Историја, учитељица живота
Историја као својеврсна колективна биографија човечанства нема унапред утврђен смисао, неки унутрашњи интелигибилни план који се остварује независно од људске воље. (Или можда има, али га није могуће доказати — ништа не упућује на то.) Њена рационалност се утврђује накнадно. Отуда је историчар и дефинисан као „пророк натрашке окренут“
Стари и лукави Латини доделили су историји ласкаву титулу учитељице живота (магистра витае). Хегел је на то гледао с призвуком цинизма, приметивши „да историја нас учи једино томе да нас ничему не може научити”
Остајући у начелу при томе, Достојевски с гневним омаловажавањем подвлачи да се „о светској историји може рећи све што човеку болесне маште падне на памет, само једно се не може рећи — да је разумна“
Наш савременик Емил Сиоран,мислилац нихилистичке оријентације, такође се скандализује над историјом, У етичкој равни историја је за њега „пребогата ризница злочина сваке врсте“, у правној „велики беспоредак“, а у психолошко-естетској „умоболни еп“.
Конструктивнији и далеко смернији став према историјској науци заступају неки од великих професионалних историчара (истраживача историје). Они историјској наущи не прилазе искључиво из сфере рефлексије., етичког ригоризма, идеолошки обојеног суђења, већ фактографски, из обиља чињеничког материјала, колико је то могуће… Њихову пажњу првенствено привлаче тешкоће које прате човекову нагонску потребу да објективно упозна своју прошлост, свој отисак у времену, па се тек онда може размишљати о смислу тог упознавања, М. Ростовцев, рецимо, изричито напомиње да се сва наша основна права темеље на давнашњим збивањима, па је отуда разумљива жеља да та „збивања што тачније сагледамо и од заборава сачувамо“. С друге стране, разумљиве су и препреке — многобројне, моћне и никад до краја савладиве — које стоје на путу тој нашој жељи. Многе од њих су објективне нарави, док је за неке крива сложена и амбивалентна природа људи, да штедро излазе у сусрет својим предрасудама, стереотипима и другим слабостима које би било тешко набројати. Да користе своју моћ максимално и у свему, па и у прећуткивању, затамњивању и отвореном негирању свега што им не иде у рачун! Историју пишу победници, чим одложе мач, лате се пера… Али тако да поражени никако не могу сазнати праву истину о свом поразу. А и они сами (победници) морају чешће обнављати градиво да не би заборавили како су победили. дакле, и кривотворење историје спада у историју.
— Балзак је приметио да баш у почетној фази стварања историје има највише кривотворења. Онда кад победници држе у рукама и нож и погачу. Стога би било веома добро кад се стварању историје не би приступало из угла победе и пораза, већ из угла истине и лажи. Али зато је понајвише крива политика, као делатност која у себи садржи беспоштедну борбу за власт и битно одређује нашу историјску судбину. Заплетени у кучине политике, људи и народи срљају „на свом дугом путовању у ноћ“ с надом и илузијом да ће једног дана стати“пред лице божје“.
Са историјом, формалнологички гледано, ствари стоје слично као и са појединачним искуством: тамо где слика не одговара „укусу“ учесника збивања – трпи измене. Те измене змају бити грубе и опсежне до непрепознавања истине. А што је најгоре, каткад је ту реч о голим измишљотинама које запоседају места прогнаних истина. Наравно, оно што се у том погледу збива са историјском науком далеко је озбиљније од појединачних лажи. Јер, измишљотине о прошлости читавих народа, које нас све бестидније окружују у виду новијих и најновијих публикација представљају, према Ч. Милошу, „отров који уништава могућност пријатељства“ међу народима. Истина којој се не допушта да дође до речи, а та пракса је увелико узела маха, жива је рана на ткиву једне заједнице, Више таквих рана чини ткиво кавернозним… Можда не би требадо сумњати у то да ће се пуна историјска истина кад-тад пробити до светла дана, али има места страховању да то светло неће бити ишта јаче од оног које продире кроз замагљене прозорчиће библиотечких и музејских подрума. (Ово нарочито важи за мале народе, за које је одавно речено да немају аутономну историју већ судбину – оно што им други доделе,)
У свом гласовитом роману Помрачење у подне Артур Кестлер кроз уста свог јунака Иванова каже да је „историја априорно неморална“ и да самозвана „градитељица морала увек меша свој малтер од лажи, крви и измета«, Овај жестоки разобличитељ комунистичког тоталитаризма био је, чини се, одвећ бесан кад је то забележио. Онај који ово износи, предлаже блажу дефиницију: Историја је дело кентаура, интеракција између човека и коња.
Да се сад вратимо корак-два уназад, на питаље да ли се историјска наука као, условно речено, „компјутеризација прошлости”, може сматрати учитељицом живота. Да ли јој тај ласкав епитет пристаје или не? Склони смо да одговоримо потврдно, али уз озбиљно ограничење да под тим никако не разумемо да је она учитељица у том смислу што у њој налазимо готова правила која можемо применити на актуелна збивања, већ највише то да историју изучавамо да бисмо сазнали ко смо у континуитету живљења; да бисмо колико је год могуће сагледали властиту „слику и прилику“. Јер, како рече Меша Селимовић: „Без пуне свести о сопственој историји, народ тешко може да стекне сопствену зрелост.“
***
Задатак историчара је да на основу онога што се збило покуша да утврди како се то збило, због чега и с којим циљем. А шта ако се при том сукоби са владајућом представом о предмету својс пажње, са све савршенијим (и безочнијим) умећем фалсификовања? Чупаво…
Историчар може да се замери не само својим савременицима, већ и њиховим наследницима, пошто не може знати шта ће бити њима по вољи. Може свакоме да се замери ако повреди његове интересе, па признање које му је једно поколење оделило друго ће му га одузети а да не трепне…
Будући, дакле, да знанствена отпорност чињеница каткад зависи од моралне чврстине и истрајности оног који те чињенице износи, историчар ће најбоље поступити ако не буде угађао никоме осим истини и правди, Наравно да такав став може скупо да га кошта и то он мора да зна.
Ако је историчар даровит а пудљивог је карактера, добро би било да прибегне техници раздвајања закључака од чињеница. Да из поузданих чињеница намерно извуче неадекватне закључке, како би имали користи и он сам и они истраживачи који ће доћи после њега. Дакле: да плати велик данак, а да не остане сиромах.
На крају, за оне истраживаче који питање среће сматрају питањем свих питања, прилажемо знаменити Хегелов исказ:
„Историја се може промишљати са становишта среће, али историја није тло на коме успева срећа. Раздобља среће су празне странице у књизи историје.„
Блажу Р. Калезићу
Љубав је…
Опчињујућа моћ љубави као чулности у духу расла је и опадала, али је њена бит остала иста и дан-данас.
Без обзира на то да ли „Ерос лети ниско или високо”, љубав је жеља да се буде у власти баш оног бића којим се жели овладати. У том живом противречју равнотежа је могућа само у слутњи: било да је реч о чисто полној љубави, тој себичности удвоје коју је Шамфор видео као „размену двају прохтева и додир двеју покожица“ , или о љубави која се расцветава у клими радозналости, слепе страсти, па и нежног пријатељства. Мир се упорно сања, док се немир живи. Сиоран држи да „поезија изражава срж онога што се не може поседовати“. Ако је тако, онда је љубав примарно поетско осећање. Певајући о љубави, било да је преображавају у занос највишег реда, или да је разобличавају као варљиво усхићење у којем нема прибежишта, песници јој одају пошту. У оба случаја они устају против голотиње живота, која се — то знамо — тешко подноси. Ту је на делу презапослена машта, танана и упорна плетисанка која изгара у корист жудње. Јер љубав је, како рече Волтер, „чоја природина коју је машта извезла“. Везиља машта омогућује нам, великим песницима нарочито, да предмет своје љубави уздигнемо на ниво митског сагледавања ствари. Отуда је плодно тло љубави тајновитост, њен амбијент је пригушен, настањен слутњама опасним и жељеним истодобно. Но фаталност је у томе да ретку привилегију једног бића да у неком моменту у машти другог бића поприми митске контуре, „да се просјачица претвори у царицу”, прати сенка ругалица: мучна извесност пада у свакодневицу. Исцрпљена радозналост се повлачи и уступа место смислу за растојање. „Мало их је“, каже Ларошфуко, „који се, кад престану да се воле, не стиде што су се волели.“ Тај суштински недостатак љубави због којег јој мудри и постојани људи упућују оштре прекоре, зове се „нужна самообмана“. Тешка реч, али звали ми то самообманом или не, сигурно је да љубавници у својој великој унутрашњој авантури налазе више него мудраци у свом опрезном умовању.
Незаобилазна је Унамунова реченица: „Љубав бесомучно тражи преко вољене ствари нешто изван овоземаљског и, како то не налази, она и очајава.“ Очајава, дакако, али се не мири са очајањем. Љубав чини неразмрсиво мноштво елемената који међусобно стоје у односу напетости, и зато она и јесте осећање толико сложено и такве нарави да не подноси анализу. У љубави су радост и бол, страх и нада, жеља за господарењем и пристајање на ропство здружени у велико немирно јединство, клупко које стално пулсира. Оно што није по мери реалне и скрупулозне процене, чини сам темељ љубави. Отуда она и јесте креативно успињање бића стрмом стазом слутње идиле рајске у којој ће време стати.
Сувереност жеље над планираним и рационално контролисаним циљевима представља унутрашњи кредо љубави. Ту је примарно реч о интензивирању постојања без обавезног покрића у нечему спољашњем, о чуду које се догађа у чулно-естетској сфери. Клупко љубави се намотава и одмотава само од себе. Као и свака радња и ова има свој почетак и крај, с том разликом што се поуздано не може знати ни кад почиње ни кад престаје. Ни кад ни зашто. „Љубав се појавила пред нама као што испод земље у уличици искаче убица, и оборила нас обоје“, прича Мајстор у Булгаковљевом роману Мајстор и Маргарита. А стари Петрарка, залуђен љубављу према жени авињонског трговца Ига де Сада (увек се ту испречи неки трговац), каже у једном од триста сонета које је посветио својој изабраници:
„Што ћутим, шта је, ако љубав није, А ако је љубав, боже, што је она? Ако је добра, зашто је злу склона,
Ако је зла, зашто слатка ми је?“
Речено је, помало грубо али основано, да се механика љубави своди на савлађивање отпора између два бића. Радост и бол се при томе испомажу: воли се оно што задаје муку, а муку задаје оно што се воли; живот се слави а на смрт се помишља. Хоће се све, а шта је то све ако није више од онога што се може. И зна се све, а опет се не зна ништа — ни шта се хоће, ни колико се може.
Не зна се ни то да ли и у име чега треба желети оно од чега се не може одустати, ни кад се одустајати мора. Скрива се оно што се не успева скрити, јер је скривање у тој ствари најсигурнији начин откривања, „најпрецизнији од свих језика што их љубав говори“. У томе и јесте лукавство овог ћудљивог осећања које се собом заноси. Они који су њим везани стрепе, слутећи потајно испуњење своје жудње — да буду вољени, да воле и да се осећају испуњени осећањем среће у исто време. Природно је запитати се да ли је тако нешто могуће изван мита, у свакодневном животу, у овом који покаткад личи на вучји брлог. Одговор свако тражи сам за себе, опет у скровитости СРЦА, тамо где се питање и поставља. Што се мене тиче, не смем рећи ни да ни не. У првом случају замерио бих се скептицима, а у другом идеалистима, а ја волим да се дружим и с једнима и са другима.
Наш савремени класик Миодраг Павловић упозорио је, поодавно, да је веома опасно и незахвално правити прозну транскрипцију смисла једне песме. Ништа мање није ни опасно ни незахвално говорити о љубави језиком којим заљубљени не говоре.
Јуда
По канонским јеванђељима, темељним светим књигама хришћанства, Јуда Искариотски је обележен као архииздајник, синоним издајства, грешник над грешиницима без искупљења и наѕемаљске утехе. Сам Христ је на Тајној вечери, за трпезом рекао својим ученицимај након што је објавио да ће га један ог њих издати: „Они човечји дакле иде као што је писано за њега; ал тешко ономе човјеку који изда сина човечијега; боље би му било да се није родио онај човјек.” Тај човек је пољупцем издао Исуса Христа, учитеља свог, првосвештеничким главарима за тридесет сребрника. И као што је свима знано, Искупитељ наследног (Адамовог) греха који је пао на људски род разапет је на крст, на брду Голгота. Тако је испуњено оно што старозаветни пророци најавише… Воља Господња је извршена!
Ово не имплицира да воља господња не би била извршена и да се Јуда није нашао у Спаситељевом најближем окружењу, већ једино говори о томе да је Јуда један од њих, те да га је издао он лично, а не неко други.. У противном, ако је Јуда предодређсн као издајник, он се ту морао наћи као год и онај који је издан, сам Христ, да затвори с њим прстен Велике формуле спасења. Јуда је, дакле, у таквом виђењу рођен да буде „жртва без искупљења“, јер га чаша која му је пала у део није могла мимоићи, као год ни Христа његова. (Христ је морао бити издан да би се видело ко је он и какав је свет који је дошао да спасе. У противном, свету у ком не би постојала издаја, уз сва остала зла, не би требало показивати пут спасења, јер је он већ на том путу,) Сто пута би он издао свога учитеља за 30 сребрника и исто толико пута би се покајао и обесио, будући да нема избора, мада се држи као да га има, јер он не зна да је предодређен; то ми можемо знати. Јуда је могао веровати да делује у складу са својом вољом кад је питао надлежне колико ће му дати да им изда Христа, кад је прихватио обречену цену од 30 сребрника, све док се није горко покајао због тога. Покајањем то није оспорио, само је, рекло би се, увео у игру претпоставку да свој чин не би никад поновио, ни под каквим условима; али није тако, ма колико он био убеђен да јесте. Кад год би се околности поновиле, и он би поново био онај стари Јуда (морао би бити) који ће спремно пољупцем показати на онога за којим се трага као за непријатељем бр. 1 таштих овоземаљских добара! И опет ће се горко покајати стога, не знајући да мора да чини оно што не жели, што му је самом најмрскије. Јуда је оваплоћење јединства немогућег, жива илустрација духовне и моралне сучељености два међусобно супротстављена света – света нужности и света слободне воље. Он је остао и остаће Христов антипод за све који у Христу виде блажену жртву, јагње божје које је на себе преузело грехе света, како га је препознао и најавио св. Јован Претеча. Али такав антипод који је располућен у самом себи, као што је у надахнутој и веома опсесивној књижевној визији Леонида Андрејева (Јуда Искариотски) располућено његово лице; антипод чије је страдање спрегнуто са Христовим у ланцу спасења.
Јудина сабраћа…
Јудина сабраћа у историји издавала су своје ближње по својој слободној вољи, услед кукавичлука, зависти, злобе или руковођени ко зна каквом мрачном рачуницом. И то су на разне начине наплаћивали утолико скупље уколико су њихова издајства била тежа и прљавија, (Ово није претеривање, мада личи на то.)
Та (историјска) издајства немају ону димензију усуда коју има јудино (митско) издајство, јер се тематски одигравају на нижем плану, мада се мора признати и то да је разлика у могућности избора од случаја до случаја бивала огромна. Највише је било оних који су на издају пристајали лако, „за мале паре“, али има и оних који су у издају клизнули под непојмљивим мукама, сатрвена тела, блокиранпх чула, у замагљеном граничном појасу између свести и несвести.
(Увид у технологију мучења од памтивека обилује у том погледу примерима пред којима стаје људска памет.) Дакако, нису ретки ни такви који су се колебали све док их висина награде не би навела „да преломе“. Било је, наравно, и полетних акцијаша који су се трговцима људским душама спремно нудили, па „колико даду”. (У овом последњем случају, између осталог, могло би се говорити о издаји и као о форми инвестиције у каријеру.)
Они који су издавали под мукама, из којих је издаја методично цеђена и исцеђена, заслужују озбиљну пажњу, јер је слобода њихове одлуке неизмерно тесна, сведена на минимум минимума, мада се о њој мора говорити будући да се теоријски не може негирати. Њихови поступци су, ипак, ситуирани у подручју историје а не у миту, и нису се одвијали у склопу усудног (наднаравног) пројекта, мада је контекст у ком су деловали каткад попримао наднаравне обрисе.
Послодавци (они за чији се рачун издаја обавља) претежно су се према извршитељима понашали сасвим супротно од оног што су ови очекивали. Пошто би се послужили њима исплазили би им језик и у најбољем случају мршнули, а у најгорем — убили на лицу места. Филии Македонски је побио све шпијуне који су пожурили да му се додворе издавши Атину, јер је у њима видео сутрашње издајнике Македоније, а поштедео је Диогена који га ја избрукао као агресора у краткој, оштрој и гневној оптужби очи у очи. Кнез Милош Обреновић је Николу Новаковића, Карађорђевог убицу, мршнуо као последњу џукелу чим га је исплатио, да би на концу несрећни човек са секиром, луд сто гради, нашао свој крај у „ладној Морави”
Издају су разни, крупни и најкрупнији, прегаоци и напасници користили као врло ефикасно средство за постизање својих циљева, али је она и даље, па и из њихових уста, жигосана као неискупљив морални грех који се збива спорадично. Али дошло је време да се малтене свака мана може претворити у врлину или бар у нешто што на врлину мирише. Онда кад је издаја, праћена лажју и преваром, постала, сликовито речено, „крава музара“ брзог стицања разноразних добара — мало помало, „од малечка до голема“, улазила је у моду као еластичан, недогматски вид комуникације, да би безмало прерасла у нешто незазорно и у приватном и у јавном животу јер је растојање између намере и циља врло ефикасно смањила, увела је у праксу тзв. пречицу. Технологија успеха у наше време зарачунава издају као незаобилазно средство у обављању добро плаћених ноћних послова, које се обилато и без зазора користи.
Добро одавно више није оно што је морално, већ оно што је ефикасно. Морал је ту фасада, нешто што може да послужи као нека врста заклона или изговора, пред наивним и лаковерним, иначе пусти крају морал… Пројекат спасења није прихваћен, глад за профитом је однела победу над спасењем душе. Шта се то десило у човеку и у свету да би та радикална промена гледишта на смисао и вредност људског живота била могућа? Како је дошло дотле да се више нема шта издати? То је проблем-громада под који ми нећемо потурати своја слабашна леђа. На овакав став упућују и речи Михаила Ђурића, угледног филозофа и правника, из његовог интервјуа НИН-у, које наводимо: „Увучени смо у паклени ковитлац у којем ништа више није свето и недодирљиво. За ових последњих педесет година живот се променио више него што се раније мењао за две хиљаде година. Ако се овај лудачки темпо настави, не види се шта друго може проистећи него свеопште уништење. ” На ову ватру можемо додати још мало уља, тако што ћемо рећи да све велике државне заједнице драстично губе интересовање за човека као за примарну вредност. Оне су саме себи циљ и све подређују увећању сопствене моћи у разним видовима, без осећања кривице или страха од казне. А поготово без истинске чежње за искупљењем. А о човеку као појединцу брине се тек толико колико се та брига, или прича о њој, уклапа у главни ток ствари. Човеку се не нуди оно што он сматра да је за њега добро и тако како би он желео, већ се ради на његовом препарирању не би ли се постигло да он хоће баш то што иде у прилог главног тока ствари. Што је уистину (само)обмана неслућених размера. И при том се има утисак да иза свега тога нико не стоји, веће се све збива само од себе по ко зна каквој унутрашњој нужности претварања човека у гробара својих властитих снова.
Јуда је фаца…
Јуда се данас истински раскомотио… Он је фаца коју можете срести свуда, на сваком месту и у разним улогама. Збирна именица, такорећи. За разлику од новозаветног апостола који је издао Христа првосвештеницима, али није успео да га изда и изнутра, у самом себи, као и од неких историјских модела који су имали митску глазуру, данашњи Јуда — Јудушка, прикладније речено — не веша се због неког свог греха, већ га региструје као пословни промашај из ког се ваља што пре искобељати. Њему је пошло за руком да прогута ту горку пилулу издаје тако што ју је засладио изазовном представом о свету без моралних скрупула, у ком је његово понашање нормално, чак пожељно, јер се показало исплативим. Одједном је постао слободан као птица на грани, за злочин спреман. Само још да се наоружа неопходним техничким знањима и успех је ту. Понеком је то ишло осетно теже, опорије, али нису одустајали… (Изузимамо оне којима не иде никако, тзв. неприлагодљиве… којима не полази за руком да се сврстају…) На крају је дошло дотле да онај који се пожали на горчину има изгледа да буде саслушан, уз лицемерно саучешће, али не и да буде озбиљно схваћен и прихваћен као неко ко „разуме живот“.
Данашњи Јуда, наш суграђанин, порески обвезник, бирач, чувар закона… као год и грађанин васколиког света, ажурни пословни човек, „играч“ који „уме с људима”, са мање-више наркотизованим моралним осећањем, прети да израсте у новог месију, илити моралног богаља чврсто привезаног за земљу и заслепљеног сјајем богатства и моћи, те у крајњој линији ослободитеља људског соја од диљем историје нагомиланог пртљага предрасуда о истини и правди, чојству и поштењу. Презапослен је на вашару таштине, тамо где су све тзв. митске вредности (вера, нада, љубав) преведене из делатне у вербалну сферу, из сфере апсолута у сферу изговора и тако постале нешто о чему се наклапа ту и тамо у доколици; за или против… свеједно. Он ради и кад ништа не ради, престројава се, нешто смишља, ваља, гучи, сабира, одузима, множи, дели… Све за чим чезне може купити ако има новца. Е па имаће га, мора га имати!.,. Стога је новац једино божанство пред којим савија главу. Јудушку нашег ажурног можете срести свугде: на улици, по разним надлештвима, у пошти, у полицији, на железничкој станици, по коцкарницама, у вечерњој шетњи градским парком, по бањама, у клубовима затвореног типа, по кафанама… свугде. „Издаје Христа“ на сваком кораку — у себи, а помаже и другима да то исто учине — радећи на обогаћивању форми издаје. Посебна му је посластица раздевичење оних јуноша који такорећи јощ нису прст умочили у живот, тако што их инструира речју и делом да је издаја само нешто слободоумнија форма гледања на задовољавање личних интереса у (не)време кад је имати што више непотребних ствари уистину једино потребно. Не стаје, јер му је време тесно. Лаже, маже, пљује и лиже од јутра до сутра, Али има и тренутака кад његове глатке изјаве подсећају на свечане заклетве на верност истини и правди… С нешто склоности за гротеску, могло би се рећи: новозаветни Јуда је издао Христа, а наш Јудушка и Христа и јуду. Његово време је увелико дошло, распртило се, хукнуло у дланове а колико ће потрајати, нико не зна… Понајмање сам Јудушка. Али једно је сигурно: све што смо о њему рекли обавезује нас, сваког понаособ, на преиспитивање.
Страшно…
„Како да га родим поново?”
(Ове речи је изговорила мајка војника ког је, заједно са још тројицом, једног црног дана побио њихов четни друг, Албанац, Кељменди.)
„Роди ме назад!“
(Рекла је гола, боса и гладна девојчица својој мајци у тешким околностима отаџбинског рата у Русији.)
„Анђели моји, хајдемо летети!“ (Изговорила мајка непосредно пре скока у Пребиловачку јаму, са двоје деце испод руку.) Страшно, а није измишљено.
Смисао живота
Наш живот сам по себи нема смисла, Верујем да се без сваког од нас појединачно овде могло, ма колико се допадали сами себи. Дакле, смисао није априорно својство људског живота, нешто што је унапред гарантовано, а наш је задатак да то откријемо, те да сагласно томе усмеравамо своје напоре. Смисао се поставља, пројектује… Кад смо већ ту.
М. К. Је сматрао да је безмало скандалозно питати се о смислу живота, јер од одговора на то питање, ма како он гласио, ништа битно не зависи. Кад би се и сам Бог јавио и отворено казао да му се човек омакао у игри стварања, да му се не свиђа и да намерава да га опозове, јер као такав нема смисла, људи би му се молили да их пусти да наставе да живе; навикли су, па ето… И њихов живот не би ништа изгубио на вредности, Божја објава би изазвала дар-мар нема збора, али кад би први удар прошао, људи би се почели прибирати и убрзо би било као да се ништа није десило. Они којима одговара да верују у смисао живота веровали би и даље, насупрот божјој објави; вратили би се на своје. Приврженици става о бесмислу једно време би ликовали као победници у спору, па би наставили да трају као и дотад. На крају би испало да никакве објаве није ни било… У најбољем случају, то би би био још један чвор који захтева да буде развезан.
О смислу се може говорити онда кад своје циљеве постављамо у поље могућег, тј. Сразмерно својим моћима… Ако су наши циљеви у великој несразмери с нашим могућностима, било да смо тога свесни или не, може нам се приговорити да не знамо шта радимо, или нам и уистину није стало до остварења циљева, већ до прибављања доказа да су наши напори узалудни. Али ни то прибављање доказа није без смисла… Са смислом имамо посла и кад покушавамо да га оспоримо.
Све је то, наравно, забавно. Многе наше теорије и теоријице у ствари су смицалице, мање-више вешто поткрепљена и образложена априорна уверења, предрасуде, идиосинкразије и сл. Онај ко не воли козји сир, рецимо, наћи ће хиљаду аргумената за то. И обратно. Таква уверења се могу срести и кад је реч о важним стварима и озбиљним људима. Разлога за то има доста, а један од њих може бити и исфрустрирана амбиција да се све време и у свакој прилици буде оригиналан. Тврдити, рецимо, да би Черчил доживео стоту да је уместо томпуса пушио нишку „Дрину“ је оригинално, али је и добар рекламни трик.