O bespućima ljubavi
More ljubavi i onda kada je mirno, vibrira samo u sebi…
Voleći, mi izazivamo sudbinu; onog drugog stavljamo na muke da bismo u njemu razbudili što više ljubavi. U tom procesu izazivanja stalno se narušava ravnoteža na štetu čas jednog čas drugog aktera. Onaj koji je trenutno u povoljnijem položaju sve čini da drugog baci u brigu i da odmeri visinu sopstvene cene. Taj drugi počinje da sumnja da je voljen i sumnjajući uviđa, najpre sa užasom a potom s bolnim mirenjem, da je objekt njegove ljubavi subjekt kao i sam što je, od njega suštinski nezavisan; rođen je sam i umreće tako, sposoban je da voli i druga bića, te samim tim ne postoji mogućnost da ga apsolutno veže za sebe. Sve što se u takvoj situaciji preduzima sračunato je da se ugrozi sigurnost onoga sa druge obale. Kad se u tome uspe, uloge se menjaju i igra se nastavlja; imamo večitu klackalicu, a na ponor se ne zaboravlja.
***
Naš život ne sme postati nezamisliv bez nečeg što je suštinski samostalno u odnosu na nas.
***
Prihvaćena ljubav je konkretizacija, pad u stvarno. Tu su oba aktera načinila odlučujuće kretnje i jedan drugog mogu da prosuđuju po tim kretnjama. Ako je naša ljubav prihvaćena, nama je omogućen uvid u oblike njenog izražavanja; stavljeni smo u ravnopravan odnos sa voljenim bićem – više nema neizmerne distance između slabog čoveka i okrutnog boga. Oko onog drugog saučesnika u velikoj meri je razređena ona transcendentna maglica kojom je bio zakriljen, i on je saglediv; dovoljno je blizu zemlji. To je još uvek biće koje nam je došlo iz daljine, ali je čar dalekog i nepoznatog na njemu upola iščezla, poput onog divotnog mirisa „malih narandži iz Dan Nanga kad se dugo drže na rukama“. Mi tu čar uobražavamo više no što možemo – vraćamo voljeno biće da nam donese daljinu. Ranije dok smo u tom biću videli neuhvatljivog majstora, nikakvo rešenje zagonetke nije bilo moguće; bilo je to sve nekako previše nejasno za nas, a sad se naša uobrazilja povređuje o grebene stvarnosti i osuđena je na tihi korak. Ranije smela i nikad dovoljna, sad opipljiva, mirna i pitoma.
***
Jednostrana ljubav je najdublja i najspiritualnija. Ona se oslanja na veru u sudbonosnost izbora. Darovi obožavanog se ne znaju, ali se njihova dragocenost ocenjuje kao neizmerna…
Imajući u vidu pojave čije je poreklo u pobuni, mogli bismo reći da većina od njih pripada onom srednjom stanju koje smo nazvali nemogućnošću i jednog i drugog. Na ovom stupnju, svet se doživljava kao ogromni mehanizam: nečitljiv, hladan nimalo prijateljski; ali taj isti pojedinac je za njega vezan pupčanom vrpcom: spoljašnje još uvek ostaje jedini izvor i radosti, i nezadovoljstva; daleke nade i besmislenog strpljenja. U suštini reč je o jednom budnom stanju koje nije dovoljno moćno da nađe uporište u izgradnji unutrašnjeg težišta. Život se prima kao nešto više od „prolaznih draži devojke”, ali to nešto više ne uspeva da se afirmiše u punoj meri.
Akcija i ćutanje
Aktivnost u najširem smislu je neophodna, iz prostog razloga što čovek ne može sebi da pomogne ako ne čini ništa. Politička aktivnost je prihvatljiva samo kao spremnost za realno-kritičko ostvarivanje takvih uslova u kojima bi se pojedinac mogao osećati neotuđivim delom društva. U protivnom, svako prepuštanje odvodi u neautentično življenje i samozaborav. Šeli je govorio: „Treba sužavati upravljanje interesima niži sila u granice koje su odredile više sile”. Ne može sve ući u igru; valjda …
Ćutnja je, za nas, slutnja rđavih izgleda, trajna nostalgija za postojanjem iz dubine bića (eh profundis). U ćutnji se opstaje odgovornije, ozbiljnije i nezavisnije; tu je čovek više na svome. Ćutati ne znači grliti praznu večnost, već tiho i odgovorno proširivati granice unutrašnjeg sveta; nastojati da se pojmi misterija postojanja i da se svet razume kao ljudski prostor u kojem .je potreba za smislom u sušišni jedini smisao.
Edenski vrt laži
Poreklo i nadahnuće laži sadržani su u ljudskoj potrebi da se na umišljen i nebolan način izbegne egzistencijalna klopka, da se veštački reformiše život (izvan njega samog), da se pribavi i osnaži zadovoljstvo. Otuda svaku laž, manje-više prikriveno, prati neumerena želja za pobedom pre ulaska u borbu.
***
Laž je ćudljiva biljka koja zahteva posebnu negu i u tom pogledu neophodna joj je svesrdna podrška. Takav posao verovatno ne pada teško onome koji u laži traži edenski vrt celovitosti i vedrine.
***
Opasnosti od laži počinju tamo gde je ona najjača i najtvrđa i gde, prema tome, najviše obećava. Ona laž koja dođe i ode brzo samo je uzgredni dodatak životu, bez koga se ipak ne može. Takva vrsta laži intimizira neizvesnost, čini život mekšim, elastičnijim i manje surovim. Ona čoveku milostivo ukazuje na njegove ljudske slabosti, po kojima je on, u izvesnom smislu, ono što jeste i ujedno mu pomaže da istinu prigrli jače i prisnije. Ovakva laž ne osporava istinu i potrebu za njom, ona je predah na putu, i nije toliko štetna koliko umanjuje oporost ozbiljnosti koju život, s one strane svih iluzija, zahteva od živućeg. Ne bi trebalo terati ovu dobroćudnu laž jer ona, poput nekog domaćeg duha, razvija i ukrašava širinu sna, čini životni ambijent toplijim i manje nesigurnim. Ako oduzmemo čoveku pravo na takvu laž, u svetu gde vlada ljudska veština postižemo ono što nismo želeli: nudimo mu je kao utehu. Tada će se laž po pravilu javiti kao reakcija, kao prividna pobuna duha protiv ustaljenog reda, koji od nas drugi zahtevaju, ne poštujući nikakve individualne razlike. Red se ovde ne sme narušiti i pojedinac pred takvim spoljašnjim, apstraktnim zahtevom koji se nikada ne podudara sa ljudskom ljubavlju, ostaje bez skloništa, bez slobode da se odluči. U carstvu reda pojedinac je opovrgnut ukoliko mu je osporeno zadovoljstvo izbora i ukoliko je priteran da mehanički usvaja proklamovani šablon kao jedini stvarni smisao. Tamo gde se ne oseća nužnost važećeg zakona prestup je prirodni izlaz i jedino sredstvo samopotvrđivanja. Ali, budući da je prestup (u bilo kojoj formi) ogrešenje o red koje mora biti naplaćeno, pojedinac je prisiljen da živi dvostrukim životom ne bi li se tako rešio nataloženog ogorčenja i spasao nešto od svog izgubljenog identiteta. Ako od nekog tražimo, surovo i bezuslovno, da govori istinu, to može biti dovoljan razlog da mu istina omrzne i da pribegne laži samo zato što je laganje unapred zabranjeno. Govoriti istinu pod pretnjom kazne znači podleći prisili, a to je onda tuđa istina, istina koja treba onom koji je traži i u kojoj se on sam posredno legitimiše. Za onoga koji je izgovara takva istina može biti samo šuplja ispravnost, nevoljno ispostavljeni račun, osobita vrsta psihološke pljačke. Tada se laž javlja i prihvata kao prividni i najmanje bolni izlaz iz stanja frustracije, izlaz koji može da uteši i zagreje koliko veštačko cveće može da osveži; ali izlaz.