Istorija, učiteljica života
Istorija kao svojevrsna kolektivna biografija čovečanstva nema unapred utvrđen smisao, neki unutrašnji inteligibilni plan koji se ostvaruje nezavisno od ljudske volje. (Ili možda ima, ali ga nije moguće dokazati — ništa ne upućuje na to.) Njena racionalnost se utvrđuje naknadno. Otuda je istoričar i definisan kao „prorok natraške okrenut“
Stari i lukavi Latini dodelili su istoriji laskavu titulu učiteljice života (magistra vitae). Hegel je na to gledao s prizvukom cinizma, primetivši „da istorija nas uči jedino tome da nas ničemu ne može naučiti”
Ostajući u načelu pri tome, Dostojevski s gnevnim omalovažavanjem podvlači da se „o svetskoj istoriji može reći sve što čoveku bolesne mašte padne na pamet, samo jedno se ne može reći — da je razumna“
Naš savremenik Emil Sioran,mislilac nihilističke orijentacije, takođe se skandalizuje nad istorijom, U etičkoj ravni istorija je za njega „prebogata riznica zločina svake vrste“, u pravnoj „veliki besporedak“, a u psihološko-estetskoj „umobolni ep“.
Konstruktivniji i daleko smerniji stav prema istorijskoj nauci zastupaju neki od velikih profesionalnih istoričara (istraživača istorije). Oni istorijskoj nauщi ne prilaze isključivo iz sfere refleksije., etičkog rigorizma, ideološki obojenog suđenja, već faktografski, iz obilja činjeničkog materijala, koliko je to moguće… Njihovu pažnju prvenstveno privlače teškoće koje prate čovekovu nagonsku potrebu da objektivno upozna svoju prošlost, svoj otisak u vremenu, pa se tek onda može razmišljati o smislu tog upoznavanja, M. Rostovcev, recimo, izričito napominje da se sva naša osnovna prava temelje na davnašnjim zbivanjima, pa je otuda razumljiva želja da ta „zbivanja što tačnije sagledamo i od zaborava sačuvamo“. S druge strane, razumljive su i prepreke — mnogobrojne, moćne i nikad do kraja savladive — koje stoje na putu toj našoj želji. Mnoge od njih su objektivne naravi, dok je za neke kriva složena i ambivalentna priroda ljudi, da štedro izlaze u susret svojim predrasudama, stereotipima i drugim slabostima koje bi bilo teško nabrojati. Da koriste svoju moć maksimalno i u svemu, pa i u prećutkivanju, zatamnjivanju i otvorenom negiranju svega što im ne ide u račun! Istoriju pišu pobednici, čim odlože mač, late se pera… Ali tako da poraženi nikako ne mogu saznati pravu istinu o svom porazu. A i oni sami (pobednici) moraju češće obnavljati gradivo da ne bi zaboravili kako su pobedili. dakle, i krivotvorenje istorije spada u istoriju.
— Balzak je primetio da baš u početnoj fazi stvaranja istorije ima najviše krivotvorenja. Onda kad pobednici drže u rukama i nož i pogaču. Stoga bi bilo veoma dobro kad se stvaranju istorije ne bi pristupalo iz ugla pobede i poraza, već iz ugla istine i laži. Ali zato je ponajviše kriva politika, kao delatnost koja u sebi sadrži bespoštednu borbu za vlast i bitno određuje našu istorijsku sudbinu. Zapleteni u kučine politike, ljudi i narodi srljaju „na svom dugom putovanju u noć“ s nadom i iluzijom da će jednog dana stati“pred lice božje“.
Sa istorijom, formalnologički gledano, stvari stoje slično kao i sa pojedinačnim iskustvom: tamo gde slika ne odgovara „ukusu“ učesnika zbivanja – trpi izmene. Te izmene zmaju biti grube i opsežne do neprepoznavanja istine. A što je najgore, katkad je tu reč o golim izmišljotinama koje zaposedaju mesta prognanih istina. Naravno, ono što se u tom pogledu zbiva sa istorijskom naukom daleko je ozbiljnije od pojedinačnih laži. Jer, izmišljotine o prošlosti čitavih naroda, koje nas sve bestidnije okružuju u vidu novijih i najnovijih publikacija predstavljaju, prema Č. Milošu, „otrov koji uništava mogućnost prijateljstva“ među narodima. Istina kojoj se ne dopušta da dođe do reči, a ta praksa je uveliko uzela maha, živa je rana na tkivu jedne zajednice, Više takvih rana čini tkivo kavernoznim… Možda ne bi trebado sumnjati u to da će se puna istorijska istina kad-tad probiti do svetla dana, ali ima mesta strahovanju da to svetlo neće biti išta jače od onog koje prodire kroz zamagljene prozorčiće bibliotečkih i muzejskih podruma. (Ovo naročito važi za male narode, za koje je odavno rečeno da nemaju autonomnu istoriju već sudbinu – ono što im drugi dodele,)
U svom glasovitom romanu Pomračenje u podne Artur Kestler kroz usta svog junaka Ivanova kaže da je „istorija apriorno nemoralna“ i da samozvana „graditeljica morala uvek meša svoj malter od laži, krvi i izmeta«, Ovaj žestoki razobličitelj komunističkog totalitarizma bio je, čini se, odveć besan kad je to zabeležio. Onaj koji ovo iznosi, predlaže blažu definiciju: Istorija je delo kentaura, interakcija između čoveka i konja.
Da se sad vratimo korak-dva unazad, na pitalje da li se istorijska nauka kao, uslovno rečeno, „kompjuterizacija prošlosti”, može smatrati učiteljicom života. Da li joj taj laskav epitet pristaje ili ne? Skloni smo da odgovorimo potvrdno, ali uz ozbiljno ograničenje da pod tim nikako ne razumemo da je ona učiteljica u tom smislu što u njoj nalazimo gotova pravila koja možemo primeniti na aktuelna zbivanja, već najviše to da istoriju izučavamo da bismo saznali ko smo u kontinuitetu življenja; da bismo koliko je god moguće sagledali vlastitu „sliku i priliku“. Jer, kako reče Meša Selimović: „Bez pune svesti o sopstvenoj istoriji, narod teško može da stekne sopstvenu zrelost.“
***
Zadatak istoričara je da na osnovu onoga što se zbilo pokuša da utvrdi kako se to zbilo, zbog čega i s kojim ciljem. A šta ako se pri tom sukobi sa vladajućom predstavom o predmetu svojs pažnje, sa sve savršenijim (i bezočnijim) umećem falsifikovanja? Čupavo…
Istoričar može da se zameri ne samo svojim savremenicima, već i njihovim naslednicima, pošto ne može znati šta će biti njima po volji. Može svakome da se zameri ako povredi njegove interese, pa priznanje koje mu je jedno pokolenje odelilo drugo će mu ga oduzeti a da ne trepne…
Budući, dakle, da znanstvena otpornost činjenica katkad zavisi od moralne čvrstine i istrajnosti onog koji te činjenice iznosi, istoričar će najbolje postupiti ako ne bude ugađao nikome osim istini i pravdi, Naravno da takav stav može skupo da ga košta i to on mora da zna.
Ako je istoričar darovit a pudljivog je karaktera, dobro bi bilo da pribegne tehnici razdvajanja zaključaka od činjenica. Da iz pouzdanih činjenica namerno izvuče neadekvatne zaključke, kako bi imali koristi i on sam i oni istraživači koji će doći posle njega. Dakle: da plati velik danak, a da ne ostane siromah.
Na kraju, za one istraživače koji pitanje sreće smatraju pitanjem svih pitanja, prilažemo znameniti Hegelov iskaz:
„Istorija se može promišljati sa stanovišta sreće, ali istorija nije tlo na kome uspeva sreća. Razdoblja sreće su prazne stranice u knjizi istorije.„
Blažu R. Kaleziću
Ljubav je…
Opčinjujuća moć ljubavi kao čulnosti u duhu rasla je i opadala, ali je njena bit ostala ista i dan-danas.
Bez obzira na to da li „Eros leti nisko ili visoko”, ljubav je želja da se bude u vlasti baš onog bića kojim se želi ovladati. U tom živom protivrečju ravnoteža je moguća samo u slutnji: bilo da je reč o čisto polnoj ljubavi, toj sebičnosti udvoje koju je Šamfor video kao „razmenu dvaju prohteva i dodir dveju pokožica“ , ili o ljubavi koja se rascvetava u klimi radoznalosti, slepe strasti, pa i nežnog prijateljstva. Mir se uporno sanja, dok se nemir živi. Sioran drži da „poezija izražava srž onoga što se ne može posedovati“. Ako je tako, onda je ljubav primarno poetsko osećanje. Pevajući o ljubavi, bilo da je preobražavaju u zanos najvišeg reda, ili da je razobličavaju kao varljivo ushićenje u kojem nema pribežišta, pesnici joj odaju poštu. U oba slučaja oni ustaju protiv golotinje života, koja se — to znamo — teško podnosi. Tu je na delu prezaposlena mašta, tanana i uporna pletisanka koja izgara u korist žudnje. Jer ljubav je, kako reče Volter, „čoja prirodina koju je mašta izvezla“. Vezilja mašta omogućuje nam, velikim pesnicima naročito, da predmet svoje ljubavi uzdignemo na nivo mitskog sagledavanja stvari. Otuda je plodno tlo ljubavi tajnovitost, njen ambijent je prigušen, nastanjen slutnjama opasnim i željenim istodobno. No fatalnost je u tome da retku privilegiju jednog bića da u nekom momentu u mašti drugog bića poprimi mitske konture, „da se prosjačica pretvori u caricu”, prati senka rugalica: mučna izvesnost pada u svakodnevicu. Iscrpljena radoznalost se povlači i ustupa mesto smislu za rastojanje. „Malo ih je“, kaže Larošfuko, „koji se, kad prestanu da se vole, ne stide što su se voleli.“ Taj suštinski nedostatak ljubavi zbog kojeg joj mudri i postojani ljudi upućuju oštre prekore, zove se „nužna samoobmana“. Teška reč, ali zvali mi to samoobmanom ili ne, sigurno je da ljubavnici u svojoj velikoj unutrašnjoj avanturi nalaze više nego mudraci u svom opreznom umovanju.
Nezaobilazna je Unamunova rečenica: „Ljubav besomučno traži preko voljene stvari nešto izvan ovozemaljskog i, kako to ne nalazi, ona i očajava.“ Očajava, dakako, ali se ne miri sa očajanjem. Ljubav čini nerazmrsivo mnoštvo elemenata koji međusobno stoje u odnosu napetosti, i zato ona i jeste osećanje toliko složeno i takve naravi da ne podnosi analizu. U ljubavi su radost i bol, strah i nada, želja za gospodarenjem i pristajanje na ropstvo združeni u veliko nemirno jedinstvo, klupko koje stalno pulsira. Ono što nije po meri realne i skrupulozne procene, čini sam temelj ljubavi. Otuda ona i jeste kreativno uspinjanje bića strmom stazom slutnje idile rajske u kojoj će vreme stati.
Suverenost želje nad planiranim i racionalno kontrolisanim ciljevima predstavlja unutrašnji kredo ljubavi. Tu je primarno reč o intenziviranju postojanja bez obaveznog pokrića u nečemu spoljašnjem, o čudu koje se događa u čulno-estetskoj sferi. Klupko ljubavi se namotava i odmotava samo od sebe. Kao i svaka radnja i ova ima svoj početak i kraj, s tom razlikom što se pouzdano ne može znati ni kad počinje ni kad prestaje. Ni kad ni zašto. „Ljubav se pojavila pred nama kao što ispod zemlje u uličici iskače ubica, i oborila nas oboje“, priča Majstor u Bulgakovljevom romanu Majstor i Margarita. A stari Petrarka, zaluđen ljubavlju prema ženi avinjonskog trgovca Iga de Sada (uvek se tu ispreči neki trgovac), kaže u jednom od trista soneta koje je posvetio svojoj izabranici:
„Što ćutim, šta je, ako ljubav nije, A ako je ljubav, bože, što je ona? Ako je dobra, zašto je zlu sklona,
Ako je zla, zašto slatka mi je?“
Rečeno je, pomalo grubo ali osnovano, da se mehanika ljubavi svodi na savlađivanje otpora između dva bića. Radost i bol se pri tome ispomažu: voli se ono što zadaje muku, a muku zadaje ono što se voli; život se slavi a na smrt se pomišlja. Hoće se sve, a šta je to sve ako nije više od onoga što se može. I zna se sve, a opet se ne zna ništa — ni šta se hoće, ni koliko se može.
Ne zna se ni to da li i u ime čega treba želeti ono od čega se ne može odustati, ni kad se odustajati mora. Skriva se ono što se ne uspeva skriti, jer je skrivanje u toj stvari najsigurniji način otkrivanja, „najprecizniji od svih jezika što ih ljubav govori“. U tome i jeste lukavstvo ovog ćudljivog osećanja koje se sobom zanosi. Oni koji su njim vezani strepe, sluteći potajno ispunjenje svoje žudnje — da budu voljeni, da vole i da se osećaju ispunjeni osećanjem sreće u isto vreme. Prirodno je zapitati se da li je tako nešto moguće izvan mita, u svakodnevnom životu, u ovom koji pokatkad liči na vučji brlog. Odgovor svako traži sam za sebe, opet u skrovitosti SRCA, tamo gde se pitanje i postavlja. Što se mene tiče, ne smem reći ni da ni ne. U prvom slučaju zamerio bih se skepticima, a u drugom idealistima, a ja volim da se družim i s jednima i sa drugima.
Naš savremeni klasik Miodrag Pavlović upozorio je, poodavno, da je veoma opasno i nezahvalno praviti proznu transkripciju smisla jedne pesme. Ništa manje nije ni opasno ni nezahvalno govoriti o ljubavi jezikom kojim zaljubljeni ne govore.
Juda
Po kanonskim jevanđeljima, temeljnim svetim knjigama hrišćanstva, Juda Iskariotski je obeležen kao arhiizdajnik, sinonim izdajstva, grešnik nad grešinicima bez iskupljenja i nadzemaljske utehe. Sam Hrist je na Tajnoj večeri, za trpezom rekao svojim učenicimaj nakon što je objavio da će ga jedan og njih izdati: „Oni čovečji dakle ide kao što je pisano za njega; al teško onome čovjeku koji izda sina čovečijega; bolje bi mu bilo da se nije rodio onaj čovjek.” Taj čovek je poljupcem izdao Isusa Hrista, učitelja svog, prvosvešteničkim glavarima za trideset srebrnika. I kao što je svima znano, Iskupitelj naslednog (Adamovog) greha koji je pao na ljudski rod razapet je na krst, na brdu Golgota. Tako je ispunjeno ono što starozavetni proroci najaviše… Volja Gospodnja je izvršena!
Ovo ne implicira da volja gospodnja ne bi bila izvršena i da se Juda nije našao u Spasiteljevom najbližem okruženju, već jedino govori o tome da je Juda jedan od njih, te da ga je izdao on lično, a ne neko drugi.. U protivnom, ako je Juda predodređsn kao izdajnik, on se tu morao naći kao god i onaj koji je izdan, sam Hrist, da zatvori s njim prsten Velike formule spasenja. Juda je, dakle, u takvom viđenju rođen da bude „žrtva bez iskupljenja“, jer ga čaša koja mu je pala u deo nije mogla mimoići, kao god ni Hrista njegova. (Hrist je morao biti izdan da bi se videlo ko je on i kakav je svet koji je došao da spase. U protivnom, svetu u kom ne bi postojala izdaja, uz sva ostala zla, ne bi trebalo pokazivati put spasenja, jer je on već na tom putu,) Sto puta bi on izdao svoga učitelja za 30 srebrnika i isto toliko puta bi se pokajao i obesio, budući da nema izbora, mada se drži kao da ga ima, jer on ne zna da je predodređen; to mi možemo znati. Juda je mogao verovati da deluje u skladu sa svojom voljom kad je pitao nadležne koliko će mu dati da im izda Hrista, kad je prihvatio obrečenu cenu od 30 srebrnika, sve dok se nije gorko pokajao zbog toga. Pokajanjem to nije osporio, samo je, reklo bi se, uveo u igru pretpostavku da svoj čin ne bi nikad ponovio, ni pod kakvim uslovima; ali nije tako, ma koliko on bio ubeđen da jeste. Kad god bi se okolnosti ponovile, i on bi ponovo bio onaj stari Juda (morao bi biti) koji će spremno poljupcem pokazati na onoga za kojim se traga kao za neprijateljem br. 1 taštih ovozemaljskih dobara! I opet će se gorko pokajati stoga, ne znajući da mora da čini ono što ne želi, što mu je samom najmrskije. Juda je ovaploćenje jedinstva nemogućeg, živa ilustracija duhovne i moralne sučeljenosti dva međusobno suprotstavljena sveta – sveta nužnosti i sveta slobodne volje. On je ostao i ostaće Hristov antipod za sve koji u Hristu vide blaženu žrtvu, jagnje božje koje je na sebe preuzelo grehe sveta, kako ga je prepoznao i najavio sv. Jovan Preteča. Ali takav antipod koji je raspolućen u samom sebi, kao što je u nadahnutoj i veoma opsesivnoj književnoj viziji Leonida Andrejeva (Juda Iskariotski) raspolućeno njegovo lice; antipod čije je stradanje spregnuto sa Hristovim u lancu spasenja.
Judina sabraća…
Judina sabraća u istoriji izdavala su svoje bližnje po svojoj slobodnoj volji, usled kukavičluka, zavisti, zlobe ili rukovođeni ko zna kakvom mračnom računicom. I to su na razne načine naplaćivali utoliko skuplje ukoliko su njihova izdajstva bila teža i prljavija, (Ovo nije preterivanje, mada liči na to.)
Ta (istorijska) izdajstva nemaju onu dimenziju usuda koju ima judino (mitsko) izdajstvo, jer se tematski odigravaju na nižem planu, mada se mora priznati i to da je razlika u mogućnosti izbora od slučaja do slučaja bivala ogromna. Najviše je bilo onih koji su na izdaju pristajali lako, „za male pare“, ali ima i onih koji su u izdaju kliznuli pod nepojmljivim mukama, satrvena tela, blokiranph čula, u zamagljenom graničnom pojasu između svesti i nesvesti.
(Uvid u tehnologiju mučenja od pamtiveka obiluje u tom pogledu primerima pred kojima staje ljudska pamet.) Dakako, nisu retki ni takvi koji su se kolebali sve dok ih visina nagrade ne bi navela „da prelome“. Bilo je, naravno, i poletnih akcijaša koji su se trgovcima ljudskim dušama spremno nudili, pa „koliko dadu”. (U ovom poslednjem slučaju, između ostalog, moglo bi se govoriti o izdaji i kao o formi investicije u karijeru.)
Oni koji su izdavali pod mukama, iz kojih je izdaja metodično ceđena i isceđena, zaslužuju ozbiljnu pažnju, jer je sloboda njihove odluke neizmerno tesna, svedena na minimum minimuma, mada se o njoj mora govoriti budući da se teorijski ne može negirati. Njihovi postupci su, ipak, situirani u području istorije a ne u mitu, i nisu se odvijali u sklopu usudnog (nadnaravnog) projekta, mada je kontekst u kom su delovali katkad poprimao nadnaravne obrise.
Poslodavci (oni za čiji se račun izdaja obavlja) pretežno su se prema izvršiteljima ponašali sasvim suprotno od onog što su ovi očekivali. Pošto bi se poslužili njima isplazili bi im jezik i u najboljem slučaju mršnuli, a u najgorem — ubili na licu mesta. Filii Makedonski je pobio sve špijune koji su požurili da mu se dodvore izdavši Atinu, jer je u njima video sutrašnje izdajnike Makedonije, a poštedeo je Diogena koji ga ja izbrukao kao agresora u kratkoj, oštroj i gnevnoj optužbi oči u oči. Knez Miloš Obrenović je Nikolu Novakovića, Karađorđevog ubicu, mršnuo kao poslednju džukelu čim ga je isplatio, da bi na koncu nesrećni čovek sa sekirom, lud sto gradi, našao svoj kraj u „ladnoj Moravi”
Izdaju su razni, krupni i najkrupniji, pregaoci i napasnici koristili kao vrlo efikasno sredstvo za postizanje svojih ciljeva, ali je ona i dalje, pa i iz njihovih usta, žigosana kao neiskupljiv moralni greh koji se zbiva sporadično. Ali došlo je vreme da se maltene svaka mana može pretvoriti u vrlinu ili bar u nešto što na vrlinu miriše. Onda kad je izdaja, praćena lažju i prevarom, postala, slikovito rečeno, „krava muzara“ brzog sticanja raznoraznih dobara — malo pomalo, „od malečka do golema“, ulazila je u modu kao elastičan, nedogmatski vid komunikacije, da bi bezmalo prerasla u nešto nezazorno i u privatnom i u javnom životu jer je rastojanje između namere i cilja vrlo efikasno smanjila, uvela je u praksu tzv. prečicu. Tehnologija uspeha u naše vreme zaračunava izdaju kao nezaobilazno sredstvo u obavljanju dobro plaćenih noćnih poslova, koje se obilato i bez zazora koristi.
Dobro odavno više nije ono što je moralno, već ono što je efikasno. Moral je tu fasada, nešto što može da posluži kao neka vrsta zaklona ili izgovora, pred naivnim i lakovernim, inače pusti kraju moral… Projekat spasenja nije prihvaćen, glad za profitom je odnela pobedu nad spasenjem duše. Šta se to desilo u čoveku i u svetu da bi ta radikalna promena gledišta na smisao i vrednost ljudskog života bila moguća? Kako je došlo dotle da se više nema šta izdati? To je problem-gromada pod koji mi nećemo poturati svoja slabašna leđa. Na ovakav stav upućuju i reči Mihaila Đurića, uglednog filozofa i pravnika, iz njegovog intervjua NIN-u, koje navodimo: „Uvučeni smo u pakleni kovitlac u kojem ništa više nije sveto i nedodirljivo. Za ovih poslednjih pedeset godina život se promenio više nego što se ranije menjao za dve hiljade godina. Ako se ovaj ludački tempo nastavi, ne vidi se šta drugo može proisteći nego sveopšte uništenje. ” Na ovu vatru možemo dodati još malo ulja, tako što ćemo reći da sve velike državne zajednice drastično gube interesovanje za čoveka kao za primarnu vrednost. One su same sebi cilj i sve podređuju uvećanju sopstvene moći u raznim vidovima, bez osećanja krivice ili straha od kazne. A pogotovo bez istinske čežnje za iskupljenjem. A o čoveku kao pojedincu brine se tek toliko koliko se ta briga, ili priča o njoj, uklapa u glavni tok stvari. Čoveku se ne nudi ono što on smatra da je za njega dobro i tako kako bi on želeo, već se radi na njegovom prepariranju ne bi li se postiglo da on hoće baš to što ide u prilog glavnog toka stvari. Što je uistinu (samo)obmana neslućenih razmera. I pri tom se ima utisak da iza svega toga niko ne stoji, veće se sve zbiva samo od sebe po ko zna kakvoj unutrašnjoj nužnosti pretvaranja čoveka u grobara svojih vlastitih snova.
Juda je faca…
Juda se danas istinski raskomotio… On je faca koju možete sresti svuda, na svakom mestu i u raznim ulogama. Zbirna imenica, takoreći. Za razliku od novozavetnog apostola koji je izdao Hrista prvosveštenicima, ali nije uspeo da ga izda i iznutra, u samom sebi, kao i od nekih istorijskih modela koji su imali mitsku glazuru, današnji Juda — Juduška, prikladnije rečeno — ne veša se zbog nekog svog greha, već ga registruje kao poslovni promašaj iz kog se valja što pre iskobeljati. Njemu je pošlo za rukom da proguta tu gorku pilulu izdaje tako što ju je zasladio izazovnom predstavom o svetu bez moralnih skrupula, u kom je njegovo ponašanje normalno, čak poželjno, jer se pokazalo isplativim. Odjednom je postao slobodan kao ptica na grani, za zločin spreman. Samo još da se naoruža neophodnim tehničkim znanjima i uspeh je tu. Ponekom je to išlo osetno teže, oporije, ali nisu odustajali… (Izuzimamo one kojima ne ide nikako, tzv. neprilagodljive… kojima ne polazi za rukom da se svrstaju…) Na kraju je došlo dotle da onaj koji se požali na gorčinu ima izgleda da bude saslušan, uz licemerno saučešće, ali ne i da bude ozbiljno shvaćen i prihvaćen kao neko ko „razume život“.
Današnji Juda, naš sugrađanin, poreski obveznik, birač, čuvar zakona… kao god i građanin vaskolikog sveta, ažurni poslovni čovek, „igrač“ koji „ume s ljudima”, sa manje-više narkotizovanim moralnim osećanjem, preti da izraste u novog mesiju, iliti moralnog bogalja čvrsto privezanog za zemlju i zaslepljenog sjajem bogatstva i moći, te u krajnjoj liniji osloboditelja ljudskog soja od diljem istorije nagomilanog prtljaga predrasuda o istini i pravdi, čojstvu i poštenju. Prezaposlen je na vašaru taštine, tamo gde su sve tzv. mitske vrednosti (vera, nada, ljubav) prevedene iz delatne u verbalnu sferu, iz sfere apsoluta u sferu izgovora i tako postale nešto o čemu se naklapa tu i tamo u dokolici; za ili protiv… svejedno. On radi i kad ništa ne radi, prestrojava se, nešto smišlja, valja, guči, sabira, oduzima, množi, deli… Sve za čim čezne može kupiti ako ima novca. E pa imaće ga, mora ga imati!.,. Stoga je novac jedino božanstvo pred kojim savija glavu. Judušku našeg ažurnog možete sresti svugde: na ulici, po raznim nadleštvima, u pošti, u policiji, na železničkoj stanici, po kockarnicama, u večernjoj šetnji gradskim parkom, po banjama, u klubovima zatvorenog tipa, po kafanama… svugde. „Izdaje Hrista“ na svakom koraku — u sebi, a pomaže i drugima da to isto učine — radeći na obogaćivanju formi izdaje. Posebna mu je poslastica razdevičenje onih junoša koji takoreći joщ nisu prst umočili u život, tako što ih instruira rečju i delom da je izdaja samo nešto slobodoumnija forma gledanja na zadovoljavanje ličnih interesa u (ne)vreme kad je imati što više nepotrebnih stvari uistinu jedino potrebno. Ne staje, jer mu je vreme tesno. Laže, maže, pljuje i liže od jutra do sutra, Ali ima i trenutaka kad njegove glatke izjave podsećaju na svečane zakletve na vernost istini i pravdi… S nešto sklonosti za grotesku, moglo bi se reći: novozavetni Juda je izdao Hrista, a naš Juduška i Hrista i judu. Njegovo vreme je uveliko došlo, rasprtilo se, huknulo u dlanove a koliko će potrajati, niko ne zna… Ponajmanje sam Juduška. Ali jedno je sigurno: sve što smo o njemu rekli obavezuje nas, svakog ponaosob, na preispitivanje.
Strašno…
„Kako da ga rodim ponovo?”
(Ove reči je izgovorila majka vojnika kog je, zajedno sa još trojicom, jednog crnog dana pobio njihov četni drug, Albanac, Keljmendi.)
„Rodi me nazad!“
(Rekla je gola, bosa i gladna devojčica svojoj majci u teškim okolnostima otadžbinskog rata u Rusiji.)
„Anđeli moji, hajdemo leteti!“ (Izgovorila majka neposredno pre skoka u Prebilovačku jamu, sa dvoje dece ispod ruku.) Strašno, a nije izmišljeno.
Smisao života
Naš život sam po sebi nema smisla, Verujem da se bez svakog od nas pojedinačno ovde moglo, ma koliko se dopadali sami sebi. Dakle, smisao nije apriorno svojstvo ljudskog života, nešto što je unapred garantovano, a naš je zadatak da to otkrijemo, te da saglasno tome usmeravamo svoje napore. Smisao se postavlja, projektuje… Kad smo već tu.
M. K. Je smatrao da je bezmalo skandalozno pitati se o smislu života, jer od odgovora na to pitanje, ma kako on glasio, ništa bitno ne zavisi. Kad bi se i sam Bog javio i otvoreno kazao da mu se čovek omakao u igri stvaranja, da mu se ne sviđa i da namerava da ga opozove, jer kao takav nema smisla, ljudi bi mu se molili da ih pusti da nastave da žive; navikli su, pa eto… I njihov život ne bi ništa izgubio na vrednosti, Božja objava bi izazvala dar-mar nema zbora, ali kad bi prvi udar prošao, ljudi bi se počeli pribirati i ubrzo bi bilo kao da se ništa nije desilo. Oni kojima odgovara da veruju u smisao života verovali bi i dalje, nasuprot božjoj objavi; vratili bi se na svoje. Privrženici stava o besmislu jedno vreme bi likovali kao pobednici u sporu, pa bi nastavili da traju kao i dotad. Na kraju bi ispalo da nikakve objave nije ni bilo… U najboljem slučaju, to bi bi bio još jedan čvor koji zahteva da bude razvezan.
O smislu se može govoriti onda kad svoje ciljeve postavljamo u polje mogućeg, tj. Srazmerno svojim moćima… Ako su naši ciljevi u velikoj nesrazmeri s našim mogućnostima, bilo da smo toga svesni ili ne, može nam se prigovoriti da ne znamo šta radimo, ili nam i uistinu nije stalo do ostvarenja ciljeva, već do pribavljanja dokaza da su naši napori uzaludni. Ali ni to pribavljanje dokaza nije bez smisla… Sa smislom imamo posla i kad pokušavamo da ga osporimo.
Sve je to, naravno, zabavno. Mnoge naše teorije i teorijice u stvari su smicalice, manje-više vešto potkrepljena i obrazložena apriorna uverenja, predrasude, idiosinkrazije i sl. Onaj ko ne voli kozji sir, recimo, naći će hiljadu argumenata za to. I obratno. Takva uverenja se mogu sresti i kad je reč o važnim stvarima i ozbiljnim ljudima. Razloga za to ima dosta, a jedan od njih može biti i isfrustrirana ambicija da se sve vreme i u svakoj prilici bude originalan. Tvrditi, recimo, da bi Čerčil doživeo stotu da je umesto tompusa pušio nišku „Drinu“ je originalno, ali je i dobar reklamni trik.