркегоровог питања – ”вреди ли наш живот нешто више од пролазних дражи девојке која се већ необично лепо провела ако је у току једне ноћи очарала редове плесача и тек пред зору клонула мртва од умора“
***
Аутор је, наиме мишљења да смисао живота лежи у нашој верности сопственом идентитету или бар у тежњи ка њој. Сазнати ШТА на овај начин значи постати ЈА. Једини је смисао, коначно , у трагању за смислом.
Младен Шварц
КА АУТЕНТИЧНОМ ПОСТОЈАЊУ
(Драгиша Калезић: Еденски врт лажи, Беогтрад, 1973)
Пратећи покрет мисли, заустављених на хартији пред нама, што више одмичемо све јасније схватамо да је Калезић један од ретких које не води намера да нас уверавају, да нас убеђују, већ да нам предоче питања и размишљања која могу да нас доведу до тога да макар покушамо да сагледамо јесмо ли оно што можемо да постанемо, као људи. Уз то, ови текстови одликују се отвореношћу и сетом, а оно што их чини јединственим у нас то су слике којима Калезић на веома пластичан начин расипа светло по идејама и значењима која би многи, уз велик напор, попут оне фабулозне свраке, искитили рационалним као једино могућим, једнобитним. Преносим једну од многих слика, којом аутор указује на могући однос према смрти као „мембрани између живота и ништа“, не с намером да је учиним изузетном, већ да је означим као начин у Калезићевом испитивању:
„Замислите гомилу деце која се несметано играју на голој пољани обгрљеној амбисом. Она не досежу до амбиса ничим што утиче на њихову игру, а крајње знање да је амбис ту, ништа не значи; он јесте и није. Замислимо сад како се амбис проширује и нараста празнином, а површина за игру се одроњава и смањује, као да је празнина гута… Али, са смањивањем простора, стишава се и игра, и по ширини и по интензитету; игра се на мале голове и опет се задржава ведрина, Ту свакако не може бити неке геометријске правилности, јер кад се губи моћ често се задржава жеља; физички и психички моменат не иду паралелно.. .”
Већ овај навод убедљиво указује на мисао да је прозно, приповедачко, присутно у многим порама „Еденског врта лажи.“
(. . . ) И још нешто: о предмету о којем не мислимо као Калезић, не осећамо потребу да му се супротставимо, већ да прозборимо истом или интензивнијом страшћу.
Мирослав Јосић Вишњић
(Око, Загреб, 1973. године)
САМОМ СЕБИ
Драгиша Калезић: Еденски врт лажи (Дом омладине Београда, 1973)
Одакле би требало почети када би се описивали текстови из књиге Еденски врт лажи? Па од самоиспитивања као облика размишљања и књижевног поступка, будући да је самоиспитивање специфичан начин бављења психолошким и аксиолошким проблемима с којим се појединац суочава на „двоструком путовању” — саморазумевања и самоизграђивања, преоцењивања властитог живота према извесним нормама или идеалима. То је, другим речима, „трагање за собом“. Ма о чему да говори, о збивањима у којима је учествовало или учествује, о везама с људима, времену и свету, лице које је у питању, по природи ствари уверено је да нема посла који би био пречи од тога. Као начин бављења појединцем, самоиспитивање је карактеристично за веома различите текстове (за Монтењеве дневнике, Русоове исповести, за један тип романа или, пак, за дневнике, писма и записе.)
Према томе, срећемо више варијанти самоиспитивања и уочавамо различите функције које оне (те варијанте) могу имати у текстовима различитих жанрова. Једно је самоиспитивање у мемоарима у којима личност трага за собом у историји од неколико деценија, а друго је самоиспитивање какво је на делу у Еденском врту лажи где се узимају у разматрање релативно једноставне ситуације (коцка, сусрет с родитељем, свакидашњица) да би се у њима проналазили трагови самосвести: нађености или изгубљености појединца.
За самоиспитивање су, могло би се рећи, карактеристичне две донекпе супротне антрополошко-филозофске концепције. У једном случају појединац који се одлучио на самоиспитивање верује у могућност јединства, у идентитет субјекта, те је цело његово трагање за самим собом, у ствари трагање за властитом целином, потреба да се у свему што зна о себи успостави каква-таква целина. У другом случају, виде се разбијени, изоловани тренуци и детаљи. У Еденском врту лажи тражи се неко јединство онога што субјект чини. Насупрот том јединству, стоји свакодневница као стање расутости и трајања без смисла. Овакви судови су, без сумње, карактеристични за самоиспитивачке текстове. У сваком чину самоиспитивања присутно је и оцењивање, то су можда синоними, с тим што је оцењивање некада прикривено наизглед чистим описивањем и разумевањем. Свако бављење нормом провоцира просуђивање о ономе што норма не обухвата.
***
У сваком случају, цитати су овде један од устаљених начина развијања и доказивања сопственог искуства, давање ваљаних гаранција за што убедљивији степен њихове важности.
Неоспорно добар, можда најбољи текст у књизи, „Мисао о смрти” показује да није реч о колебању, да се све то може гледати и с друге стране, као удруживање средстава једног и другог говора, што оправдава сложеност питања која се постављају.
Ђорђије Вуковић
(„Књижевне новине“, Београд, 463, 1974)
ЕДЕНСКИ ВРТ ЛАЖИ
Драгиша Калезић: ЕДЕНСКИ ВРТ ЛАЖИ (ДОБ, Београд, 1973)
Драгиша Калезић већ дуже време негује један специфичан вид есејистике и његова књига Еденски врт лажи представља део његових есејистичких размишљања о односу нужности и слободе, те човекових жеља и могућности, наједноставније речено оног што он јесте сада и онога што би он хтео да буде. Оно што Драгишу Калезића инспирише, постојано подстиче на трагање и чини сигурно полазиште његових есејистичких рсзматрања јесте сам живот! И онда када узима примере из литературе (књижевности у ужем смислу, или филозофске литературе) он дотични пример посматра као један од феномена стварног живота и искључиво као специфични медиј у којем се неки односи међу људима и неке закономерности живота боре и јасније очитавају, јер се јављају у пречишћенијем виду.
Када размишља о одређеном људском чину, било да је реч о самоубиству, истини и лажи, или о играма на срећу, који уистину нису ништа друго до форма човекове игре са судбином, овај аутор се јавља као човек који настоји да све оно о чему размишља домисли до краја и при том не преза од тога да се суочи с крајњим консеквенцама једног закључка, без обзира на то какав он био. Драгишу Калезића, у склопу неких битних феномена људског постојања, веома занима и психологија! (Психологија политичке моћи, психологија стваралаштва, психологија ризика и самоуништења) и све то у мери у којој га интересује конкретан феномен који разматра. А кад дође до становишта да су закључци који се могу извући непорециви, Калезић се јавља као скрупулозни моралист. (Етика је за њега повлашћени терен!)
Привидни парадокс његових скрупулозних трагања за идентитетом уочљив је и објашњив. Кад размишља о формама свакодневице, као неаутентичног постојања, Калезић прави искораке у историју и литературу и успоставља одређена поређења између, рецимо, античког и нашег данашњег света, како би показао да је овај наш данашњи (не)свет отуђен и постварен и да је он те суморне истине сасвим свестан. Али баш зато што је свестан импликација тог рђавог стања, Калезић се одређеније не упушта у његово порицање. Он му, као алтернативу супротставља свет вредности, за који верује да се може досегнути у будућности, с ослонцем на разум.
Драгиша Калезић иде међу оне писце који претпостављају да је човеков циљ уравнотежен и срећан живот. (Хаос је скуп!)
Калезићева књига писана је лепо и конзистентно на језичко стилској равни, мада му је мисао поприлично жива и узнемирена. Уз то, он побуђује читаоца на преиспитивање, а повремено у њему изазива и плаху потребу за супротстављањем.
Вредност ове добре књиге није дакле само у томе што се њен аутор предано бави једним кругом проблема којима се мало ко у нас скрупулозно бави, већ и у томе што резултати тог бављења заслужују признања.
Предраг Протић
(Књижевност, Београд, 1974. године)
СМИСЛЕНОСТ ЖИВОТНИХ ТРЕНУТАКА
(Драгиша Калезић: Еденски врт лажи, ДОБ Београд, 1973)
Калезић се служи огледом као обликом уметничког казивања, настојећи на ономе што је у том жанру примарно књижевно, а тек потом на спекулативном, теоријском или аналитичком. Кад покушава да уочену проблематику разреши на филозофски начин, писац Еденског врта лажи не чини то да би нешто тумачио и објаснио, већ управо да би се огледао и исказао као мисаоно, а и као емотивно биће. Отуда Драгиша Калезић и проблеме живљења (егзистенцијалне) и проблеме размишљања о књижевним мотивима (теоријско-сазнајне) сагледава као својеврстан вид књижевне спекулације, ослобођене теоријских захтева и запрека, оних што постоје у класичном начину размишљања уз помоћ мисаоних система, филозофских клишеа или, уз ерудитску еквилибристику, аргументима и цитатима.
Сваки есејист мора да поштује бар две доследности у свом начину казивања. Једна се односи на став према мислима других људи, а друга је заснована првенствено на тежњи да се обезбеди континуиран и кохерентан облик сопствених размишљања. Кад је реч о овом првом, Калезић прихвата туђе мисли без икакве жеље да се позове на ауторитете, противећи се понекад и неким већ уобичајеним „правилима” стилистике… Наиме, чест случај је у Калезићевим есејима да текст почиње наводом из дела неког песника или филозофа, управо супротно од онога што нам препоручују теоретичари и класицисти у својим списима, а то бива стога што Калезић осећа и прихвата мисли других аутора као сопствене, на исти начин како су то чинили његови узори Монтењ и Стендал, особито овај први, продужавајући и оплемењујући прихваћену мисао новим значењима и стремећи ка изналажењу друкчијих видова сазнања. С друге пак стране, поред ове специфичне субјективизације мисли других, Драгиша Калезић поседује и способност објективизације сопствених мисли, што му омогућава да властити вид свести о себи уздигне на ниво општости, како када је реч о оном што се тиче феномена односа унутрашњег и спољашњег света, тако и кад се свет књижевно—филозофских тема пројектује у његовој свести. На тај начин овај аутор остварује други вид доследности, онај за који смо рекли да се тиче кохеренције његовог казивања. Отуда се неким интерпретаторима учинило да Калезић каткад изневерава или произвољно прилагођава властитим потребама смисао навођених реченица, а заправо је реч о усвајању познатог начела Мигуела Унамуна, који се залаже за то да есејисту не треба да занима шта је Сервантес желео да каже пишући Дон Кихота, већ је једино важно шта он сам о Дон Кихоту и поводом Дон Кихота мисли!
Душан Т. Стојановић
(Савременик, 1975. године)
ИНЕРЦИЈА ЈЕ ОПАСНА
Драгиша Калезић: Еденски врт лажи, ( друго издање, 2008, КУД „Диоген ”, Сурчин)
Прво издање свог Еденског врта, Драгиша Калезић је објавио већ давне 1973. године. Самим избором тема, приступом и начином обраде, Драгиша Калезић је том првом збирком есеја демонстрирао вансеријску способност за инвентивно и сликовито разматрање психолошко-егзистенцијалних стања типичних за тада веома утицајни круг филозофа егзистенције и њима блиских аутора. Култивисана реченица на трагу андрићевске чврстине и тананости текстуалног ткања деловала је заводљиво, тако да није нимало чудно што је седамдесетих година прошлог века то била једна од најчитанијих књига међу младима. Овоме је ишла у прилог и чињеница да су се о Калезићевој збирци похвално изразили и неки угледни писци и критичари у тада водећим београдским листовима и часописима, што се види и из приложених критичких осврта, насталих поводом првог издања Дома омладине, Београд, 1973.
***
После тридесет пет година, Еденски врт лажи поново .је пред читаоцима, па се потписник ових редова сетио времена кад је први пут узео у руке ту тематски интригантну и језички одлично написану књигу. Времена кад је и он сам учествовао у разговорима инспирисаним идејама које она покреће, или веома надахнутим поетским сликама у којима не оскудева.
***
Док изнова читам Калезићеву књигу, присећам се јасно друштвене атмосфере тих година и наших пламених одговора на изазове. И жално констатујем да су они у овако устројеном свету изгубили смисао, јер су порушени темељи на које су се ослањали.
И код младих је наркотизована потреба за успостављањем једног стабилног система вредности, а стање бива критично „кад задња кола мину мимо прва“. Да ли ће и они поделити судбину света у ком таворе, или ће их увећање зла у планетарним размерама натерати да се отрезне? Ко зна?! Било би то ново превредновање вредности по људској мери, а не насилно враћање у оптицај нечег што је прошло.
Слободан Кљакић
”ЕДЕНСКИ ВРТ ЛАЖИ“
Драгиша Калезић је у савремену српску књижевност ушао једном изузетно зрелом књигом есејистичке прозе камијевског духовног и тематског усмерења. Његов Еденски врт лажи, издат пре двадесет година (1973) у ново-покренутој библиотеци „ДОБ“ београдског Дома омладине, најавио је аутора дубоке медитативне и профилисане језичке инспирације која своја креативна и тематска упоришта тражи и проналази у духовном и егзистенцијалном простору савременог интелектуалца опседнутог питањима садржаја, облика и смисла живота који одређују човеков положај у свету.
Избором предмета својих преокупација – самоће, љубави и смрти, аутентичног и неаутентичног постојања, хтења и морања, права и слободе, смисла и вредности живота, самоспознаје и идентитета личности, Калезић је највише допринео да се дух нове књижевности афирмише као дух вредности, а то ближе одређено, значи дух ерудиције, интелектуалне зрелости, бриге за изворну повезаност књижевности и филозофије, прозе и поезије, нарације и рефлексије. Већ тим особинама својих текстова он се знатно издвојио из групе тадашњих млађих писаца и њихове потребе да буду напречац прихваћени и укључени у све важније токове друштвеног, културног и књижевног живота. Ставовима које је заступао у избору књижевних тема, мером и укусом у њиховој обради, те својом личношћу која није трпела конвенције, морално проблематичне одлуке и интересно обојене површне закључке,он је већ првом објављеном књигом, Еденским вртом лажи (Дом омладине Београда, 1973; КУД „Диоген“ Сурчин, 2008,), стекао углед једног од најозбиљнијих есејиста у тадашњој српској књижевности. Тај оправдани углед потврђен је бројним критичким текстовима, објављеним у тадашњим књижевним гласилима, о његовој прози.
У тим критичким освртима, истакнут је, без резерве, висок интелектуални и ерудитски ниво Калезићевих есеја, њихове изворне релације према књижевном и филозофском говору, као и озбиљност антрополошких и егзистенцијалних тема и дилема које су у њима разматране. Паралелно с тим тематским слојем, и не мање наглашено, указивано је и на стилске и језичке квалитете књиге о којој је реч, на добро одмерено и усаглашено прожимање нарације и рефлексије у њој…
Марко Недић