Razobličavanje Egzistencije
(Dragiša Kalezić: Edenski vrt laži, DOB, Beograd, 1973)
Na tragu misli filozofa egzistencije, Dragiša Kalezić polazi od načelnog stava da analitiku egzistencije mora ”svako da obavi sam i na samom sebi, pošteno koliko se to može. ”
***
U Kalezićevom egzistencijalističkom horizontu saznati ja znači postati ja; živeti znači činiti, a ako činiti znači birati najzad to znači biti Ja. Biti sam sa sobom.
***
Bitno pitanje savremene egzistencije nije izdržati u datom,nego pregnati preko,u zadato. No ako knjiga Dragiše Kalezića ne promišlja egzistenciju u tom smeru,to još nikako ne znači da je ne tematizuje u njenoj bitnoj situaciji. Naprotiv, on to čini na prikladan način, na visokom izražajnom nivou, u promišljenom sklopu. Autor je u celini, a možda i više od onoga što je hteo, ispunio svoj cilj – da sopstveno postojanje što jasnije razume”. Već je ovim rečeno da je njegova knjiga primarno filozofska knjiga. Ali pri tome valja dodati da ona poseduje onu vrlinu filozofske esejistike koja je karakteristična samo za uzak krug filozofa egzistencije. Kalezićeva knjiga dakako nije filozofski sistem o egzistenciji, nego valjana zbirka umetničkih kazivanja o bitnim fenomenima ljudskog postojanja.
Miloje Petrović
(Politika, 1973. godina)
SIZIFOVSKA UTOPIJA
(Dragiša Kalezić: Edenski vrt laži, DOB, Beograd, 1973)
Dragiša Kalezić svojoj knjizi eseja daje naslov Edenski Vrt laži. Ispostavlja se da on u tom pojmu vidi oličenje „izgubljenog identiteta” i „stanje samozaborava“. Da bi se Ja »izjednačilo sa sobom” nužno je, dakle, prevazići stanje egzistencijalne klopke, stanje agonije transcendentnog, stanje u kom je sloboda najduže robovala i još uvek robuje, posle svih samosaznanja, razobličenja i dokazivanja sposobnosti da se bude. Ja, da bi postalo ravno sebi, predstoji mu da pređe težak put samooblikovanja, dokazujući uvek iznova Emersonovu misao da „svaki zid znači vrata“ jer, kako kaže autor, „izvori zavisnosti su nepredvidljivi.” Edenski vrt laži kazuje da „misao nema čistilišta. Ili jeste Ili nije.”
***
Ostajući „na visini svoga vremena“ u značenju Nehruovih reči: „nije li neophodno da nogama čvrsto stojimo na zemlji, ali da nam glave ne ostanu na razini tla“, ova knjiga zadovoljava i kriterijume Sartrovog pojma angažovanosti, ali i zahtev klasika iz jasne Poljane, upućen mladom Leonidu Andrejevu, a odnosi se na fanatičnu odanost istini.
***
Vršeći svoju „operaciju smisla” na oblicima postojanja, Kalezić postulira večitu otvorenost, kao način da se izbegne postvarenost, puko i glupo čekanje na red, uz tragikomične improvizacije u kostimiranoj praznini… Ali odbija i da krene putem onih „koji žrtvuju sve da bi dobili sve”, I okreće se saznanju, definišući ga kao jedini ozbiljan uslov autentičnog postojanja. Kao napor da se postojanje bitno unapredi na teškom putu postupnog ovladavanja vlastitom sudbinom i sabranog uzdizanja života na nivo umetničkog dela.
Arči Skit
(„Student“, 1973)
DRAGIŠE KALEZIĆA TRAGANJE ZA SMISLOM
”EDENSKI VRT LAŽI“
Dragiša Kalezić je napisao ličnu knjigu, i to u najboljem smislu te reči; u onom dakle smislu koji ostavlja po strani radikalni hermetizam, obuhvatajući produkte duha kojima u osnovi leži autentičan napor autora čije pak horizonte rezultati premašuju, dodirujući granice opšteg, naravno ne u značenju ukupnosti ljudskih bića, već u, ovde jedino relevantnom, smislu dovođenja problematike do nivoa njene filozofske artikulacije. Boraveći na plodnoj ničijoj zemlji između pevanja i mišljenja, ovaj pisac vodi nas kroz svet – svet osećanja slobode i krivice, smrtnosti i rutine, te nadasve kategoriče volje za vrednošću… Postupno imamo prilike da osmotrimo autora sa njegovom samoćom, pred njegovim pitanjima njega kao Narcisa, njega u trenutku preko koga bi hteo večnosti; njega takoreći na ivici samoubistva, kao kockara, očajnika, melanholika; najzad kroz sve to njega (Kalezića) kao tragača za smislom, jednom rečju filozofa. D. Kalezić je shvatio da su krajnja pitanja – a kad smo ih već postavili imamo i deo odgovora! – moguća samo kao lična pitanja.
***
Kalezićeva knjiga nije tipska zbirka nepovezanih eseja, pre svega, već stoga što su svi njeni napori združeni i usmereni upravo ka razvijanju i razumevanju Kirkegorovog pitanja – ”vredi li naš život nešto više od prolaznih draži devojke koja se već neobično lepo provela ako je u toku jedne noći očarala redove plesača i tek pred zoru klonula mrtva od umora“
***
Autor je, naime mišljenja da smisao života leži u našoj vernosti sopstvenom identitetu ili bar u težnji ka njoj. Saznati ŠTA na ovaj način znači postati JA. Jedini je smisao, konačno , u traganju za smislom.
Mladen Švarc
KA AUTENTIČNOM POSTOJANJU
(Dragiša Kalezić: Edenski vrt laži, Beogtrad, 1973)
Prateći pokret misli, zaustavljenih na hartiji pred nama, što više odmičemo sve jasnije shvatamo da je Kalezić jedan od retkih koje ne vodi namera da nas uveravaju, da nas ubeđuju, već da nam predoče pitanja i razmišljanja koja mogu da nas dovedu do toga da makar pokušamo da sagledamo jesmo li ono što možemo da postanemo, kao ljudi. Uz to, ovi tekstovi odlikuju se otvorenošću i setom, a ono što ih čini jedinstvenim u nas to su slike kojima Kalezić na veoma plastičan način rasipa svetlo po idejama i značenjima koja bi mnogi, uz velik napor, poput one fabulozne svrake, iskitili racionalnim kao jedino mogućim, jednobitnim. Prenosim jednu od mnogih slika, kojom autor ukazuje na mogući odnos prema smrti kao „membrani između života i ništa“, ne s namerom da je učinim izuzetnom, već da je označim kao način u Kalezićevom ispitivanju:
„Zamislite gomilu dece koja se nesmetano igraju na goloj poljani obgrljenoj ambisom. Ona ne dosežu do ambisa ničim što utiče na njihovu igru, a krajnje znanje da je ambis tu, ništa ne znači; on jeste i nije. Zamislimo sad kako se ambis proširuje i narasta prazninom, a površina za igru se odronjava i smanjuje, kao da je praznina guta… Ali, sa smanjivanjem prostora, stišava se i igra, i po širini i po intenzitetu; igra se na male golove i opet se zadržava vedrina, Tu svakako ne može biti neke geometrijske pravilnosti, jer kad se gubi moć često se zadržava želja; fizički i psihički momenat ne idu paralelno.. .”
Već ovaj navod ubedljivo ukazuje na misao da je prozno, pripovedačko, prisutno u mnogim porama „Edenskog vrta laži.“
(. . . ) I još nešto: o predmetu o kojem ne mislimo kao Kalezić, ne osećamo potrebu da mu se suprotstavimo, već da prozborimo istom ili intenzivnijom strašću.
Miroslav Josić Višnjić
(Oko, Zagreb, 1973. godine)
SAMOM SEBI
Dragiša Kalezić: Edenski vrt laži (Dom omladine Beograda, 1973)
Odakle bi trebalo početi kada bi se opisivali tekstovi iz knjige Edenski vrt laži? Pa od samoispitivanja kao oblika razmišljanja i književnog postupka, budući da je samoispitivanje specifičan način bavljenja psihološkim i aksiološkim problemima s kojim se pojedinac suočava na „dvostrukom putovanju” — samorazumevanja i samoizgrađivanja, preocenjivanja vlastitog života prema izvesnim normama ili idealima. To je, drugim rečima, „traganje za sobom“. Ma o čemu da govori, o zbivanjima u kojima je učestvovalo ili učestvuje, o vezama s ljudima, vremenu i svetu, lice koje je u pitanju, po prirodi stvari uvereno je da nema posla koji bi bio preči od toga. Kao način bavljenja pojedincem, samoispitivanje je karakteristično za veoma različite tekstove (za Montenjeve dnevnike, Rusoove ispovesti, za jedan tip romana ili, pak, za dnevnike, pisma i zapise.)
Prema tome, srećemo više varijanti samoispitivanja i uočavamo različite funkcije koje one (te varijante) mogu imati u tekstovima različitih žanrova. Jedno je samoispitivanje u memoarima u kojima ličnost traga za sobom u istoriji od nekoliko decenija, a drugo je samoispitivanje kakvo je na delu u Edenskom vrtu laži gde se uzimaju u razmatranje relativno jednostavne situacije (kocka, susret s roditeljem, svakidašnjica) da bi se u njima pronalazili tragovi samosvesti: nađenosti ili izgubljenosti pojedinca.
Za samoispitivanje su, moglo bi se reći, karakteristične dve donekpe suprotne antropološko-filozofske koncepcije. U jednom slučaju pojedinac koji se odlučio na samoispitivanje veruje u mogućnost jedinstva, u identitet subjekta, te je celo njegovo traganje za samim sobom, u stvari traganje za vlastitom celinom, potreba da se u svemu što zna o sebi uspostavi kakva-takva celina. U drugom slučaju, vide se razbijeni, izolovani trenuci i detalji. U Edenskom vrtu laži traži se neko jedinstvo onoga što subjekt čini. Nasuprot tom jedinstvu, stoji svakodnevnica kao stanje rasutosti i trajanja bez smisla. Ovakvi sudovi su, bez sumnje, karakteristični za samoispitivačke tekstove. U svakom činu samoispitivanja prisutno je i ocenjivanje, to su možda sinonimi, s tim što je ocenjivanje nekada prikriveno naizgled čistim opisivanjem i razumevanjem. Svako bavljenje normom provocira prosuđivanje o onome što norma ne obuhvata.
***
U svakom slučaju, citati su ovde jedan od ustaljenih načina razvijanja i dokazivanja sopstvenog iskustva, davanje valjanih garancija za što ubedljiviji stepen njihove važnosti.
Neosporno dobar, možda najbolji tekst u knjizi, „Misao o smrti” pokazuje da nije reč o kolebanju, da se sve to može gledati i s druge strane, kao udruživanje sredstava jednog i drugog govora, što opravdava složenost pitanja koja se postavljaju.
Đorđije Vuković
(„Književne novine“, Beograd, 463, 1974)
EDENSKI VRT LAŽI
Dragiša Kalezić: EDENSKI VRT LAŽI (DOB, Beograd, 1973)
Dragiša Kalezić već duže vreme neguje jedan specifičan vid esejistike i njegova knjiga Edenski vrt laži predstavlja deo njegovih esejističkih razmišljanja o odnosu nužnosti i slobode, te čovekovih želja i mogućnosti, najednostavnije rečeno onog što on jeste sada i onoga što bi on hteo da bude. Ono što Dragišu Kalezića inspiriše, postojano podstiče na traganje i čini sigurno polazište njegovih esejističkih rszmatranja jeste sam život! I onda kada uzima primere iz literature (književnosti u užem smislu, ili filozofske literature) on dotični primer posmatra kao jedan od fenomena stvarnog života i isključivo kao specifični medij u kojem se neki odnosi među ljudima i neke zakonomernosti života bore i jasnije očitavaju, jer se javljaju u prečišćenijem vidu.
Kada razmišlja o određenom ljudskom činu, bilo da je reč o samoubistvu, istini i laži, ili o igrama na sreću, koji uistinu nisu ništa drugo do forma čovekove igre sa sudbinom, ovaj autor se javlja kao čovek koji nastoji da sve ono o čemu razmišlja domisli do kraja i pri tom ne preza od toga da se suoči s krajnjim konsekvencama jednog zaključka, bez obzira na to kakav on bio. Dragišu Kalezića, u sklopu nekih bitnih fenomena ljudskog postojanja, veoma zanima i psihologija! (Psihologija političke moći, psihologija stvaralaštva, psihologija rizika i samouništenja) i sve to u meri u kojoj ga interesuje konkretan fenomen koji razmatra. A kad dođe do stanovišta da su zaključci koji se mogu izvući neporecivi, Kalezić se javlja kao skrupulozni moralist. (Etika je za njega povlašćeni teren!)
Prividni paradoks njegovih skrupuloznih traganja za identitetom uočljiv je i objašnjiv. Kad razmišlja o formama svakodnevice, kao neautentičnog postojanja, Kalezić pravi iskorake u istoriju i literaturu i uspostavlja određena poređenja između, recimo, antičkog i našeg današnjeg sveta, kako bi pokazao da je ovaj naš današnji (ne)svet otuđen i postvaren i da je on te sumorne istine sasvim svestan. Ali baš zato što je svestan implikacija tog rđavog stanja, Kalezić se određenije ne upušta u njegovo poricanje. On mu, kao alternativu suprotstavlja svet vrednosti, za koji veruje da se može dosegnuti u budućnosti, s osloncem na razum.
Dragiša Kalezić ide među one pisce koji pretpostavljaju da je čovekov cilj uravnotežen i srećan život. (Haos je skup!)
Kalezićeva knjiga pisana je lepo i konzistentno na jezičko stilskoj ravni, mada mu je misao poprilično živa i uznemirena. Uz to, on pobuđuje čitaoca na preispitivanje, a povremeno u njemu izaziva i plahu potrebu za suprotstavljanjem.
Vrednost ove dobre knjige nije dakle samo u tome što se njen autor predano bavi jednim krugom problema kojima se malo ko u nas skrupulozno bavi, već i u tome što rezultati tog bavljenja zaslužuju priznanja.
Predrag Protić
(Književnost, Beograd, 1974. godine)
SMISLENOST ŽIVOTNIH TRENUTAKA
(Dragiša Kalezić: Edenski vrt laži, DOB Beograd, 1973)
Kalezić se služi ogledom kao oblikom umetničkog kazivanja, nastojeći na onome što je u tom žanru primarno književno, a tek potom na spekulativnom, teorijskom ili analitičkom. Kad pokušava da uočenu problematiku razreši na filozofski način, pisac Edenskog vrta laži ne čini to da bi nešto tumačio i objasnio, već upravo da bi se ogledao i iskazao kao misaono, a i kao emotivno biće. Otuda Dragiša Kalezić i probleme življenja (egzistencijalne) i probleme razmišljanja o književnim motivima (teorijsko-saznajne) sagledava kao svojevrstan vid književne spekulacije, oslobođene teorijskih zahteva i zapreka, onih što postoje u klasičnom načinu razmišljanja uz pomoć misaonih sistema, filozofskih klišea ili, uz eruditsku ekvilibristiku, argumentima i citatima.
Svaki esejist mora da poštuje bar dve doslednosti u svom načinu kazivanja. Jedna se odnosi na stav prema mislima drugih ljudi, a druga je zasnovana prvenstveno na težnji da se obezbedi kontinuiran i koherentan oblik sopstvenih razmišljanja. Kad je reč o ovom prvom, Kalezić prihvata tuđe misli bez ikakve želje da se pozove na autoritete, protiveći se ponekad i nekim već uobičajenim „pravilima” stilistike… Naime, čest slučaj je u Kalezićevim esejima da tekst počinje navodom iz dela nekog pesnika ili filozofa, upravo suprotno od onoga što nam preporučuju teoretičari i klasicisti u svojim spisima, a to biva stoga što Kalezić oseća i prihvata misli drugih autora kao sopstvene, na isti način kako su to činili njegovi uzori Montenj i Stendal, osobito ovaj prvi, produžavajući i oplemenjujući prihvaćenu misao novim značenjima i stremeći ka iznalaženju drukčijih vidova saznanja. S druge pak strane, pored ove specifične subjektivizacije misli drugih, Dragiša Kalezić poseduje i sposobnost objektivizacije sopstvenih misli, što mu omogućava da vlastiti vid svesti o sebi uzdigne na nivo opštosti, kako kada je reč o onom što se tiče fenomena odnosa unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, tako i kad se svet književno—filozofskih tema projektuje u njegovoj svesti. Na taj način ovaj autor ostvaruje drugi vid doslednosti, onaj za koji smo rekli da se tiče koherencije njegovog kazivanja. Otuda se nekim interpretatorima učinilo da Kalezić katkad izneverava ili proizvoljno prilagođava vlastitim potrebama smisao navođenih rečenica, a zapravo je reč o usvajanju poznatog načela Miguela Unamuna, koji se zalaže za to da esejistu ne treba da zanima šta je Servantes želeo da kaže pišući Don Kihota, već je jedino važno šta on sam o Don Kihotu i povodom Don Kihota misli!
Dušan T. Stojanović
(Savremenik, 1975. godine)
INERCIJA JE OPASNA
Dragiša Kalezić: Edenski vrt laži, ( drugo izdanje, 2008, KUD „Diogen ”, Surčin)
Prvo izdanje svog Edenskog vrta, Dragiša Kalezić je objavio već davne 1973. godine. Samim izborom tema, pristupom i načinom obrade, Dragiša Kalezić je tom prvom zbirkom eseja demonstrirao vanserijsku sposobnost za inventivno i slikovito razmatranje psihološko-egzistencijalnih stanja tipičnih za tada veoma uticajni krug filozofa egzistencije i njima bliskih autora. Kultivisana rečenica na tragu andrićevske čvrstine i tananosti tekstualnog tkanja delovala je zavodljivo, tako da nije nimalo čudno što je sedamdesetih godina prošlog veka to bila jedna od najčitanijih knjiga među mladima. Ovome je išla u prilog i činjenica da su se o Kalezićevoj zbirci pohvalno izrazili i neki ugledni pisci i kritičari u tada vodećim beogradskim listovima i časopisima, što se vidi i iz priloženih kritičkih osvrta, nastalih povodom prvog izdanja Doma omladine, Beograd, 1973.
***
Posle trideset pet godina, Edenski vrt laži ponovo .je pred čitaocima, pa se potpisnik ovih redova setio vremena kad je prvi put uzeo u ruke tu tematski intrigantnu i jezički odlično napisanu knjigu. Vremena kad je i on sam učestvovao u razgovorima inspirisanim idejama koje ona pokreće, ili veoma nadahnutim poetskim slikama u kojima ne oskudeva.
***
Dok iznova čitam Kalezićevu knjigu, prisećam se jasno društvene atmosfere tih godina i naših plamenih odgovora na izazove. I žalno konstatujem da su oni u ovako ustrojenom svetu izgubili smisao, jer su porušeni temelji na koje su se oslanjali.
I kod mladih je narkotizovana potreba za uspostavljanjem jednog stabilnog sistema vrednosti, a stanje biva kritično „kad zadnja kola minu mimo prva“. Da li će i oni podeliti sudbinu sveta u kom tavore, ili će ih uvećanje zla u planetarnim razmerama naterati da se otrezne? Ko zna?! Bilo bi to novo prevrednovanje vrednosti po ljudskoj meri, a ne nasilno vraćanje u opticaj nečeg što je prošlo.
Slobodan Kljakić
”EDENSKI VRT LAŽI“
Dragiša Kalezić je u savremenu srpsku književnost ušao jednom izuzetno zrelom knjigom esejističke proze kamijevskog duhovnog i tematskog usmerenja. Njegov Edenski vrt laži, izdat pre dvadeset godina (1973) u novo-pokrenutoj biblioteci „DOB“ beogradskog Doma omladine, najavio je autora duboke meditativne i profilisane jezičke inspiracije koja svoja kreativna i tematska uporišta traži i pronalazi u duhovnom i egzistencijalnom prostoru savremenog intelektualca opsednutog pitanjima sadržaja, oblika i smisla života koji određuju čovekov položaj u svetu.
Izborom predmeta svojih preokupacija – samoće, ljubavi i smrti, autentičnog i neautentičnog postojanja, htenja i moranja, prava i slobode, smisla i vrednosti života, samospoznaje i identiteta ličnosti, Kalezić je najviše doprineo da se duh nove književnosti afirmiše kao duh vrednosti, a to bliže određeno, znači duh erudicije, intelektualne zrelosti, brige za izvornu povezanost književnosti i filozofije, proze i poezije, naracije i refleksije. Već tim osobinama svojih tekstova on se znatno izdvojio iz grupe tadašnjih mlađih pisaca i njihove potrebe da budu naprečac prihvaćeni i uključeni u sve važnije tokove društvenog, kulturnog i književnog života. Stavovima koje je zastupao u izboru književnih tema, merom i ukusom u njihovoj obradi, te svojom ličnošću koja nije trpela konvencije, moralno problematične odluke i interesno obojene površne zaključke,on je već prvom objavljenom knjigom, Edenskim vrtom laži (Dom omladine Beograda, 1973; KUD „Diogen“ Surčin, 2008,), stekao ugled jednog od najozbiljnijih esejista u tadašnjoj srpskoj književnosti. Taj opravdani ugled potvrđen je brojnim kritičkim tekstovima, objavljenim u tadašnjim književnim glasilima, o njegovoj prozi.
U tim kritičkim osvrtima, istaknut je, bez rezerve, visok intelektualni i eruditski nivo Kalezićevih eseja, njihove izvorne relacije prema književnom i filozofskom govoru, kao i ozbiljnost antropoloških i egzistencijalnih tema i dilema koje su u njima razmatrane. Paralelno s tim tematskim slojem, i ne manje naglašeno, ukazivano je i na stilske i jezičke kvalitete knjige o kojoj je reč, na dobro odmereno i usaglašeno prožimanje naracije i refleksije u njoj…
Marko Nedić