– U pravu si, knjige nisu živa stvorenja — udenu se Korovjov, na kog Martinov beše na trenugak zaboravio. — To je njihova najveća mana. Ne vide te, ne čuju te, ne možeš da im se požališ kad ti je teško. Ne možeš da ih priviješ na SRCE, tvrde su, žuljaju… One traže da ti njih razumeš, a ne one tebe, mada pomažu… Teraju te da misliš, da samog sebe razumeš… i svet u kom ti je dato da neko vreme proboraviš. I da se na smrt navikneš… U mozgu, ne u SRCU!… (Mi imamo tu olakšicu što smo besmrtni, gledano iz vaše perspektive… Nije sasvim tako, ima i to svojih mana, ali ne bih o tome…) Preskočih da još kažem da mi dođe u jednu ruku žao kad gdedam tebe, Jemeljana, idi nekog devetog, pa pomislim da ste tu kao muve — od danas do sutra. Ali ja nemam pravo da žalim, ni da se žalim, jer bih time pokazivao da sam nesporno melanholičan, što u našem rečniku znači nedovršlen… A što se tiče votke, votkice, i tu se slažem — i ja bih popio, mada sam više za konjak… No mani se sad knjiga i detinjstva, baćuška, to neće pobeći, Poslušaj šta je dalje rekao naš Maestro, i ne gubi iz vida da sam miroljubiv.
Korovjov ponovo izvuče vratni feder iz ramena poput gusana kad se proteže, opisa krug glavom pa zauze pređašnji položaj.
— Kako ti se glavica ne otkači s te opruge? — reče Martinov kroz grozničavi smeh i priklopi usta levim dlanom.
Smeh mu se zgrudva i skotrlja kroz nos… Kao brojanice kad se prekinu i zrnca se raspu po podu.
— Tako ti meni, baćuška, — glavica… U redu, je li bolje ovako?
Umesto Korovjova za stolom je sedeo kapetan Živinič, isti onakav kakvog je Martinov zapamtio onda kad je ovaj pružio ruku da mu čestita na precizno obavljenom poslu.
Odvratni žabac — prosikta major… — Ali, vidi, to više nije on, Živinič. To je… Mogarič!… Hulja!… Ne, to je sigurno Živinič, Roman Mogarič nema levo uvo,.. Šta je sa mnom?
Martinov protrlja oči… Pticoglavi Korovjov sa kariranim kačketićem na glavi buljio je u glatku i praznu površinu stola.
— Vidim, pospan si — reče, ali neće ti škoditi da čuješ. I nastavi da čita:
„O čemu je zapravo reč?”
Martinov ponovi njegove reči, kreveljeći se.
Korovjov ućuta.
Ćutao je i Martinov.
„Pre koju hiljadu godina“, čitao je dalje Korovjov, „rat je bio jednako svirep kao i danas…“
— Pre koju hiljadu godina ti si bio jednako crn kao i noćas.
— Šta ti je, nesuđeni generale?
— O čemu je zapravo reč?
— O tome da si ubio čoveka neregularno, iz taštih pobuda.
Natmureni Martinov ustade iz kreveta i uputi se ka lučnom otvoru koji je vodio u prostoriju s portretom Ljermontova.
***
Jemeljan se začudio što Martinova nije zatekao ispred kućice, kako ga je obično zaticao tokom svih tih grešnih godina. On bi nešto poslovao, vrteo se tamo-ovamo, ili bi sa širokom otvorenom šakom nadnetom nad oči posmatrao „plave kavkaske gore“. Ovoga puta Jemeljan se začudio još više što je vreme bilo mirno i sunčano.
Prišao je prozoru na zabatu, koji je bio otvoren, i rekao glasno: „Stigao sam, vaše blagorođe,.. Ja, Jemeljan… Ovog momenta sam stigao! Sunce još lepo greje, Čudi me da niste izašli u šetnju..,” Niko se iz kućice nije odazvao… On je opet ponovio ko je i kad je stigao, i to po dogovoru, ali odziva nije bilo. Onda je prišao vratima teška koraka, potegao za kvaku drhtavom rukom i otvorio ih… Nered s kojim se suočio, zbunio ga je. Osvrnuo se levo-desno i lagano, na prstima, krenuo ka masivnom i širokom drvenom krevetu na kom je domaćin Martinov ležao poluotkriven, s glavom izvan jastuka, zabačenom ulevo i sa poluotvoreniim ustima. Lice mu je bido bledo, podočnjaci svetlomodri. Ali kad priđe sasvim blizu iskusni mužik Jemeljan shvati da ga iz tog sna niko ne može probuditi na ovom svetu, skide kapu, pokloni se i izgovori mirno i svečano sledeće reči: „Hvala ti, Gospode, što si udesio da ovo što se kad-tad moralo zbiti padne u dan moga obilaska raba majora, kako bih za vremena telo njegovo predao zemlji, kao jedini nadležan za to, po dogovoru… I takođe te molim, Veliki baćuška, da onog časa kad rešiš da mi dušicu grešnu prihvatiš ujedno učiniš i to da se nađe insan koji će se hteti pošteno postarat za moje telo kao što ću se ja postarat za majorovo. Da grdan ne trune i ne smrdi kao tolika druga po razbojištima i kazamatima ovoga zapuštenoga sveta… Više ne ištem, tako mi Sv. Vida, koji danas pada, a ne može mi ni biti, jer premnogo je onih koji ištu. I unapred Ti hvala, dragi Stvoritelju, i na dobru i na zlu, kad već jedno bez drugoga nije moguće ni zamisliti.
„Kad se sve sabere i oduzme, pomnoži i podeli, izlazi: ja major Martinov imadoh u svom praznom životu jedan dan, u kom ubih moga druga za račun dvora i njegovih prljavih interesa, i nešto od noći u kojoj s teškom mukom i protiv svoje volje, uz pomoć izaslanika Donjega sveta, svedoh račun sa samim sobom. I te dve tačke međusobno udaljene preko tri decenije opisale su moj životni put… Istinabog, nisam u svođenju računa stigao do samoga kraja, jer se mom isledniku žurilo… U Veneciju, na doručak!…