Kod mene se neće izvući. Niko se neće izvući, a pogotovo on koji je, sa svojim saradnicima, žovijalni iskaz o lutriji kao porezu na budale profesionalno uozbiljio. Moram, najzad, da prevrnem tu skorelu moralnu balegu i obznanim ko je ko — nije šala. Svi će se ovde naći, pokaza prstom na torbu pored sebe. Svi!
Torba, mada već izanđala, bila je malo zanatsko remek delo: izrađena od nekog derkog platna tamnosive boje i purpurnocrvenog safijana, sa četiri majstorski skrojena i patiniranom srmom bogato optočena džepa spreda, širokim višestruko prošivenim remenom i srebrnastosivom bravicom na kojoj je bila ugravirana mrtvačka lobanja.
Dobio sam je na dar od jednog jezuite iz Kotora, intimusa slavnog publiciste Krivokapića, pre desetak godina. Baš je pristala za moj posao! Uostalom, jezuiti su napravili državu čak tamo u Paragvaju, a kamoli da ne naprave jednu torbu.. Dobrano me je smeo i reklo bi se uplašio, ali to ne bih razvijao.
Vi ste poslovni agent neke firme? priupitah, onako uzgred, ne bih li prebacio lopticu na njegovu stranu igrališta.
Agent? Agenti su u mojoj kartoteci… I to agenti ljudskog poraza — primetio je razgovetno i prekorno. A ja sam samo ubogi beležnik, arhivar — moj posao je sasvim konkretan i kao suza čist. Godinama sam skupljao svedodžbe o našim poniženjima i gnusobama. Malo-pomalo to je preraslo u pravu arhivu, svojevrsnu Summu microcosmicu. U njoj će se i za tebe naći mesta, ako se ukaže potreba. I ovi već obrađeni su tvrdili da su ispravni, ali se ispostavilo drukčije…
Kopka me njegova torba!
A šta sve spada u vašu dokumentaciju, usuđujem se da pitam?
Šta spada u moju dokumentaciju?… Sve do čega sam uspeo da dođem javno, polujavno i tajno o zlodelima pojedinaca i grupa juče, danas i ovde. Počev od isečaka iz štampe, magnetofonskih zapisa sa kojekakvih skupova, odgovora na pisma koja sam slao raznim ustanovama, anonimnih pretećih nota, pojedinačnih dojava, sudskih presuda, pa sve do tajnih dosijea. Moja dužnost je da progonim zlo svih boja i svuda gde se ono nalazi, te da o tome ostavim što je moguće dublji trag. Sad paralelno radim na sređivanju građe, nameravam da izdam višetomni zbornik sa iscrpnim komentarima. Može se desiti da umrem, pa to tako da ostane…
Zar je moguće — rekoh — da u nas ima toliko grešnika, budući da smo relativno mali narod sa slavnom istorijom, a uz to i sa zabrinjavajućom tendencijom opadanja — statistički gledano?
– Ti si jedan provokator… izgleda. — A pomišljaš li ti, nikogoviću, koliko danas među nama ima ubica po instinktu (onih koji nisu dovoljno evoluirali) i iz interesa (onih koji su evoluirali u pogrešnom smeru), drumskih razbojnika, svakojakih prevaranata, secikesa, ukoljica, otimača, napasnika, špijuna, sitnih i krupnih švercera, teških lopuža, groznih podvodača, privatnih dostavljača, prevrtljivaca, da i ne pominjem sitnu bagru (obijače, džeparoše, varalice i dr.)? Ti to kao da ne znaš, praviš se mutav… Umesto da se time bave timovi savesnih istraživača, meni okreću leđa i najbliži saradnici. Pa i taj tvoj, da izviniš, bukoglavi poslanik. Dosta mi je svih vas, časne mi reči, krsta mi i zemlje pod koju ću otići – reče i nadušak popi tek prispelu smrdušu, pa naglo izvuče cigaretu iz kutije i kresnu fajercagom.
Vidim teško je s njim, krut je i zloćudan. Možda je njegov položaj strašan, a posao sasvim zaludan… ali nečastan sigurno nije.
– Kad ste već toliko ogorčeni – primetih – zašto se takvom i tolikom zlu niste blagovremeno suprotstavljali, no ste ćutali i gomilali papire, i sada kad su „prošli svi vozovi” kidisali ste da stvar obnarodujete? – Ljudski gresi zastarevaju kao i sve ostalo, nikoga nećete skandalizovati.
— Ti nisi glup, izgleda, ali si huljica, reče i osmehnu se zajedljivo sa setnim prizvukom, a usne mu se naglo slepiše u primetno iskošenu crtu. — U stvari, zboriš onako. Ko se to suprotstavljao ako nisam ja?! Ovdašnji vlastodršci, njihovi pudljivi trabanti i famulusi, jednom rečju nitkovi, strogo su pazili da se moja reč ne čuje. Ništa nije moglo da prođe s mojim potpisom, ni izveštaj s pijace. Jednom sam uspeo da proturim humoresku u provincijskom listu, povodom nesređenih stvari u našem konjarstvu, pa su me smesta optužili u mesnom komitetu da podrivam subjektivne snage… Čak sam i lekturu morao da radim pod tuđim imenom! E sad su oni u mojoj torbi, svi! I oni koji su se prestrojili, a takvih je napretek. (Neki su poumirali, ali se ni oni neće izvući.)
Teta Anica
Živela je sama u selu, hvalila se da ima mnogo stvari više no joj je potrebno, a opet je tuga ne ostavlja osim za „koliko je san prevari”, a s godinama sve češće biva da joj se i u snu prikrade i spopadne je… Tuga!
Tetka Anicaje imala dva sina i kćer jedinicu. Sinovi su završili visoke škole, obojica, na vreme se dohvatili službe, osnovali porodice i živeli su komotno, srećno, mada je ta reč obično prejaka i trebalo bije izgovarati tišim glasom, za svaki slučaj . A lepa kćerka Saveta udala se rano za lepog Igora, takoreći nije časila posle završene gimnazije.
Anica je svojom decom bila veoma zadovoljna, jedino joj nije bilo po volji što se trefilo da žive daleko od nje, u jednom velikom gradu, pa ih stoga retko viđa, a i kad koje dođe to biva nakratko. „Vrijeme je takvo nastupilo da ga niko nema dovoljno ni za sebe, da je svakome tijesno. Ako je Bog tako sudio, on će i popravit”, zborila je teta Anica.
— Glavno je da me ne zaboravljaju moji, no mi šalju štono se veli i kapom i šakom, moj Dušane, rekla mi je kad smo se poslednji put videli. — Prije mesec dana, poslali su mi kamion razne robe namještaja, ođela, obuće, staklarije razne, nekakvog alata skupoga, dvije boce ulja, dva velika kotura švapskog sira, gomilu konzervi ribe, pa kave, šećera i svakojakih slatkarija, da ih Bog dragi poživi. No nekad namjesti da i od mnogo boli glava. Ko će to poarčit, moj brataniću, ja ne mogu znat, ali dobro… A i lane su mi dovezli toliko, Valjaće, zapeli oni da me ubjeđuju, a ja ne znam kome. Najstarija snaja, pobožna Mirna, kad je lane dodila, rasprti veliku torbu i iz nje izvuče kabanicu, silnu i fino skrojenu, žućkastu, pa onako vesela oka i skoka reče da bi dobra bila za deku, pasovala bi mu ka salivena, ali šteta što je Deka umro. A bio je, ih! veliki deka! Nisam mogla da odolim da je ne donesem… Kako bi bilo da je obesimo pored njegove slike u pozlaćenom ramu Delovalo bi atraktivno.. Ja je samo gledam, ne zborim ništa, a što ću zborit kad je sve rečeno… A opet ne može crno čeljade da ne oduši, pa ego ne mogah ni ja, no je pitnuh što su dovukli toliko drvenarije, gvožđurije i staklarije, pića i jestiva, ovo nije magaza, nema đe da stane, a sin mi raširi ruke, pa glasno odveza: ”Dozovi se, majko jednom, učini mi to — kupili smo novi namještaj, da se malo osvežimo, pa da ti ništa ne krijem rekosmo da će ovaj polovni dobro doći za u selo. Da se čuje, majko, i vidi da imaš nekoga u bijeli svijet.” Snaja dosoli da bi bila šteta živa da su očuvani stari namještaj iznijeli na ulicu, kao poneki što čine, i ostavili Ciganima; A mogli su radi mene, komotno! I Cigani su ljudi, a za to što su sirotinja nijesu samo oni krivi. Vazda su potiskivani…
A pišu li ti?
Rijetko… Ponekad naždenu dijete da mi Td60>k u svoje ime zamrči dvaes riječi… da mi kaže koliko sam mu mila i tako, znaš već… Zaumili su i telefon da mi kupe, ovi mobilni što u džep nose i zvoni manito, krešti kao kukuvija, no im je u pometnji utoči kretanja to iskočilo iz uma, ali mi dogodine ne gine. A što će mi to, moj Dule, kad ja ne umijem na nj da bi mi oči izbio, pa sam im rekla da mi još samo to čudo trebuje… A snaja bi gotova da mi obeća kako će mi ona sve objasnit za po pe… Nemoj da u to ulažemo,kumim ti svaku stopu, rekoh, ne mogu ja to uvatit, aokle… Ova moja pamet, kakva je takva je, mora mi dosađivat do sudnjeg časa, ali doučavala ne bih ništa. A i ne mogu sve da oću, jadna ne bila…
– Ko ti je dolazio potonji?
– Kćer mi je bila jesenas dvanaest dana, sa unukom… Suvopletnica, ka da su je đavoli za svoj ćef na verigama sušili, a još zgodna i žestoka, ona dugonoga, podvezana, natapirana ka svaka danas… Ispričale smo se, o… I podvukla sam joj da mi niti što šalju, niti donose kad koje bane. Neka drže na umu da imam svega i previše, samo mene nema. Mene kao Anice, da zapamte! A ja bih sve to što su dovukli rado razdijelila, no nemam kome, Dušane. A opet i ne bih, bojala bih se da ih ne uvrijedim… Imam ja, pa i ti znaš, starinski namještaj, ručni rad čuvenoga majstora Janka Belojeva, moj sinko, nedoder krevet od borovija štica, tvrd kao most, pa tavulin i četiri karige, škanj i trpezu za ugled, no da ti sad ne nabrajam… Ako će se namažut tu i tamo, barem za toliko da me vide i da porazgovaramo, dobro i jes; a ako neće, zdravo bili i veseli pa kako oće… Samo, da oprostiš, strah me vata da se ne usmrdim kad mi duša ispane. Ko će to začeprljat, Dušane moj! Samština je ovo teška. Pasa neđelja dana, ni ćuka ni vuka! I fala ti što si svrnuo da me vidiš. No gledaj da na tome ne ostane… Oh, oćeš i da me lentraš,vadiš aparat… E pa ajde, živ bio, ali pričekni dok ubradim maramu s resama, ukopnu, jere s ovijem vrculetom na glavi i još buljooka, sličem na jejinu… Evo i mačke, Zorke… slikaj ne zajedno, obraza ti . Uh, mnogo mi valja, silna je to mačka, mladunica, mače takoreći, plam nebeski, nepomenici kidiše i savlada je časkom, ali se njom dalje ne bavi… A i na pse se roguši… Mačka je čudo, kad se potrefi! A spava mi pored uzglavlja.
– Donijet ću ti sliku kad prvi put dođem, nećeš duto čekat.
– E zdravo bio i srećan ti put. Dušmani ti pod nogama… Ne računaj ovo u dolazak. A kad drugi put nalježeš, kontaj da moraš i prenoćit – da se temeljito ispričamo, jere ja samj ednom nogom već tamo, a koliko mogu pravim se da se to ne vidi. Skakućem… Ajde, i neka ti Bog da svako dobro. Jaki nejakome treba da pomogne, ostalo je kao dužnost, kao zavjet… A sad idi pravo, a ja ću da gledam za tobom, kako odmičeš sve dok si vidljiv. A ti nemoj da se osvrćeš, ne valja se osvrtat kad čojek ide na dugi put… To je basma, pomislićeš, ali tako postupi radi tetke sinko. Tetka u to vjeruje.