IZGUBLJENO I NAĐENO U PISANJU
„ADRESA BEŠE MOJA”
Dogodi se ili se ne dogodi. Kaleziću se dogodilo: navodno je našao rukopis svog romana. Nije morao da ga piše kao svoje ranije knjige, romane, priče, eseje. Pao mu s neba. Naime, iščeprkao ga na bunjištu. Sad poklon koji je tako učinjen njemu, on čini nama.
Ne nameravam da vam roman prepričavam, jer bih ga prilično osiromašio, ali ne mogu a da ne podsetim kako se junak, putem sećanja koje artikuliše precizno, putem reči koje iskrsavaju u njegovom pamćenju, kroz fotografije i stara pisma, ukratko kroz svoju dokazanu ili nedokazanu prošlost, i u istinama i obmanama, probija do sebe i svog sadašnjeg trenutka, a potom se ponovo, sa bremenom sadašnjice, vraća u prošlost. To je ono večito sučeljavanje sa sobom koje možemo, videći se u takvom ogledalu, da raspoznamo kao svoje, kao svoju sudbinu. Otuda su njegove pustolovine uvek unutrašnje, ali i uvek izazvane nekom spoljašnjom pojavom. Tako on izvorno beleži, kaže, u svojoj žutoj svesci. I tako on stvara nešto što se naoko nije zbilo, ali pak može biti presudno za svako zbivanje.
San i java se ovde prožimaju, fikcija i zbilja su ovde kao spojeni sudovi, prelivaju se jedna u drugu. Izmišljeni likovi postaju stvarni, a stvarni više nisu sigurni ko su, tvorevine sna ili ljudi od krvi i mesa. Ovako ili onako, većina likova u ovom romanu združuje ovostrani i onostrani svet. Pisac se susreće s tim likovima, koji su opet tek odblesak njega samog, putokazi u njegovim samoponiranjima, ali putokazi koji ne pokazuju obavezno pravi put nego i zavode u neznan. Sve postaje pitanje spoznaje sebe, i to u gnostičkom vidokrugu: bićemo spaseni, ako znamo. Ali, ko god da smo, stvarni ili snevani, bilo da je naša ljubav java ili san, ona neprekidno mora biti naše uporište i utočište, svejedno da li u stanu (nalik „sanduku“), u gostionici (zvanoj „Edenski vrt“) ili na obližnjem groblju („Gradsko groble”), ili bilo gde od mnogobrojnih mesta koja se nostalgično prizivaju u romanu Adresa beše moja sačinjavajući, sva skupa, razne tačke u istom lavirintu.
Mešanja bajkolikog, mitskog, fantazmagoričnog, sa bizarnostima od svake ruke, pa i duhovitostima, ovaj roman približavaju svojevrsnom magičnom realizmu; recimo, magičnom realizmu u Kalezićevom ključu. Pa kad sve saberemo i oduzmemo, shvatamo da je pred nama, u stvari, književno delo u čijem prvom, mada nevidljivom planu stoji samo pripovedanje. Kako ispričati sopstveno ludilo, kako izneti u jezik sopstvene ponore? Kao da o tome neuhvatljivi junak-pripovedač neprestano priča, i ispričano stalno prepričava. U tome bi, po meni, nekako mogla upravo biti čarolija Kalezićevog čudnog romansiranja dok on, sasvim pouzdanom rukom, izgrađuje svoju romanesknu konstrukciju, ispunjenu u podjednakoj meri otkrivenim i skrivenim podudarnostima u našim životima u kojima je svet udvojen.
Naseljavajući svoje pripovedanje svakojakim udvajanjima, koja evociraju fenomen dvojnika, bilo da je to glavom sam Kalezić, njegov Markoni, ili neko od likova koje dugujemo Markonijevom književnom svakodnevlju, njegovom ludilu ili imaginaciji, Ilonka, Evica, Sofija, Milutin, ono tako, kao na nekoj nevidljivoj potki, tka vidljivu osnovu radnje, istovremeno jednostavne i zapleteno žive… Napokon, mogli bismo pomisliti da je rukopis nađen upravo na bunjištu, čime knjiga počinje, upravo izvesna praverzija njena, koja je ne samo popravljena i proširena nego i bitno izmenjena, dakle novi roman. A to će biti onda, zar ne, još jedan vid dvojništva, čijim je fantastičnim mehanizmom ovog puta zahvaćena cela knjiga kao kruna svih udvajanja u njoj.
(Rekao bih još i to da od dosadašnjih Kalezićevih romana, ovaj najdalje dobacuje, jer seže daleko, preko granice koja deli videlo od nevidela. Zapravo, u njemu se sve vreme krećemo opasnom crtom koja deli tamu od svetla, neznan od dokučivog sveta svakodnevnog života.)
Ko voli fantastiku, koja je u Kalezićevom ključu uvek višeslojna, i voli odnegovan jezik pripovedanja, probranu leksiku, sintaksu koja drži do ritma, može da se raduje ovom delu. U životu se ponekad srećemo sa iskustvom nalik onom koje brodolomnici doživljavaju kad se dočepaju nekog spasonosnog ostrvceta usred okeana.. Ostrvo je pusto, ali onda, odjednom, na peščanom žalu nailazimo na zagonetne tragove. Pokušavamo, obuzeti strepnjom, da ih ispitamo, da saznamo čiji su, od kojeg to nepoznatog stvora potiču. A sve vreme ne shvatamo da je odgonetka u nama, da su to tragovi naših stopala. Adresa koju tražimo, naša je adresa. Na tom oneobičavajućem iskustvu, počiva i roman u vašim rukama. Duše, ono što gubimo u životu, možda ćemo moći da nađemo u pisanju, ali i u čitanju.
Jovica Aćin
(Pogovor za roman, „Adresa beše moja”,
„Filip Višnjić, 2007. godina)
U somotima fantastike
(Dragiša Kalezić: Adresa beše moja, Filip Višnjić, Beograd, 2007)
Mitska ideja o muško-ženskim polovinama, koje uporno traže jedna drugu, shvatana još od Platonovih vremena kao vid kazne, zavisti bogova, još jedno od neizbežnih spoticanja kukavnog ljudskog bića; igra i napor gubitnika polazište je ovog Kalezićevog romana, naoko hermetičnog. Nadjačava, mada je to sporedno, ženski princip, jer on i upravlja dramskom radnjom. Obrazovaniji čitalac odmah je u prilici da prepoznaje Kafku, Dostojevskog, Džojsa, a nešto kasnije Gorkog („Makar Čudra”). Kafku i u rečenici. Kafkino „ali“ Kaleziću služi ublažavanju oštrine i podnošenju iskaza, jer je i samo postojanje podnošenje. „Nežnosti“, samozavaravanja, zasnovanih, nezasnovanih planova, pustih nada, uprkos neiscrpne, gdekad i „mračne” fantastike je malo. I dok kod Kafke probija svetlost Talmuda (Gombrovič), kod Kadezića probija svetlost Pravoslavlja. Piščevo polazište i ubežište. Ipak, postoji Istina, i s metafizičkog i s prirodnjačkog stanovišta, stoga i naša borba sa prividima ima smisla. I gubitništvo.
***
Jer, baveći se „nestvarnošću“, što je fantastikino (nezasluženo?) drugo ime, pisac otkačinje svoje i tuđe iluzije, sledom zbivanja (kao u trileru?) koja i jesu i nisu doslovce stvarna. Traje dijalog, sa svim i svačim; no zbivanja mu daju svrhu. Razgovor s mrtvima, pa i s onima koji, u normalnom značenju reči, rođeni nikad nisu ni bili, da bi odjednom, ne baš odjednom, no, ipak, poput ognja, sunula beda obezboženog sveta.
Brana Dimitrijević
TRAŽENJE UMETNIČKE GALERIJE
U ROMANU ADRESA BEŠE MOJA DRAGIŠE KALEZIĆA
Objavljen 2007. godine sa, duha punim, pogovorom Jovice Aćina, ovaj roman — prema najkraćoj reči Jovana Delića „inovacija u narativnoj fantastici” na prvi je pogled istorija jednog duševnog rastrojstva. Kao ispovest čoveka koji svog poremećaja nije dovoljno svestan, ta istorija je ponuđena čitaocu u vidu nedovršenog rukopisa, pronađenog, igrom slučaja, na gradskoj deponiji smeća. Ali rastrojstvo što se kroz nađeni rukopis postepeno ocrtava, nerazlučivo je povezano sa zanosom stvaraoca, stanjem duha od davnina držanog za osobeno ludilo, za pesničku maniju, kako je takvo stanje naznačeno u Platonovom Fedru.
Junak romana je pisac koji u sveske, različite po nameni i po boji korica, ispisuje svoja zapažanja i svoja snoviđenja, izmešana sa viđenjima što mu se ukazuju u snovima na javi. Žuta mu je sveska rezervisana za prepisivanje onih zapisa do kojih drži nešto više nego do ostalih. Nagomilavani bez reda, oni tu čekaju „milost uobličenja”. A uobličavanje zabeleženog nastupa nepredvidivo i nekontrolisano, nošeno žarkom željom da napisano oživi. U takvim trenucima čovek postaje nagluv za sve glasove i zvukove oko sebe. Počinje da čuje i da gleda ono što niko pored njega niti čuje niti vidi. Iščauri se tajanstveni dvojnik, zametne se razgovor sa nekom pokojnicom, pa i sa neživim stvarima i tvarima iz okoline.
Ispovest literate koji sa nešto autoironije izjavljuje kako je znao da „nadrlja” kakvu pričicu ili kakav članak za novine — dok najzad urednik književnih priloga objavljivanje nije počeo da naplaćuje umesto da plaća — sva je ispunjena pažljivim samoposmatranjem i blago iskošenim meditacijama. Sročena je lepo, živo, sa mnogim osloncima na književne klasike i protkana aluzijama na savremena književna dela, uključujući i druga dela Dragiše Kalezića.
Središnja fabula je u izvesnom smislu moderna verzija Šekspirovog Otela. Piščev junak je gnusni ubica iz ljubomore. Idila dvoje koji su se voleli izrodila se, i bez Jaga u najcrnji zločin. Pa ipak, u svojoj ispovesti ubica se drži kao vinovnik od čije volje ništa nije zavisilo. Krivicu baca na pisca čija ga je uobrazilja stvorila.
Tema međusobnog sporenja jednog ili više junaka sa autorom književne tvorevine u kojoj su ocrtani odavno nije novost u književnosti. U radu posvećenom „pobuni likova” Andre Lebua je još 1949. godine pisao o negodovanju književnih junaka zbog uloga koje su kod svojih pisaca dobili, ili pak nisu dobili. Poziva se on i na jednu stariju komparatističku raspravu o Servantesu i Pirandelu, uz ocenu da se kod pisca Don Kihota javlja lik koji govori o sebi kao liku, manifestuje svoju egzistenciju, u isti mah realnu i literarnu, i polaže pravo da ne bude obrađen makar kako. Naročitu pažnju Lebua zadržava na Kalderonovom komadu Veliko pozorište sveta (1655) gde autor dodeljuje uloge i prepušta slobodu izvođačima da ih izvedu kako vole prelazeći postepeno od ulaza na jednoj do izlaza na drugoj strani pozornice, odnosno od kolevke do groba alegoričnog komada. Pri tome pojedine figure pokazuju da nisu zadovoljne ulogom koja im je poverena.
Na pozornici u pozorištu gde se izvodi bajka Mačak u čizmama Ludvig Tik (1797), u skladu sa teorijom romantične ironije, razbija dramsku iluziju i poverava pojedine upadice i replike Pesniku, Publici, pozorišnom personalu. Kao da je neko posle drugog čina greškom podigao zavesu, iznenada se zapodevaju raspre među licima koja se zatekoše na sceni. Najviše protivljenja pesniku i rukopisu scenarija dolaэi od strane dvorske lude: to je lice kivno na Pesnika što mu je dodelio bednu ulogu u komadu, a pesnik se vajka da mu veću ulogu nije motao poveriti, jer poznaje njegov ukus. Dvorska luda će naposletku pristati na izvođenje „bednog” komada do kraja, uz obećanje publici da će za nju napisati komad koji će joj se svakako dopasti.
Tematska bliskost Pirandelove komedije Večeras improvizujemo (1930) starom Mačku u čizmama nemačkog romantičara, u kritičkoj literaturi je već uočena. Dugovanje svog „humorizma” ironiji nemačkih romantičara Pirandelo ni sam nije krio.
U novijoj književnosti najpoznatije bundžije protiv zamisli njihovih tvoraca bili su doktor Fileno iz Pirandelove novele Tragedija jednog lika (1911) i Avgust Perez iz Unamunovog romana Magla (1917). Obojica iznose književne zahteve i prkosno opominju svoje tvorce da su smrtna bića. Ali ni Pirandelov „Pirandelo“, ni Unamunov „Unamuno“ nisu ostavljali mesta sumnji da su njihovi junaci, makar i neposlušni, samo književni likovi. Zanesenom piscu iz Kadezićevog romana ne biva lako razabrati da li ima posla sa živim ličnostima ili sa utvarama, pričinima, sablastima, avetima, vampirima — sopstvenim fikcijama koje će u izuzetnom trenutku pregnuti da mu pomognu ispovedajući se. A o sebi će govoriti rečito, živopisno, ponekad i lirski.
Vinovnik mučkog ubistva iz ljubomore u romanu Adresa beše moja izlazi pred zbunjenog čoveka koji mu je krojio sudbinu na stranicama kvrgave žute sveske. I taj književni junak na svoj način želi da istera pravdu. Pri tome dovodi u sumnju čistotu piščevih pobuda i stupa sa njim u prepirku o pravoj sudbini negativnog junaka.
Negodujući protiv predodređenosti svojih postupaka postojećim nacrtom iz piščeve radne sveske samosvesni junak vidi svoju šansu u višeznačnosti književnog ostvarenja. „Jedina prava sloboda za nas“, kaže on savršeno precizno kao da se bavio teorijom dekonstrukcije, „sadržana je u vašoj nemoći da iznudite jednoznačnost za ono što govorite. Jer retko da bi neki od vas koji se jezikom i pismom služite mogao prepoznati svoju književnu decu kad bi ova izašla pred njega kao ja maločas pred vas. Upravo je ta nemogućnost prepoznavanja, ta neuhvatljivost u mreže jezika glavni izvor vašeg čuđenja i zbunjenosti, a nama ostavlja slobodu kao čistu motućnost koja se meri dubinom i opsegom čitaočeve saradnje.
Esejističke varijacije na stranicama Kalezićevog romana nisu zaklonile gradski reljef, delimično prepoznatljiv, ni portrete zanimljivih osoba kakve se u savremenom gradu mogu da kriju. A pored proputovanja tih likova kroz znanu i neznanu istoriju, čitaocu ovog romana su na uvid stavljene etape njihovog stvaranja od iskre u piščevoj uobrazilji do plamenog jezika čiju je snažnu stihiju teško obuzdati i kontrolisati.
Teme esejističke, teme psihološke, teme filozofske i mnoge bezimene teme za koje bi svaki čitalac mogao pomisliti da su isključivo njegove sopstvene pretapaju se ovde i grade složenu celinu. Ta bi se celina mogla nazvati prema naslovu jednog ranijeg romana piščevog — Integralna istorija. Jer krije u sebi paradoksalnu obuhvatnost nedopričanih priča.
Važnost koju je u ovoj povesti dobila nekakva galerija slika i smicalica oko njene adrese; adrese što je romanu čak i naslov podarila, može da navede na pomisao o skrivenom smislu trivijalnosti iz smućene ispovesti jednog pripovedača. Nije li konačno utvrđivanje adrese tražene galerije diskretno ukazalo da ovde Pripovedač samim sobom galeriju slika ovaploćuje.
Ivo Tartalja
(Iz knjige eseja Pesma o pesmi, Bibl. Kolo, SKZ)
„Za mene je najautentičniji roman u prošloj godini delo neprestano prećutkivanog Dragiše Kalezića ADRESA BEŠE MOJA. Dragiša Kalezić je jedna od najoriginalnijih pojava u Srpskoj književnosši i esejistici. Njegov roman je inovacija u narativnoj fantastici“
(Jovan Delić)
BESPOŠTEDNI SAMOPOSMATRAČ
(Dragiša Kalezić: Adresa beše moja, „Filip Višnjić”, Beograd, 2007)
Novi roman Dragiщe Kalezića, pisca koji decenijama predano radi mimo medijske pompe i odgovornije kritičarske pažnje, svakako pripada gornjem nivou narativne produkcije u 2007. To je peti po redu roman autora čijem opusu pripadaju još dve knjige pripovedaka i dve knjige eseja. Problem je, eventualno, u tome što je u krugu književnih znalaca Kalezić zadugo bio priznat kao vrhunski esejist, dok je svoju prozu počeo da objavljuje relativno pozno. U sredini sklonoj predrasudama i etiketama to je dovoljno „otežavajuća okolnost”.
Kako god bilo, reč je o vrsnom prozaisti, dubinskom znalcu zanata. Roman Adresa beše moja otvara se prologom, a njime uspostavlja izvesna knjiška konvencija, poznata gotovo od samih prapočetaka romana kao književnog žanra. Autor se legitimiše kao slučajni nalazač tuđeg teksta, neka vrsta njegovog dobronamernog priređivača. Time se, naravno, nastoji da sugeriše distanca između autora (tzv. svevidećeg pripovedača) i njegovog junaka – svojevrsnog usamljenika i gubitnika, zalud pisca koji i ne objavljuje nego tek nešto „beleškari”.
Ovako predstavljena situacija otvara mogućnosti za tanana psihologiziranja i složena preispitivanja koja se, međutim, nižu lagano i nenaporno. Kalezićev junak je bespoštedni posmatrač i samoposmatrač; on gotovo ne živi već inventariše vreme i opažanje…
Iskoračenja iz realne atmosfere u neku vrstu omamljenosti u kojoj je neizvesno da li je priroda kakvog doživljaja činjenično utemeljena ili zalazi u nepretencioznu i nenaglašenu fantazmagoriju – osobeno su piščevo postignuće. Junak ovoga romana u stvari izbiva u mikro-svetu i ponajviše se bavi sam sobom. Ta vrsta „radnje” često odbija prosečnog čitaoca, željnog dramatičnih zbivanja i jarkih slika. U tom smislu Kalezićev roman, a u izvesnoj meri i njegove ranije proze, naprosto žudi za iskustvenim čitaocem-sladokuscem, majstorom čitalačkog „zanata“.
Ozbiljniji žiriji trebalo bi da imaju ulogu takvog, doduše kolektivnog „vrhunskog čitaoca“. Ali kakva je domaća praksa; vredi li uopšte da to pitanje postavljamo?
Srba Ignjatović (Savremenik plus, 2009)