ИЗГУБЉЕНО И НАЂЕНО У ПИСАЊУ
„АДРЕСА БЕШЕ МОЈА”
Догоди се или се не догоди. Калезићу се догодило: наводно је нашао рукопис свог романа. Није морао да га пише као своје раније књиге, романе, приче, есеје. Пао му с неба. Наиме, ишчепркао га на буњишту. Сад поклон који је тако учињен њему, он чини нама.
Не намеравам да вам роман препричавам, јер бих га прилично осиромашио, али не могу а да не подсетим како се јунак, путем сећања које артикулише прецизно, путем речи које искрсавају у његовом памћењу, кроз фотографије и стара писма, укратко кроз своју доказану или недоказану прошлост, и у истинама и обманама, пробија до себе и свог садашњег тренутка, а потом се поново, са бременом садашњице, враћа у прошлост. То је оно вечито сучељавање са собом које можемо, видећи се у таквом огледалу, да распознамо као своје, као своју судбину. Отуда су његове пустоловине увек унутрашње, али и увек изазване неком спољашњом појавом. Тако он изворно бележи, каже, у својој жутој свесци. И тако он ствара нешто што се наоко није збило, али пак може бити пресудно за свако збивање.
Сан и јава се овде прожимају, фикција и збиља су овде као спојени судови, преливају се једна у другу. Измишљени ликови постају стварни, а стварни више нису сигурни ко су, творевине сна или људи од крви и меса. Овако или онако, већина ликова у овом роману здружује овострани и онострани свет. Писац се сусреће с тим ликовима, који су опет тек одблесак њега самог, путокази у његовим самопонирањима, али путокази који не показују обавезно прави пут него и заводе у незнан. Све постаје питање спознаје себе, и то у гностичком видокругу: бићемо спасени, ако знамо. Али, ко год да смо, стварни или сневани, било да је наша љубав јава или сан, она непрекидно мора бити наше упориште и уточиште, свеједно да ли у стану (налик „сандуку“), у гостионици (званој „Еденски врт“) или на оближњем гробљу („Градско гробле”), или било где од многобројних места која се носталгично призивају у роману Адреса беше моја сачињавајући, сва скупа, разне тачке у истом лавиринту.
Мешања бајколиког, митског, фантазмагоричног, са бизарностима од сваке руке, па и духовитостима, овај роман приближавају својеврсном магичном реализму; рецимо, магичном реализму у Калезићевом кључу. Па кад све саберемо и одузмемо, схватамо да је пред нама, у ствари, књижевно дело у чијем првом, мада невидљивом плану стоји само приповедање. Како испричати сопствено лудило, како изнети у језик сопствене поноре? Као да о томе неухватљиви јунак-приповедач непрестано прича, и испричано стално препричава. У томе би, по мени, некако могла управо бити чаролија Калезићевог чудног романсирања док он, сасвим поузданом руком, изграђује своју романескну конструкцију, испуњену у подједнакој мери откривеним и скривеним подударностима у нашим животима у којима је свет удвојен.
Насељавајући своје приповедање свакојаким удвајањима, која евоцирају феномен двојника, било да је то главом сам Калезић, његов Маркони, или неко од ликова које дугујемо Марконијевом књижевном свакодневљу, његовом лудилу или имагинацији, Илонка, Евица, Софија, Милутин, оно тако, као на некој невидљивој потки, тка видљиву основу радње, истовремено једноставне и заплетено живе… Напокон, могли бисмо помислити да је рукопис нађен управо на буњишту, чиме књига почиње, управо извесна праверзија њена, која је не само поправљена и проширена него и битно измењена, дакле нови роман. А то ће бити онда, зар не, још један вид двојништва, чијим је фантастичним механизмом овог пута захваћена цела књига као круна свих удвајања у њој.
(Рекао бих још и то да од досадашњих Калезићевих романа, овај најдаље добацује, јер сеже далеко, преко границе која дели видело од невидела. Заправо, у њему се све време крећемо опасном цртом која дели таму од светла, незнан од докучивог света свакодневног живота.)
Ко воли фантастику, која је у Калезићевом кључу увек вишеслојна, и воли однегован језик приповедања, пробрану лексику, синтаксу која држи до ритма, може да се радује овом делу. У животу се понекад срећемо са искуством налик оном које бродоломници доживљавају кад се дочепају неког спасоносног острвцета усред океана.. Острво је пусто, али онда, одједном, на пешчаном жалу наилазимо на загонетне трагове. Покушавамо, обузети стрепњом, да их испитамо, да сазнамо чији су, од којег то непознатог створа потичу. А све време не схватамо да је одгонетка у нама, да су то трагови наших стопала. Адреса коју тражимо, наша је адреса. На том онеобичавајућем искуству, почива и роман у вашим рукама. Душе, оно што губимо у животу, можда ћемо моћи да нађемо у писању, али и у читању.
Јовица Аћин
(Поговор за роман, „Адреса беше моја”,
„Филип Вишњић, 2007. година)
У сомотима фантастике
(Драгиша Калезић: Адреса беше моја, Филип Вишњић, Београд, 2007)
Митска идеја о мушко-женским половинама, које упорно траже једна другу, схватана још од Платонових времена као вид казне, зависти богова, још једно од неизбежних спотицања кукавног људског бића; игра и напор губитника полазиште је овог Калезићевог романа, наоко херметичног. Надјачава, мада је то споредно, женски принцип, јер он и управља драмском радњом. Образованији читалац одмах је у прилици да препознаје Кафку, Достојевског, Џојса, а нешто касније Горког („Макар Чудра”). Кафку и у реченици. Кафкино „али“ Калезићу служи ублажавању оштрине и подношењу исказа, јер је и само постојање подношење. „Нежности“, самозаваравања, заснованих, незаснованих планова, пустих нада, упркос неисцрпне, гдекад и „мрачне” фантастике је мало. И док код Кафке пробија светлост Талмуда (Гомбрович), код Кадезића пробија светлост Православља. Пишчево полазиште и убежиште. Ипак, постоји Истина, и с метафизичког и с природњачког становишта, стога и наша борба са привидима има смисла. И губитништво.
***
Јер, бавећи се „нестварношћу“, што је фантастикино (незаслужено?) друго име, писац откачиње своје и туђе илузије, следом збивања (као у трилеру?) која и јесу и нису дословце стварна. Траје дијалог, са свим и свачим; но збивања му дају сврху. Разговор с мртвима, па и с онима који, у нормалном значењу речи, рођени никад нису ни били, да би одједном, не баш одједном, но, ипак, попут огња, сунула беда обезбоженог света.
Брана Димитријевић
ТРАЖЕЊЕ УМЕТНИЧКЕ ГАЛЕРИЈЕ
У РОМАНУ АДРЕСА БЕШЕ МОЈА ДРАГИШЕ КАЛЕЗИЋА
Објављен 2007. године са, духа пуним, поговором Јовице Аћина, овај роман — према најкраћој речи Јована Делића „иновација у наративној фантастици” на први је поглед историја једног душевног растројства. Као исповест човека који свог поремећаја није довољно свестан, та историја је понуђена читаоцу у виду недовршеног рукописа, пронађеног, игром случаја, на градској депонији смећа. Али растројство што се кроз нађени рукопис постепено оцртава, неразлучиво је повезано са заносом ствараоца, стањем духа од давнина држаног за особено лудило, за песничку манију, како је такво стање назначено у Платоновом Федру.
Јунак романа је писац који у свеске, различите по намени и по боји корица, исписује своја запажања и своја сновиђења, измешана са виђењима што му се указују у сновима на јави. Жута му је свеска резервисана за преписивање оних записа до којих држи нешто више него до осталих. Нагомилавани без реда, они ту чекају „милост уобличења”. А уобличавање забележеног наступа непредвидиво и неконтролисано, ношено жарком жељом да написано оживи. У таквим тренуцима човек постаје наглув за све гласове и звукове око себе. Почиње да чује и да гледа оно што нико поред њега нити чује нити види. Ишчаури се тајанствени двојник, заметне се разговор са неком покојницом, па и са неживим стварима и тварима из околине.
Исповест литерате који са нешто аутоироније изјављује како је знао да „надрља” какву причицу или какав чланак за новине — док најзад уредник књижевних прилога објављивање није почео да наплаћује уместо да плаћа — сва је испуњена пажљивим самопосматрањем и благо искошеним медитацијама. Срочена је лепо, живо, са многим ослонцима на књижевне класике и проткана алузијама на савремена књижевна дела, укључујући и друга дела Драгише Калезића.
Средишња фабула је у извесном смислу модерна верзија Шекспировог Отела. Пишчев јунак је гнусни убица из љубоморе. Идила двоје који су се волели изродила се, и без Јага у најцрњи злочин. Па ипак, у својој исповести убица се држи као виновник од чије воље ништа није зависило. Кривицу баца на писца чија га је уобразиља створила.
Тема међусобног спорења једног или више јунака са аутором књижевне творевине у којој су оцртани одавно није новост у књижевности. У раду посвећеном „побуни ликова” Андре Лебуа је још 1949. године писао о негодовању књижевних јунака због улога које су код својих писаца добили, или пак нису добили. Позива се он и на једну старију компаратистичку расправу о Сервантесу и Пиранделу, уз оцену да се код писца Дон Кихота јавља лик који говори о себи као лику, манифестује своју егзистенцију, у исти мах реалну и литерарну, и полаже право да не буде обрађен макар како. Нарочиту пажњу Лебуа задржава на Калдероновом комаду Велико позориште света (1655) где аутор додељује улоге и препушта слободу извођачима да их изведу како воле прелазећи постепено од улаза на једној до излаза на другој страни позорнице, односно од колевке до гроба алегоричног комада. При томе поједине фигуре показују да нису задовољне улогом која им је поверена.
На позорници у позоришту где се изводи бајка Мачак у чизмама Лудвиг Тик (1797), у складу са теоријом романтичне ироније, разбија драмску илузију и поверава поједине упадице и реплике Песнику, Публици, позоришном персоналу. Као да је неко после другог чина грешком подигао завесу, изненада се заподевају распре међу лицима која се затекоше на сцени. Највише противљења песнику и рукопису сценарија долаэи од стране дворске луде: то је лице кивно на Песника што му је доделио бедну улогу у комаду, а песник се вајка да му већу улогу није мотао поверити, јер познаје његов укус. Дворска луда ће напослетку пристати на извођење „бедног” комада до краја, уз обећање публици да ће за њу написати комад који ће јој се свакако допасти.
Тематска блискост Пиранделове комедије Вечерас импровизујемо (1930) старом Мачку у чизмама немачког романтичара, у критичкој литератури је већ уочена. Дуговање свог „хуморизма” иронији немачких романтичара Пирандело ни сам није крио.
У новијој књижевности најпознатије бунџије против замисли њихових твораца били су доктор Филено из Пиранделове новеле Трагедија једног лика (1911) и Август Перез из Унамуновог романа Магла (1917). Обојица износе књижевне захтеве и пркосно опомињу своје творце да су смртна бића. Али ни Пиранделов „Пирандело“, ни Унамунов „Унамуно“ нису остављали места сумњи да су њихови јунаци, макар и непослушни, само књижевни ликови. Занесеном писцу из Кадезићевог романа не бива лако разабрати да ли има посла са живим личностима или са утварама, причинима, сабластима, аветима, вампирима — сопственим фикцијама које ће у изузетном тренутку прегнути да му помогну исповедајући се. А о себи ће говорити речито, живописно, понекад и лирски.
Виновник мучког убиства из љубоморе у роману Адреса беше моја излази пред збуњеног човека који му је кројио судбину на страницама квргаве жуте свеске. И тај књижевни јунак на свој начин жели да истера правду. При томе доводи у сумњу чистоту пишчевих побуда и ступа са њим у препирку о правој судбини негативног јунака.
Негодујући против предодређености својих поступака постојећим нацртом из пишчеве радне свеске самосвесни јунак види своју шансу у вишезначности књижевног остварења. „Једина права слобода за нас“, каже он савршено прецизно као да се бавио теоријом деконструкције, „садржана је у вашој немоћи да изнудите једнозначност за оно што говорите. Јер ретко да би неки од вас који се језиком и писмом служите могао препознати своју књижевну децу кад би ова изашла пред њега као ја малочас пред вас. Управо је та немогућност препознавања, та неухватљивост у мреже језика главни извор вашег чуђења и збуњености, а нама оставља слободу као чисту мотућност која се мери дубином и опсегом читаочеве сарадње.
Есејистичке варијације на страницама Калезићевог романа нису заклониле градски рељеф, делимично препознатљив, ни портрете занимљивих особа какве се у савременом граду могу да крију. А поред пропутовања тих ликова кроз знану и незнану историју, читаоцу овог романа су на увид стављене етапе њиховог стварања од искре у пишчевој уобразиљи до пламеног језика чију је снажну стихију тешко обуздати и контролисати.
Теме есејистичке, теме психолошке, теме филозофске и многе безимене теме за које би сваки читалац могао помислити да су искључиво његове сопствене претапају се овде и граде сложену целину. Та би се целина могла назвати према наслову једног ранијег романа пишчевог — Интегрална историја. Јер крије у себи парадоксалну обухватност недопричаних прича.
Важност коју је у овој повести добила некаква галерија слика и смицалица око њене адресе; адресе што је роману чак и наслов подарила, може да наведе на помисао о скривеном смислу тривијалности из смућене исповести једног приповедача. Није ли коначно утврђивање адресе тражене галерије дискретно указало да овде Приповедач самим собом галерију слика оваплоћује.
Иво Тартаља
(Из књиге есеја Песма о песми, Библ. Коло, СКЗ)
„За мене је најаутентичнији роман у прошлој години дело непрестано прећуткиваног Драгише Калезића АДРЕСА БЕШЕ МОЈА. Драгиша Калезић је једна од најоригиналнијих појава у Српској књижевносши и есејистици. Његов роман је иновација у наративној фантастици“
(Јован Делић)
БЕСПОШТЕДНИ САМОПОСМАТРАЧ
(Драгиша Калезић: Адреса беше моја, „Филип Вишњић”, Београд, 2007)
Нови роман Драгище Калезића, писца који деценијама предано ради мимо медијске помпе и одговорније критичарске пажње, свакако припада горњем нивоу наративне продукције у 2007. То је пети по реду роман аутора чијем опусу припадају још две књиге приповедака и две књиге есеја. Проблем је, евентуално, у томе што је у кругу књижевних зналаца Калезић задуго био признат као врхунски есејист, док је своју прозу почео да објављује релативно позно. У средини склоној предрасудама и етикетама то је довољно „отежавајућа околност”.
Како год било, реч је о врсном прозаисти, дубинском зналцу заната. Роман Адреса беше моја отвара се прологом, а њиме успоставља извесна књишка конвенција, позната готово од самих прапочетака романа као књижевног жанра. Аутор се легитимише као случајни налазач туђег текста, нека врста његовог добронамерног приређивача. Тиме се, наравно, настоји да сугерише дистанца између аутора (тзв. свевидећег приповедача) и његовог јунака – својеврсног усамљеника и губитника, залуд писца који и не објављује него тек нешто „белешкари”.
Овако представљена ситуација отвара могућности за танана психологизирања и сложена преиспитивања која се, међутим, нижу лагано и ненапорно. Калезићев јунак је беспоштедни посматрач и самопосматрач; он готово не живи већ инвентарише време и опажање…
Искорачења из реалне атмосфере у неку врсту омамљености у којој је неизвесно да ли је природа каквог доживљаја чињенично утемељена или залази у непретенциозну и ненаглашену фантазмагорију – особено су пишчево постигнуће. Јунак овога романа у ствари избива у микро-свету и понајвише се бави сам собом. Та врста „радње” често одбија просечног читаоца, жељног драматичних збивања и јарких слика. У том смислу Калезићев роман, а у извесној мери и његове раније прозе, напросто жуди за искуственим читаоцем-сладокусцем, мајстором читалачког „заната“.
Озбиљнији жирији требало би да имају улогу таквог, додуше колективног „врхунског читаоца“. Али каква је домаћа пракса; вреди ли уопште да то питање постављамо?
Срба Игњатовић (Савременик плус, 2009)