О беспућима љубави
Море љубави и онда када је мирно, вибрира само у себи…
Волећи, ми изазивамо судбину; оног другог стављамо на муке да бисмо у њему разбудили што више љубави. У том процесу изазивања стално се нарушава равнотежа на штету час једног час другог актера. Онај који је тренутно у повољнијем положају све чини да другог баци у бригу и да одмери висину сопствене цене. Тај други почиње да сумња да је вољен и сумњајући увиђа, најпре са ужасом а потом с болним мирењем, да је објект његове љубави субјект као и сам што је, од њега суштински независан; рођен је сам и умреће тако, способан је да воли и друга бића, те самим тим не постоји могућност да га апсолутно веже за себе. Све што се у таквој ситуацији предузима срачунато је да се угрози сигурност онога са друге обале. Кад се у томе успе, улоге се мењају и игра се наставља; имамо вечиту клацкалицу, а на понор се не заборавља.
***
Наш живот не сме постати незамислив без нечег што је суштински самостално у односу на нас.
***
Прихваћена љубав је конкретизација, пад у стварно. Ту су оба актера начинила одлучујуће кретње и један другог могу да просуђују по тим кретњама. Ако је наша љубав прихваћена, нама је омогућен увид у облике њеног изражавања; стављени смо у равноправан однос са вољеним бићем – више нема неизмерне дистанце између слабог човека и окрутног бога. Око оног другог саучесника у великој мери је разређена она трансцендентна маглица којом је био закриљен, и он је сагледив; довољно је близу земљи. То је још увек биће које нам је дошло из даљине, али је чар далеког и непознатог на њему упола ишчезла, попут оног дивотног мириса „малих наранџи из Дан Нанга кад се дуго држе на рукама“. Ми ту чар уображавамо више но што можемо – враћамо вољено биће да нам донесе даљину. Раније док смо у том бићу видели неухватљивог мајстора, никакво решење загонетке није било могуће; било је то све некако превише нејасно за нас, а сад се наша уобразиља повређује о гребене стварности и осуђена је на тихи корак. Раније смела и никад довољна, сад опипљива, мирна и питома.
***
Једнострана љубав је најдубља и најспиритуалнија. Она се ослања на веру у судбоносност избора. Дарови обожаваног се не знају, али се њихова драгоценост оцењује као неизмерна…
Имајући у виду појаве чије је порекло у побуни, могли бисмо рећи да већина од њих припада оном средњом стању које смо назвали немогућношћу и једног и другог. На овом ступњу, свет се доживљава као огромни механизам: нечитљив, хладан нимало пријатељски; али тај исти појединац је за њега везан пупчаном врпцом: спољашње још увек остаје једини извор и радости, и незадовољства; далеке наде и бесмисленог стрпљења. У суштини реч је о једном будном стању које није довољно моћно да нађе упориште у изградњи унутрашњег тежишта. Живот се прима као нешто више од „пролазних дражи девојке”, али то нешто више не успева да се афирмише у пуној мери.
Акција и ћутање
Активност у најширем смислу је неопходна, из простог разлога што човек не може себи да помогне ако не чини ништа. Политичка активност је прихватљива само као спремност за реално-критичко остваривање таквих услова у којима би се појединац могао осећати неотуђивим делом друштва. У противном, свако препуштање одводи у неаутентично живљење и самозаборав. Шели је говорио: „Треба сужавати управљање интересима нижи сила у границе које су одредиле више силе”. Не може све ући у игру; ваљда …
Ћутња је, за нас, слутња рђавих изгледа, трајна носталгија за постојањем из дубине бића (ех профундис). У ћутњи се опстаје одговорније, озбиљније и независније; ту је човек више на своме. Ћутати не значи грлити празну вечност, већ тихо и одговорно проширивати границе унутрашњег света; настојати да се појми мистерија постојања и да се свет разуме као људски простор у којем .је потреба за смислом у сушишни једини смисао.
Еденски врт лажи
Порекло и надахнуће лажи садржани су у људској потреби да се на умишљен и неболан начин избегне егзистенцијална клопка, да се вештачки реформише живот (изван њега самог), да се прибави и оснажи задовољство. Отуда сваку лаж, мање-више прикривено, прати неумерена жеља за победом пре уласка у борбу.
***
Лаж је ћудљива биљка која захтева посебну негу и у том погледу неопходна јој је свесрдна подршка. Такав посао вероватно не пада тешко ономе који у лажи тражи еденски врт целовитости и ведрине.
***
Опасности од лажи почињу тамо где је она најјача и најтврђа и где, према томе, највише обећава. Она лаж која дође и оде брзо само је узгредни додатак животу, без кога се ипак не може. Таква врста лажи интимизира неизвесност, чини живот мекшим, еластичнијим и мање суровим. Она човеку милостиво указује на његове људске слабости, по којима је он, у извесном смислу, оно што јесте и уједно му помаже да истину пригрли јаче и присније. Оваква лаж не оспорава истину и потребу за њом, она је предах на путу, и није толико штетна колико умањује опорост озбиљности коју живот, с оне стране свих илузија, захтева од живућег. Не би требало терати ову доброћудну лаж јер она, попут неког домаћег духа, развија и украшава ширину сна, чини животни амбијент топлијим и мање несигурним. Ако одузмемо човеку право на такву лаж, у свету где влада људска вештина постижемо оно што нисмо желели: нудимо му је као утеху. Тада ће се лаж по правилу јавити као реакција, као привидна побуна духа против устаљеног реда, који од нас други захтевају, не поштујући никакве индивидуалне разлике. Ред се овде не сме нарушити и појединац пред таквим спољашњим, апстрактним захтевом који се никада не подудара са људском љубављу, остаје без склоништа, без слободе да се одлучи. У царству реда појединац је оповргнут уколико му је оспорено задовољство избора и уколико је притеран да механички усваја прокламовани шаблон као једини стварни смисао. Тамо где се не осећа нужност важећег закона преступ је природни излаз и једино средство самопотврђивања. Али, будући да је преступ (у било којој форми) огрешење о ред које мора бити наплаћено, појединац је присиљен да живи двоструким животом не би ли се тако решио наталоженог огорчења и спасао нешто од свог изгубљеног идентитета. Ако од неког тражимо, сурово и безусловно, да говори истину, то може бити довољан разлог да му истина омрзне и да прибегне лажи само зато што је лагање унапред забрањено. Говорити истину под претњом казне значи подлећи присили, а то је онда туђа истина, истина која треба оном који је тражи и у којој се он сам посредно легитимише. За онога који је изговара таква истина може бити само шупља исправност, невољно испостављени рачун, особита врста психолошке пљачке. Тада се лаж јавља и прихвата као привидни и најмање болни излаз из стања фрустрације, излаз који може да утеши и загреје колико вештачко цвеће може да освежи; али излаз.