Код мене се неће извући. Нико се неће извући, а поготово он који је, са својим сарадницима, жовијални исказ о лутрији као порезу на будале професионално уозбиљио. Морам, најзад, да преврнем ту скорелу моралну балегу и обзнаним ко је ко — није шала. Сви ће се овде наћи, показа прстом на торбу поред себе. Сви!
Торба, мада већ изанђала, била је мало занатско ремек дело: израђена од неког дерког платна тамносиве боје и пурпурноцрвеног сафијана, са четири мајсторски скројена и патинираном срмом богато опточена џепа спреда, широким вишеструко прошивеним ременом и сребрнастосивом бравицом на којој је била угравирана мртвачка лобања.
Добио сам је на дар од једног језуите из Котора, интимуса славног публицисте Кривокапића, пре десетак година. Баш је пристала за мој посао! Уосталом, језуити су направили државу чак тамо у Парагвају, а камоли да не направе једну торбу.. Добрано ме је смео и рекло би се уплашио, али то не бих развијао.
Ви сте пословни агент неке фирме? приупитах, онако узгред, не бих ли пребацио лоптицу на његову страну игралишта.
Агент? Агенти су у мојој картотеци… И то агенти људског пораза — приметио је разговетно и прекорно. А ја сам само убоги бележник, архивар — мој посао је сасвим конкретан и као суза чист. Годинама сам скупљао сведоџбе о нашим понижењима и гнусобама. Мало-помало то је прерасло у праву архиву, својеврсну Summu microcosmicu. У њој ће се и за тебе наћи места, ако се укаже потреба. И ови већ обрађени су тврдили да су исправни, али се испоставило друкчије…
Копка ме његова торба!
А шта све спада у вашу документацију, усуђујем се да питам?
Шта спада у моју документацију?… Све до чега сам успео да дођем јавно, полујавно и тајно о злоделима појединаца и група јуче, данас и овде. Почев од исечака из штампе, магнетофонских записа са којекаквих скупова, одговора на писма која сам слао разним установама, анонимних претећих нота, појединачних дојава, судских пресуда, па све до тајних досијеа. Моја дужност је да прогоним зло свих боја и свуда где се оно налази, те да о томе оставим што је могуће дубљи траг. Сад паралелно радим на сређивању грађе, намеравам да издам вишетомни зборник са исцрпним коментарима. Може се десити да умрем, па то тако да остане…
Зар је могуће — рекох — да у нас има толико грешника, будући да смо релативно мали народ са славном историјом, а уз то и са забрињавајућом тенденцијом опадања — статистички гледано?
– Ти си један провокатор… изгледа. — А помишљаш ли ти, никоговићу, колико данас међу нама има убица по инстинкту (оних који нису довољно еволуирали) и из интереса (оних који су еволуирали у погрешном смеру), друмских разбојника, свакојаких превараната, сецикеса, укољица, отимача, напасника, шпијуна, ситних и крупних шверцера, тешких лопужа, грозних подводача, приватних достављача, превртљиваца, да и не помињем ситну багру (обијаче, џепароше, варалице и др.)? Ти то као да не знаш, правиш се мутав… Уместо да се тиме баве тимови савесних истраживача, мени окрећу леђа и најближи сарадници. Па и тај твој, да извиниш, букоглави посланик. Доста ми је свих вас, часне ми речи, крста ми и земље под коју ћу отићи – рече и надушак попи тек приспелу смрдушу, па нагло извуче цигарету из кутије и кресну фајерцагом.
Видим тешко је с њим, крут је и злоћудан. Можда је његов положај страшан, а посао сасвим залудан… али нечастан сигурно није.
– Кад сте већ толико огорчени – приметих – зашто се таквом и толиком злу нисте благовремено супротстављали, но сте ћутали и гомилали папире, и сада кад су „прошли сви возови” кидисали сте да ствар обнародујете? – Људски греси застаревају као и све остало, никога нећете скандализовати.
— Ти ниси глуп, изгледа, али си хуљица, рече и осмехну се заједљиво са сетним призвуком, а усне му се нагло слепише у приметно искошену црту. — У ствари, збориш онако. Ко се то супротстављао ако нисам ја?! Овдашњи властодршци, њихови пудљиви трабанти и фамулуси, једном речју ниткови, строго су пазили да се моја реч не чује. Ништа није могло да прође с мојим потписом, ни извештај с пијаце. Једном сам успео да протурим хумореску у провинцијском листу, поводом несређених ствари у нашем коњарству, па су ме сместа оптужили у месном комитету да подривам субјективне снаге… Чак сам и лектуру морао да радим под туђим именом! Е сад су они у мојој торби, сви! И они који су се престројили, а таквих је напретек. (Неки су поумирали, али се ни они неће извући.)
Тета Аница
Живела је сама у селу, хвалила се да има много ствари више но јој је потребно, а опет је туга не оставља осим за „колико је сан превари”, а с годинама све чешће бива да јој се и у сну прикраде и спопадне је… Туга!
Тетка Аницаје имала два сина и кћер јединицу. Синови су завршили високе школе, обојица, на време се дохватили службе, основали породице и живели су комотно, срећно, мада је та реч обично прејака и требало бије изговарати тишим гласом, за сваки случај . А лепа кћерка Савета удала се рано за лепог Игора, такорећи није часила после завршене гимназије.
Аница је својом децом била веома задовољна, једино јој није било по вољи што се трефило да живе далеко од ње, у једном великом граду, па их стога ретко виђа, а и кад које дође то бива накратко. „Вријеме је такво наступило да га нико нема довољно ни за себе, да је свакоме тијесно. Ако је Бог тако судио, он ће и поправит”, зборила је тета Аница.
— Главно је да ме не заборављају моји, но ми шаљу штоно се вели и капом и шаком, мој Душане, рекла ми је кад смо се последњи пут видели. — Прије месец дана, послали су ми камион разне робе намјештаја, ођела, обуће, стакларије разне, некаквог алата скупога, двије боце уља, два велика котура швапског сира, гомилу конзерви рибе, па каве, шећера и свакојаких слаткарија, да их Бог драги поживи. Но некад намјести да и од много боли глава. Ко ће то поарчит, мој братанићу, ја не могу знат, али добро… А и лане су ми довезли толико, Ваљаће, запели они да ме убјеђују, а ја не знам коме. Најстарија снаја, побожна Мирна, кад је лане додила, распрти велику торбу и из ње извуче кабаницу, силну и фино скројену, жућкасту, па онако весела ока и скока рече да би добра била за деку, пасовала би му ка саливена, али штета што је Дека умро. А био је, их! велики дека! Нисам могла да одолим да је не донесем… Како би било да је обесимо поред његове слике у позлаћеном раму Деловало би атрактивно.. Ја је само гледам, не зборим ништа, а што ћу зборит кад је све речено… А опет не може црно чељаде да не одуши, па его не могах ни ја, но је питнух што су довукли толико дрвенарије, гвожђурије и стакларије, пића и јестива, ово није магаза, нема ђе да стане, а син ми рашири руке, па гласно одвеза: ”Дозови се, мајко једном, учини ми то — купили смо нови намјештај, да се мало освежимо, па да ти ништа не кријем рекосмо да ће овај половни добро доћи за у село. Да се чује, мајко, и види да имаш некога у бијели свијет.” Снаја досоли да би била штета жива да су очувани стари намјештај изнијели на улицу, као понеки што чине, и оставили Циганима; А могли су ради мене, комотно! И Цигани су људи, а за то што су сиротиња нијесу само они криви. Вазда су потискивани…
А пишу ли ти?
Ријетко… Понекад наждену дијете да ми Тд60>к у своје име замрчи дваес ријечи… да ми каже колико сам му мила и тако, знаш већ… Заумили су и телефон да ми купе, ови мобилни што у џеп носе и звони манито, крешти као кукувија, но им је у пометњи уточи кретања то искочило из ума, али ми догодине не гине. А што ће ми то, мој Дуле, кад ја не умијем на њ да би ми очи избио, па сам им рекла да ми још само то чудо требује… А снаја би готова да ми обећа како ће ми она све објаснит за по пе… Немој да у то улажемо,кумим ти сваку стопу, рекох, не могу ја то уватит, аокле… Ова моја памет, каква је таква је, мора ми досађиват до судњег часа, али доучавала не бих ништа. А и не могу све да оћу, јадна не била…
– Ко ти је долазио потоњи?
– Кћер ми је била јесенас дванаест дана, са унуком… Сувоплетница, ка да су је ђаволи за свој ћеф на веригама сушили, а још згодна и жестока, она дугонога, подвезана, натапирана ка свака данас… Испричале смо се, о… И подвукла сам јој да ми нити што шаљу, нити доносе кад које бане. Нека држе на уму да имам свега и превише, само мене нема. Мене као Анице, да запамте! А ја бих све то што су довукли радо раздијелила, но немам коме, Душане. А опет и не бих, бојала бих се да их не увриједим… Имам ја, па и ти знаш, старински намјештај, ручни рад чувенога мајстора Јанка Белојева, мој синко, недодер кревет од боровија штица, тврд као мост, па тавулин и четири кариге, шкањ и трпезу за углед, но да ти сад не набрајам… Ако ће се намажут ту и тамо, барем за толико да ме виде и да поразговарамо, добро и јес; а ако неће, здраво били и весели па како оће… Само, да опростиш, страх ме вата да се не усмрдим кад ми душа испане. Ко ће то зачепрљат, Душане мој! Самштина је ово тешка. Паса неђеља дана, ни ћука ни вука! И фала ти што си сврнуо да ме видиш. Но гледај да на томе не остане… Ох, оћеш и да ме лентраш,вадиш апарат… Е па ајде, жив био, али причекни док убрадим мараму с ресама, укопну, јере с овијем врцулетом на глави и још буљоока, сличем на јејину… Ево и мачке, Зорке… сликај не заједно, образа ти . Ух, много ми ваља, силна је то мачка, младуница, маче такорећи, плам небески, непоменици кидише и савлада је часком, али се њом даље не бави… А и на псе се рогуши… Мачка је чудо, кад се потрефи! А спава ми поред узглавља.
– Донијет ћу ти слику кад први пут дођем, нећеш дуто чекат.
– Е здраво био и срећан ти пут. Душмани ти под ногама… Не рачунај ово у долазак. А кад други пут наљежеш, контај да мораш и преноћит – да се темељито испричамо, јере ја самј едном ногом већ тамо, а колико могу правим се да се то не види. Скакућем… Ајде, и нека ти Бог да свако добро. Јаки нејакоме треба да помогне, остало је као дужност, као завјет… А сад иди право, а ја ћу да гледам за тобом, како одмичеш све док си видљив. А ти немој да се осврћеш, не ваља се освртат кад чојек иде на дуги пут… То је басма, помислићеш, али тако поступи ради тетке синко. Тетка у то вјерује.