Pred kraj svog života Lav Nikolajevič Tolstoj sve češće se iskradao iz kuće i odlazio u obližnju šumu (Zabran) da na miru svodi račune s Bogom. Odlazio je i vraćao se neobavljena posla, sa sve gušćom tamom u duši. Jednog ranojesenjeg toplog popodneva, dok je išao travnatom stazom osluškujući moćni huk u krunama stoletnog drveća, spazi guštera kako se istegao na panju na kojem je on običavao da prisedne.
„Danas je divan sunčan dan, vidiš… Samo se ti grej… Tvoje je sunce… nije moje. Jer ti si srećan, ja nisam.”
Zelenosmeđi gmizavac palacnu jezikom i vrcnu svojim tankim repićem.
„Mi smo obojica upisani u knjigu života rukopisom istog stvoritelja: ja kao čovek, ti kao gušter. I to zakonito… Iz te pregoleme knjige bićemo zakonito i izbrisani, ali ti to ne znaš pa ti je svejedno. Ja, vidiš, znam i ne mogu da se pomirim s tim. Tražim da mi se nadoknadi gubitak. Ti bi, siguran sam, hteo da me razumeš kad bi mogao, jer ja ti ništa nisam učinio nažao, niti bih ti učinio. Ko kuka biće utešen. Da li je i to zakon ili puko obećanje? Ko kuka od nevolje, mislim… Star sam, baćuška, davno me mati rodila… I mnogo sam toga preturio preko glave na ovome svetu, a ničemu čestito kraja ne nađoh. (Oprosti što mi se oči magle dok ovo govorim, ja te i dalje jasno vidim i drago mi je što si tu, ugursuze mali…) Dok sam bio mlad i u snazi ja sam i najobičniju nakanu, a kamoli krupniji poduhvat, uslovljavao onom polurečenicom: Ako budem živ… I u pisanoj formi. No kako su godine prolazile, sve teže bih se odlučivao da izgovorim ili stavim na hartiju tu gotovo ritualnu polurečenicu. Najzad sam je sasvim odbacio i zamenio drugom: Ako Bog da zdravlja… Jednom je Andrej Ljvovič hteo da mi se na svoj način naruga (da me potkopa) pa je rekao: ,Ako budeš živ, idući Božić ćemo proslaviti zajedno u našem moskovskom domu. ‘ .Ja sam, zavaljen u naslonjaču, upravo prelistavao Šeherezadine priče sultanu Šahrijaru i bio sam pomalo zaboravio na sebe… Nikad mu to nisam oprostio. Čisto rečeno, baćuška, davno je prošlo vreme kad sam se potajno nadao da ću nadlukaviti, utvaru smrti koja se šunjala u daljini’. Ja kao pojedinac a ne čovek uopšte. (Čovek uopšte je isto što i gušter, što i ti, jedinka koja govori jezikom vrste.) Ali i moj Nikita je pojedinac pa opet mirnije spava od mene. Njemu je čini se sve ravno — Bog dao, Bog uzeo… i kvit posla. A ja, vidiš, tražim račun… I Crni Fjodor je tražio račun. Nikita je daleko više čovek uopšte od mene i Crnog Fjodora. Možda je ovo bogohuljenje, baćuška, možda?… i Suler mi je tu skoro rekao: ,Sumnjiv si ti meni, stari, sumnjiv; držiš se kao da ti Bog duguje više no nama ostalima. Suler je pogan. Da sam jači, dobro bih ga išupetao… No ti samo žmirneš, palacneš jezikom i vrcneš repićem ma šta ja kazao. Kao da govorim ovoj stoletnoj šumi oko nas. Teraš svoje… A ja bih hteo, zelenkasta živuljko, da se družimo… Evo budi sutra ovde da vidiš šta sam smislio. Doneću ti da jedeš. Suvih muva ću ti doneti!…
Vojislavu Janoševiću