– У праву си, књиге нису жива створења — удену се Коровјов, на ког Мартинов беше на тренугак заборавио. — То је њихова највећа мана. Не виде те, не чују те, не можеш да им се пожалиш кад ти је тешко. Не можеш да их привијеш на СРЦЕ, тврде су, жуљају… Оне траже да ти њих разумеш, а не оне тебе, мада помажу… Терају те да мислиш, да самог себе разумеш… и свет у ком ти је дато да неко време проборавиш. И да се на смрт навикнеш… У мозгу, не у СРЦУ!… (Ми имамо ту олакшицу што смо бесмртни, гледано из ваше перспективе… Није сасвим тако, има и то својих мана, али не бих о томе…) Прескочих да још кажем да ми дође у једну руку жао кад гдедам тебе, Јемељана, иди неког деветог, па помислим да сте ту као муве — од данас до сутра. Али ја немам право да жалим, ни да се жалим, јер бих тиме показивао да сам неспорно меланхоличан, што у нашем речнику значи недовршлен… А што се тиче вотке, воткице, и ту се слажем — и ја бих попио, мада сам више за коњак… Но мани се сад књига и детињства, баћушка, то неће побећи, Послушај шта је даље рекао наш Маестро, и не губи из вида да сам мирољубив.
Коровјов поново извуче вратни федер из рамена попут гусана кад се протеже, описа круг главом па заузе пређашњи положај.
— Како ти се главица не откачи с те опруге? — рече Мартинов кроз грозничави смех и приклопи уста левим дланом.
Смех му се згрудва и скотрља кроз нос… Као бројанице кад се прекину и зрнца се распу по поду.
— Тако ти мени, баћушка, — главица… У реду, је ли боље овако?
Уместо Коровјова за столом је седео капетан Живинич, исти онакав каквог је Мартинов запамтио онда кад је овај пружио руку да му честита на прецизно обављеном послу.
Одвратни жабац — просикта мајор… — Али, види, то више није он, Живинич. То је… Могарич!… Хуља!… Не, то је сигурно Живинич, Роман Могарич нема лево уво,.. Шта је са мном?
Мартинов протрља очи… Птицоглави Коровјов са карираним качкетићем на глави буљио је у глатку и празну површину стола.
— Видим, поспан си — рече, али неће ти шкодити да чујеш. И настави да чита:
„О чему је заправо реч?”
Мартинов понови његове речи, кревељећи се.
Коровјов ућута.
Ћутао је и Мартинов.
„Пре коју хиљаду година“, читао је даље Коровјов, „рат је био једнако свиреп као и данас…“
— Пре коју хиљаду година ти си био једнако црн као и ноћас.
— Шта ти је, несуђени генерале?
— О чему је заправо реч?
— О томе да си убио човека нерегуларно, из таштих побуда.
Натмурени Мартинов устаде из кревета и упути се ка лучном отвору који је водио у просторију с портретом Љермонтова.
***
Јемељан се зачудио што Мартинова није затекао испред кућице, како га је обично затицао током свих тих грешних година. Он би нешто пословао, вртео се тамо-овамо, или би са широком отвореном шаком наднетом над очи посматрао „плаве кавкаске горе“. Овога пута Јемељан се зачудио још више што је време било мирно и сунчано.
Пришао је прозору на забату, који је био отворен, и рекао гласно: „Стигао сам, ваше благорође,.. Ја, Јемељан… Овог момента сам стигао! Сунце још лепо греје, Чуди ме да нисте изашли у шетњу..,” Нико се из кућице није одазвао… Он је опет поновио ко је и кад је стигао, и то по договору, али оѕива није било. Онда је пришао вратима тешка корака, потегао за кваку дрхтавом руком и отворио их… Неред с којим се суочио, збунио га је. Осврнуо се лево-десно и лагано, на прстима, кренуо ка масивном и широком дрвеном кревету на ком је домаћин Мартинов лежао полуоткривен, с главом изван јастука, забаченом улево и са полуотворениим устима. Лице му је бидо бледо, подочњаци светломодри. Али кад приђе сасвим близу искусни мужик Јемељан схвати да га из тог сна нико не може пробудити на овом свету, скиде капу, поклони се и изговори мирно и свечано следеће речи: „Хвала ти, Господе, што си удесио да ово што се кад-тад морало збити падне у дан мога обиласка раба мајора, како бих за времена тело његово предао земљи, као једини надлежан за то, по договору… И такође те молим, Велики баћушка, да оног часа кад решиш да ми душицу грешну прихватиш уједно учиниш и то да се нађе инсан који ће се хтети поштено постарат за моје тело као што ћу се ја постарат за мајорово. Да грдан не труне и не смрди као толика друга по разбојиштима и казаматима овога запуштенога света… Више не иштем, тако ми Св. Вида, који данас пада, а не може ми ни бити, јер премного је оних који ишту. И унапред Ти хвала, драги Створитељу, и на добру и на злу, кад већ једно без другога није могуће ни замислити.
„Кад се све сабере и одузме, помножи и подели, излази: ја мајор Мартинов имадох у свом празном животу један дан, у ком убих мога друга за рачун двора и његових прљавих интереса, и нешто од ноћи у којој с тешком муком и против своје воље, уз помоћ изасланика Доњега света, сведох рачун са самим собом. И те две тачке међусобно удаљене преко три деценије описале су мој животни пут… Истинабог, нисам у свођењу рачуна стигао до самога краја, јер се мом иследнику журило… У Венецију, на доручак!…