Bezdanica (fragmenti)

„Ona je živa ubačena, bi li tako?“, poče Bojičić i zaturi kapu crnogorsku na potiljak, pa je odmah vrati i malko nakrivi na desnu stranu ne mičući ruku s nje. „Ili nije, nešto je tu ostalo mutno… ali da zapalim.“ I tek tada skide ruku s kape i prihvati se očeve kutije s duvanom… „Dobro si reka, oče“, nastavi pošto pripali, „Peruta je bio zbilja miran i bogobojazan, na ranu da ga priviješ… A bio je ovako na pogled grub, oni cijepac, jak ka zemlja i vazda pomalo glibav. Moga se barabar s volom u jaram upregnut, ona snosina. Sjerko, ne velike glave spram tijela, a šake mu ka međeđe šape, pa kad te uvati za rame da ti nešto prišapne, kukuu… Šapti i očima vitli okolo ima li koga (naročito ga je bilo strah od policije, jer je vazda švercova pomalo duvana), a ovamo steže, majkoviću, huuj! Jednom sam mu reka: Nemoj, kumim te sv. Jovanom, no evo ti list karte. To napiši, ako mi glasno reć ne možeš. On zinuo ka klijen, oni oćuz, pa se smijulji… ka Peruta. A žena mu, ta nesretnja Peljka, jedna drkna — znate je bolje no ja — nosi ona klupka osprijed, a ozad priprtila košaru, eeeh… taman tako. Nije, oče, da rečeš, ona bila debela no nekako nesmajna, nasovrlana, čudo  božje, samo joj je lice bilo fino, dosta čisto, opuno, bijelo. Oči sitnije i žućkaste ka u kakve zvjerke, jedno joj je malo bježalo u stranu… I tu, u očima, krilo se nešto pogano! Malo je, vele pričala, uglavnom je odgovarala na pitanja, a dok priča, povila bi pogled, nekako potkučila, pa čojeka, osobito mlađega, ne bi gledala onako obično, sobrazno, no bi ga gleduckala ka da ga krade dio po dio… Izgledalo je da ih je Bog pravio jedno za drugo ovako kad ih sretneš na pljacu dok stupaju zajedno, đeneralski, i nose trgovinu kakvu, pa zapreme po ulice… Prolaznici se sklanjaju, što će… A dešavalo se kad jedno nešto pripitneš da oboje odgovore u jedan glas, i to fino slože ka da si juče pita pa su stigli da odgovor uvježbaju… Dobro su se nalazili s komšilukom, ne znam da se iko požalio na njih. Nije, sreće mi… Imali su troje đece, sve troje muško, potrefilo se… Najstariji je slica ocu, onako, a najmlađi pljunuta mater. Srednji ni po čemu nije bio nalik ni ocu ni majci, niti ikome od rodbine, pa se zborilo da se nije umetnuo no odmetnuo: nije htio da sliče nikome do samome sebi. I sve bi bilo ka pod kalup da je to bilo tačno, ali nije… I to se — kad oće nesreća — kako je odrastao, sve jasnije viđelo. Otac bi se s vremena na vrijeme zagleda dugo i tupo u njegovu majku… Ona je to dobro razumjela, pa bi se gicnula: A što si se omusio i objesio nos, zaboga, ka da ti je koji crka? Ne može svako dijete bit slika i prilika roditelja. Dešava se često da se umetne na nekoga s obje bande, čak do devetoga koljena. Zar nijesi zadovoljan što jedan sliče na tebe? A i ovi srednji, tako mi Boga, ima dosta tvoga, lijevo oko je tvoje ka da je presađeno, jer se i kod tebe lijevo nešto razlikuje od desnoga, malo je šućmurasto. A kad pije mlijeko, srče isto ka ti, to je barem lako viđet. Ali ti ni to ne vidiš, ništa do samo one crte koje nijesu tvoje. Kuku mene. On bi obično nastavio da ćuti i puši, i da tupo gleda u svoju lažljivu ženu koja — smatrao je — mora svoj grijeh platit na zemlji, a tamo na nebu kako bude. Jednom joj je reka otvoreno: Čujem te, Peljka, što zboriš, ali te ne razumijem. Nijesam ja nezadovoljan što mi ne sliče, no što vidim kome sliče. To vidi i cijelo selo, a ti istinu znaš… I mislim da bi za tebe najbolje bilo da se zamakneš, sačuvala bi obraz i svoj i moj. .Ja sam ti već dobavio konop i namazaću ga sapunom, da lako klizne. Možeš i pismeno ostavit da te gad silova, a kad se to objelodani, ja ću njemu presudit. Što misliš o tome?

„Priča ne kaže što je Peljka na to odgovorila, ali znamo da se nije zamakla.

„U selu se, kao i o svemu što ne valja a novo je i neobično, i o tome u početku govorilo šapatom, a potlje su na račun crnoga Perute Peljkina (tako su ga krstili) oni kojima je vazda mila tuđa bruka zametali sprdačinu i uveseljavali sjedničare i pokajnice dok dvore starijega mrca za kojim žalos nije velika. Pa je i zabavi doša kraj. Ono je i dalje poneko zna da ćamne o tome, ali se oblak prašine nije diza. U mećuvremenu otkrivena su još dva sumljiva slučaja sa istijem potpisom, te je i to doprinijelo da Peljkinu i Perutinu stvar prepušte njima samima da se s njom nose koliko su kadri.. , Izgleda da je Perutu, kukavca, i satrlo to vrijeme šaptanja. Đe gođ bastiše, priča umukne. A što će drugo no da misli da su njega čerečili, iako vazda nije moralo bit tako. Kad bi se jado vrnuo doma okartan sramom i pun grčila, Peljka ga se čuvala ka vrela gvožđa, jer je bilo dovoljno da ga pogleda onako iskosa pa da je napuni peta. Ili kad baci pogled na tuđe dijete kako sjedi pored ognja i ponaša se ka da je njegovo, kaže mu fino tata i ište mu para da kupi teku, spopa bi ga bijes i opet bi platila crna Peljka… A negđe je sam priča, dotužilo mu bilo, da je kad je uljega u kuću zateka maloga kako spava na sećiji pored ognja i diše duboko… Pošto u taj mah nikoga više nije bilo u kući, on je sio i stanuo da posmatra dijete, da traži u njegovome liku nešto, neku crtu ili biljeg na što bi se moga oslonit da ga primi za svoga. Nešto svoje, majčino ili nekoga od rodbine s obje bande. Tražio je isto što je tražio i prošlih mjeseci i godina, ali toga nije bilo! Čak i ono što je uz silnu želju mislio da je naša i izdvojio, nestalo bi pri svakome novome ispitivanju, a iskočoperilo bi se ono tuđe, strašno, što ni poluslijepca ne bi moglo prevarit da je mali vjerna slika svoga pravoga oca… Priča vata i to da se tih dana penja na nju prećerano često — ako to može bit istina — zar je htio da joj onu stvar potpuno raspiči… Ali je ona to podnosila bolje no što je on mislio. Pasja milet… (Tih dana je prosto bio izvija iz pameti… Priča mi je Iko Božinin, oče, da ga je jednom zamolio da mu u sud posjedoči samo to da je osta živ iza Prvoga rata, a on je reka da o tome ne zna ništa no neka nađe nekoga ko zna… To je bilo dvades prve ili druge godine.)

„Otac Peljkinoga đeteta nije bio mještanin –

— da i to kažem, je li — no iz drugoga okruga, ali je počešće dolazio kod svoje sestre koja je ovamo bila udata, jedna krmača. Dolazio je često i, može se reć, svoj boravak ukupno uzeto svojski je obilježio: napravio je onako oprdečke četvoro đece trima ženama… A naoko nije bio neki nagondžija, tako mi se učinjelo kad sam ga vidio u grad, spremaše se za ovamo pa nešto kupovaše. (Tade sam se naša na muke: kako da ga puštim, radni je dan, žene se prosule za poslom kuđ koja, ko će ih okupit, a opet ne smijem njemu ništa, on je za mene ispravan… Te ja zamolih dva fastaka, moje dalje rođake, da u čem su se našli jave kmetu Luki Petkoviću da je Tatarin (tako su zvali toga puškonošu) popređe minuo Zetu i već je stiga do Porotišta, kako bi blagovremeno okupio sve što je žensko, a ima više od dvanaes godina i zatvorio u izbu Ristovića, i onu moju s njima iako je bona.)”

„On bješe onizak čoek crne masti, čini mi se, ali krepak, oni zvijerac“, reče pop.

„I ja ga takvoga pamtim”, nastavi Bojičić. „Plećat bješe i neviđeno strunjat, pa su ga, milslim, stoga i nazvali Tatarin… Priča kaže da je neka Vidna iz Bara Šumanovića, ženska ka grad, koju je spovršio među prvijema, tu riječ izgovorila dok se lično žalila sreskome načelniku. Gospodine načalniče, taj tatarski mrkalj, koji je smrdio na prčevinu, toliko me omađija da mi je raša sama spala kad me je rukom svojom kvrgavom — osušila mu se dabogda — uvatio i malo popritega, rekla je dobra Vidna. . . Načelnik je otresito izjavio da to ne spada u njegovu nadležnost, ali ima razumijevanja za nju, a posebno ga zanima kako je saznala da je taj čovjek Tatarin, jer Tatara na našim površjima još nema. Nijesam ja, kućo moja, ništa ni saznala ni razumjela, nije mi on kukaloj dopuštio ni da odušim pune dvije ure a ne da nešto smrčim i saznam… kad me isfura ka kobilu i izmijesio, izvuka je ispod mene neakav gunjetak koji je bio podastro da mi tobož bidne mekše i otperja. Samo mi je reka da imam slatku krv… Ja sam tu ležala do zavoda — crn mi ležnik — kada sam se porodila, a ručka u kući nema… Čula sam od nekoga da su samo Tatari takvi, toliko sam čula…a ne znam bogomi jesu li.

,Žene je taj zlotvor sačekiva uglavnom kad koja ode sama u mlin, ili u pazar da siromašica urva tovar drva i koju kilu sira, te za to para što uvati kupi soli, sapuna, cukra, konca i druge potrebice za kuću. Dava im je, vele, i neke sitnije darove: kvarat kave, češalj i ogledalo, čarape, peškir, ćedilo, a ponekoj i vrculet… Jedna se žalila da joj je da kutiju rajet-lokuma koji su bili posuti nekakvijem slatkijem praškom i od toga je jad u momentu naša. Svijes joj se uzela čim je po jednoga poarčila, toliko je to bio jak koncetrat…

I začudo toliki lom i pokor koji je načinio taj antihrist košta ga je samo dva štapa po glavi, i to iz ruku čojeka kojemu lično nije učinio ništa nažao, no se sam od sebe naša prgav. . . Jes, doduše, munuo ga je i neki pakosni Boroje, sklon piću i razbojništvu: na pokajanje u Međice priljega mu je iza leđa i istresa razgorelu lulu duvana za vrat, a kad je ovaj onako oprljen, kukavac, kidisa na Boroja, koji je bio mlogo mlađi, dobio je još i nekoliko crevalja u tur… No udaljih se premnogo, povuče me priča, jebena, a vidim: pop se kikoće i seiri, pa popridadoh, tako da sad moram prečicom da privedem stvar kraju, naga je dan…

„Pošto Peljka nije nikako kćela da se posluži konopom koji joj je Peruta bio nabavio i sapunom namaza, on je po prilici skova samo njemu znan plan i tome je primjerio svoje dalje držanje prema njoj… Zazva ju je i reka: Poslušaj me, o Peljka, šta ću ti kazat. Priča o našoj popari je, koliko vidim, utolila. Svijetu više nije do toga, pa ajde da i mi bolji pravac uzmemo, da ne trujemo život jedno drugome. Dijete nije krivo, a bi rekla e je dosta prizorno, više puta sam se sažalio nad njim kad ga vidim kako ćuti i zuri u nešto tamo… Što je bilo bilo je, ja ti više neću činjet torturu budi sigurna. I kad prvi put odeš u pazar, kupi mi nešto imena ti božjega što vidiš da bi ga obradovalo, i reci mu da je to od mene, a ja ću ti pare dat. Dvaput toliko ću ti dat.

„Je li tako reka ili nije sami Bog zna, ali priča veli da jes, bar sam ja tako shvatio i primio…

„Peruta se drža toga što je reka i to od tačke do tačke. Perki je isprva to bilo začudno pa je njegove postupke zagledivala sa svake bande obrni prevrni ne bi li našla štogođ sumnjivo, ali je Perko dobro bio zatiska sve rupice. I živjelo se, je li… Đeca su odila u školu, a njih dvoje, ka novi, viđani su zajedno i na baštini i u pazar i na pokajanje, barabar ka i drugi muževi i žene… Da se Peljka svojski starala o njemu jasno se videlo. Bio je vazda opran, podšišan, obrijan i okrpljen. E sad, ne smijem izostavit ni to da je Peruta znava da malo više ćurukne rakije i to mu se češće omicalo, ali svejedno, kad doma dođe, nije pregonio na ženu, nikad se ona nije požalila… znalo bi se to… Dežurno uvo je radilo svoj posao. Doduše dešavalo mu se da ode od sebe i kad ne popije, da odjednom zastane pa njutri, ka da mu Bog jezik uzme, zaboravi što je htio… Vatali su ga i kako sam sa sobom nešto na glas konta, ili se s nekim perčina… Muka je bila na njega velja, nema zbora. I žalio se pokojnom Iku Božininu, u koga je ima veliku vjeru, da mu ponekad dođe tako teško ka da je u trap živ zakopan. Ne može moje SRCE, Iko, to pregoret nikad, no dobro je… A ne bi moglo ni tvoje iako se siliš da me razgovoriš. Sam Iko je to priča. Ove mi rakije.

„Jednoga proljeća, dvades i pete ili šeste, nijesam načisto, puče glas da je Peruta Peljku ubačio u bezdan, ovi vaš ođe… Njega su uapsili, ali nijesu ga dugo držali, u apsu ni po godine! Neki grmalj vlastonosni bio mu je s ruke… Vi obojica znate koji, da ga sad ne pominjem… Mlogi su ga teško osuđivali, „gadan je to zločin“, zborili su vrteći glavom dok su neki drugi ponavljali samo jedno: Čudne štete… kopiljača!

„Mlogo je bilo naklapanja oko toga kako se to dogodilo. Pleo je priču svako po svojoj mjeri upinjući se da istakne nešto što samo on zna, a nikad ne navodeći ko mu je to reka.

„Iko Božinin je godinu po tome ispriča mome ocu da su oni dvoje, Peruta i Peljka, toga omrčenoga dana nagrtali krtolu u Ljeskov do. Peljka je ožednjala, a bokaricu vode koju su bili ponijeli iz sela, popili su. Ali blizu jame bila je duboka i čista kamenica, pokrivena gustim granjem da se voda ne mlači, i to je Peruta kaza Peljki. Otišli su zajedno i kad su se napili, on je sio da savije i zapali cigar duvana, a Peljka je rekla da odavno nije dolazila pa je bila zaboravila da je bezdan tako strašan. On je ćuta, pušio i, na kraju, kad mu je cigar dogorio do nokata, bačio je opušak u bezdan i reka Peljki da popije još vode iz kamenice, jer ko zna kad će opet… Ona ga je pripitnula šta je tim htio da joj kaže, a on je onda jasno i glasno reka: Peljka, gospođo moja, sve što si dosad učinjela ide na tvoju dušu, a od sad što ti se desi – na moju! I tad je trnuo ka manit, a ona je stala da bježi, ali nije bila odmakla ni deset koraka kad ju je, kukalu, stiga. I počela je bitka na život i smrt. Kad je viđela, jadna, da joj spasa nema, uspela je da izmuca: Nemoj me pomrazit s đecom, duše ti,o Pečuta! Ali je on to čuo tek kad je sve bilo gotovo. Svom silom ju je otkrpio od sebe i osta sam, sluđen i nakostriješen…. Ono što je domaloprije bilo Peljka razdvojilo se na dva dijela – na vrisak koji se diga put nebesa i na pretučeno tijelo koje se opuštilo dolje ka (ne) dnu. Trava oko bezdana bila je povaljana i izgažena, mjestimično spljeskana i kao zalijepljena za tlo, a po ploči i najbližim stablima sjaktali su se tragovi krvi. Na samoj ivici bezdana smrdio je Peljkin gumeni opanak, lijevi…