Безданица (фрагменти)

„Она је жива убачена, би ли тако?“, поче Бојичић и затури капу црногорску на потиљак, па је одмах врати и малко накриви на десну страну не мичући руку с ње. „Или није, нешто је ту остало мутно… али да запалим.“ И тек тада скиде руку с капе и прихвати се очеве кутије с дуваном… „Добро си река, оче“, настави пошто припали, „Перута је био збиља миран и богобојазан, на рану да га привијеш… А био је овако на поглед груб, они цијепац, јак ка земља и вазда помало глибав. Мога се барабар с волом у јарам упрегнут, она сносина. Сјерко, не велике главе спрам тијела, а шаке му ка међеђе шапе, па кад те увати за раме да ти нешто пришапне, кукуу… Шапти и очима витли около има ли кога (нарочито га је било страх од полиције, јер је вазда шверцова помало дувана), а овамо стеже, мајковићу, хууј! Једном сам му река: Немој, кумим те св. Јованом, но ево ти лист карте. То напиши, ако ми гласно рећ не можеш. Он зинуо ка клијен, они оћуз, па се смијуљи… ка Перута. А жена му, та несретња Пељка, једна дркна — знате је боље но ја — носи она клупка оспријед, а озад припртила кошару, ееех… таман тако. Није, оче, да речеш, она била дебела но некако несмајна, насоврлана, чудо  божје, само јој је лице било фино, доста чисто, опуно, бијело. Очи ситније и жућкасте ка у какве звјерке, једно јој је мало бјежало у страну… И ту, у очима, крило се нешто погано! Мало је, веле причала, углавном је одговарала на питања, а док прича, повила би поглед, некако поткучила, па чојека, особито млађега, не би гледала онако обично, собразно, но би га гледуцкала ка да га краде дио по дио… Изгледало је да их је Бог правио једно за друго овако кад их сретнеш на пљацу док ступају заједно, ђенералски, и носе трговину какву, па запреме по улице… Пролазници се склањају, што ће… А дешавало се кад једно нешто припитнеш да обоје одговоре у један глас, и то фино сложе ка да си јуче пита па су стигли да одговор увјежбају… Добро су се налазили с комшилуком, не знам да се ико пожалио на њих. Није, среће ми… Имали су троје ђеце, све троје мушко, потрефило се… Најстарији је слица оцу, онако, а најмлађи пљунута матер. Средњи ни по чему није био налик ни оцу ни мајци, нити икоме од родбине, па се зборило да се није уметнуо но одметнуо: није хтио да сличе никоме до самоме себи. И све би било ка под калуп да је то било тачно, али није… И то се — кад оће несрећа — како је одрастао, све јасније виђело. Отац би се с времена на вријеме загледа дуго и тупо у његову мајку… Она је то добро разумјела, па би се гицнула: А што си се омусио и објесио нос, забога, ка да ти је који црка? Не може свако дијете бит слика и прилика родитеља. Дешава се често да се уметне на некога с обје банде, чак до деветога кољена. Зар нијеси задовољан што један сличе на тебе? А и ови средњи, тако ми Бога, има доста твога, лијево око је твоје ка да је пресађено, јер се и код тебе лијево нешто разликује од деснога, мало је шућмурасто. А кад пије млијеко, срче исто ка ти, то је барем лако виђет. Али ти ни то не видиш, ништа до само оне црте које нијесу твоје. Куку мене. Он би обично наставио да ћути и пуши, и да тупо гледа у своју лажљиву жену која — сматрао је — мора свој гријех платит на земљи, а тамо на небу како буде. Једном јој је река отворено: Чујем те, Пељка, што збориш, али те не разумијем. Нијесам ја незадовољан што ми не сличе, но што видим коме сличе. То види и цијело село, а ти истину знаш… И мислим да би за тебе најбоље било да се замакнеш, сачувала би образ и свој и мој. .Ја сам ти већ добавио коноп и намазаћу га сапуном, да лако клизне. Можеш и писмено оставит да те гад силова, а кад се то објелодани, ја ћу њему пресудит. Што мислиш о томе?

„Прича не каже што је Пељка на то одговорила, али знамо да се није замакла.

„У селу се, као и о свему што не ваља а ново је и необично, и о томе у почетку говорило шапатом, а потље су на рачун црнога Перуте Пељкина (тако су га крстили) они којима је вазда мила туђа брука заметали спрдачину и увесељавали сједничаре и покајнице док дворе старијега мрца за којим жалос није велика. Па је и забави доша крај. Оно је и даље понеко зна да ћамне о томе, али се облак прашине није диза. У мећувремену откривена су још два сумљива случаја са истијем потписом, те је и то допринијело да Пељкину и Перутину ствар препуште њима самима да се с њом носе колико су кадри.. , Изгледа да је Перуту, кукавца, и сатрло то вријеме шаптања. Ђе гођ бастише, прича умукне. А што ће друго но да мисли да су њега черечили, иако вазда није морало бит тако. Кад би се јадо врнуо дома окартан срамом и пун грчила, Пељка га се чувала ка врела гвожђа, јер је било довољно да га погледа онако искоса па да је напуни пета. Или кад баци поглед на туђе дијете како сједи поред огња и понаша се ка да је његово, каже му фино тата и иште му пара да купи теку, спопа би га бијес и опет би платила црна Пељка… А негђе је сам прича, дотужило му било, да је кад је уљега у кућу затека малога како спава на сећији поред огња и дише дубоко… Пошто у тај мах никога више није било у кући, он је сио и стануо да посматра дијете, да тражи у његовоме лику нешто, неку црту или биљег на што би се мога ослонит да га прими за свога. Нешто своје, мајчино или некога од родбине с обје банде. Тражио је исто што је тражио и прошлих мјесеци и година, али тога није било! Чак и оно што је уз силну жељу мислио да је наша и издвојио, нестало би при свакоме новоме испитивању, а искочоперило би се оно туђе, страшно, што ни полуслијепца не би могло преварит да је мали вјерна слика свога правога оца… Прича вата и то да се тих дана пења на њу прећерано често — ако то може бит истина — зар је хтио да јој ону ствар потпуно распичи… Али је она то подносила боље но што је он мислио. Пасја милет… (Тих дана је просто био извија из памети… Прича ми је Ико Божинин, оче, да га је једном замолио да му у суд посједочи само то да је оста жив иза Првога рата, а он је река да о томе не зна ништа но нека нађе некога ко зна… То је било двадес прве или друге године.)

„Отац Пељкинога ђетета није био мјештанин –

— да и то кажем, је ли — но из другога округа, али је почешће долазио код своје сестре која је овамо била удата, једна крмача. Долазио је често и, може се рећ, свој боравак укупно узето својски је обиљежио: направио је онако опрдечке четворо ђеце трима женама… А наоко није био неки нагонџија, тако ми се учињело кад сам га видио у град, спремаше се за овамо па нешто куповаше. (Таде сам се наша на муке: како да га пуштим, радни је дан, жене се просуле за послом куђ која, ко ће их окупит, а опет не смијем њему ништа, он је за мене исправан… Те ја замолих два фастака, моје даље рођаке, да у чем су се нашли јаве кмету Луки Петковићу да је Татарин (тако су звали тога пушконошу) попређе минуо Зету и већ је стига до Поротишта, како би благовремено окупио све што је женско, а има више од дванаес година и затворио у избу Ристовића, и ону моју с њима иако је бона.)”

„Он бјеше онизак чоек црне масти, чини ми се, али крепак, они звијерац“, рече поп.

„И ја га таквога памтим”, настави Бојичић. „Плећат бјеше и невиђено струњат, па су га, милслим, стога и назвали Татарин… Прича каже да је нека Видна из Бара Шумановића, женска ка град, коју је сповршио међу првијема, ту ријеч изговорила док се лично жалила срескоме начелнику. Господине началниче, тај татарски мркаљ, који је смрдио на прчевину, толико ме омађија да ми је раша сама спала кад ме је руком својом квргавом — осушила му се дабогда — уватио и мало попритега, рекла је добра Видна. . . Начелник је отресито изјавио да то не спада у његову надлежност, али има разумијевања за њу, а посебно га занима како је сазнала да је тај човјек Татарин, јер Татара на нашим површјима још нема. Нијесам ја, кућо моја, ништа ни сазнала ни разумјела, није ми он кукалој допуштио ни да одушим пуне двије уре а не да нешто смрчим и сазнам… кад ме исфура ка кобилу и измијесио, извука је испод мене неакав гуњетак који је био подастро да ми тобож бидне мекше и отперја. Само ми је река да имам слатку крв… Ја сам ту лежала до завода — црн ми лежник — када сам се породила, а ручка у кући нема… Чула сам од некога да су само Татари такви, толико сам чула…а не знам богоми јесу ли.

,Жене је тај злотвор сачекива углавном кад која оде сама у млин, или у пазар да сиромашица урва товар дрва и коју килу сира, те за то пара што увати купи соли, сапуна, цукра, конца и друге потребице за кућу. Дава им је, веле, и неке ситније дарове: кварат каве, чешаљ и огледало, чарапе, пешкир, ћедило, а понекој и врцулет… Једна се жалила да јој је да кутију рајет-локума који су били посути некаквијем слаткијем прашком и од тога је јад у моменту наша. Свијес јој се узела чим је по једнога поарчила, толико је то био јак концетрат…

И зачудо толики лом и покор који је начинио тај антихрист кошта га је само два штапа по глави, и то из руку чојека којему лично није учинио ништа нажао, но се сам од себе наша пргав. . . Јес, додуше, мунуо га је и неки пакосни Бороје, склон пићу и разбојништву: на покајање у Међице приљега му је иза леђа и истреса разгорелу лулу дувана за врат, а кад је овај онако опрљен, кукавац, кидиса на Бороја, који је био млого млађи, добио је још и неколико цреваља у тур… Но удаљих се премного, повуче ме прича, јебена, а видим: поп се кикоће и сеири, па попридадох, тако да сад морам пречицом да приведем ствар крају, нага је дан…

„Пошто Пељка није никако кћела да се послужи конопом који јој је Перута био набавио и сапуном намаза, он је по прилици скова само њему знан план и томе је примјерио своје даље држање према њој… Зазва ју је и река: Послушај ме, о Пељка, шта ћу ти казат. Прича о нашој попари је, колико видим, утолила. Свијету више није до тога, па ајде да и ми бољи правац узмемо, да не трујемо живот једно другоме. Дијете није криво, а би рекла е је доста призорно, више пута сам се сажалио над њим кад га видим како ћути и зури у нешто тамо… Што је било било је, ја ти више нећу чињет тортуру буди сигурна. И кад први пут одеш у пазар, купи ми нешто имена ти божјега што видиш да би га обрадовало, и реци му да је то од мене, а ја ћу ти паре дат. Двапут толико ћу ти дат.

„Је ли тако река или није сами Бог зна, али прича вели да јес, бар сам ја тако схватио и примио…

„Перута се држа тога што је река и то од тачке до тачке. Перки је испрва то било зачудно па је његове поступке загледивала са сваке банде обрни преврни не би ли нашла штогођ сумњиво, али је Перко добро био затиска све рупице. И живјело се, је ли… Ђеца су одила у школу, а њих двоје, ка нови, виђани су заједно и на баштини и у пазар и на покајање, барабар ка и други мужеви и жене… Да се Пељка својски старала о њему јасно се видело. Био је вазда опран, подшишан, обријан и окрпљен. Е сад, не смијем изоставит ни то да је Перута знава да мало више ћурукне ракије и то му се чешће омицало, али свеједно, кад дома дође, није прегонио на жену, никад се она није пожалила… знало би се то… Дежурно уво је радило свој посао. Додуше дешавало му се да оде од себе и кад не попије, да одједном застане па њутри, ка да му Бог језик узме, заборави што је хтио… Ватали су га и како сам са собом нешто на глас конта, или се с неким перчина… Мука је била на њега веља, нема збора. И жалио се покојном Ику Божинину, у кога је има велику вјеру, да му понекад дође тако тешко ка да је у трап жив закопан. Не може моје СРЦЕ, Ико, то прегорет никад, но добро је… А не би могло ни твоје иако се силиш да ме разговориш. Сам Ико је то прича. Ове ми ракије.

„Једнога прољећа, двадес и пете или шесте, нијесам начисто, пуче глас да је Перута Пељку убачио у бездан, ови ваш ође… Њега су уапсили, али нијесу га дуго држали, у апсу ни по године! Неки грмаљ властоносни био му је с руке… Ви обојица знате који, да га сад не помињем… Млоги су га тешко осуђивали, „гадан је то злочин“, зборили су вртећи главом док су неки други понављали само једно: Чудне штете… копиљача!

„Млого је било наклапања око тога како се то догодило. Плео је причу свако по својој мјери упињући се да истакне нешто што само он зна, а никад не наводећи ко му је то река.

„Ико Божинин је годину по томе исприча моме оцу да су они двоје, Перута и Пељка, тога омрченога дана нагртали кртолу у Љесков до. Пељка је ожедњала, а бокарицу воде коју су били понијели из села, попили су. Али близу јаме била је дубока и чиста каменица, покривена густим грањем да се вода не млачи, и то је Перута каза Пељки. Отишли су заједно и кад су се напили, он је сио да савије и запали цигар дувана, а Пељка је рекла да одавно није долазила па је била заборавила да је бездан тако страшан. Он је ћута, пушио и, на крају, кад му је цигар догорио до ноката, бачио је опушак у бездан и река Пељки да попије још воде из каменице, јер ко зна кад ће опет… Она га је припитнула шта је тим хтио да јој каже, а он је онда јасно и гласно река: Пељка, госпођо моја, све што си досад учињела иде на твоју душу, а од сад што ти се деси – на моју! И тад је трнуо ка манит, а она је стала да бјежи, али није била одмакла ни десет корака кад ју је, кукалу, стига. И почела је битка на живот и смрт. Кад је виђела, јадна, да јој спаса нема, успела је да измуца: Немој ме помразит с ђецом, душе ти,о Печута! Али је он то чуо тек кад је све било готово. Свом силом ју је открпио од себе и оста сам, слуђен и накостријешен…. Оно што је домалоприје било Пељка раздвојило се на два дијела – на врисак који се дига пут небеса и на претучено тијело које се опуштило доље ка (не) дну. Трава око бездана била је поваљана и изгажена, мјестимично спљескана и као залијепљена за тло, а по плочи и најближим стаблима сјактали су се трагови крви. На самој ивици бездана смрдио је Пељкин гумени опанак, лијеви…