Пред крај свог живота Лав Николајевич Толстој све чешће се искрадао из куће и одлазио у оближњу шуму (Забран) да на миру своди рачуне с Богом. Одлазио је и враћао се необављена посла, са све гушћом тамом у души. Једног ранојесењег топлог поподнева, док је ишао травнатом стазом ослушкујући моћни хук у крунама столетног дрвећа, спази гуштера како се истегао на пању на којем је он обичавао да приседне.
„Данас је диван сунчан дан, видиш… Само се ти греј… Твоје је сунце… није моје. Јер ти си срећан, ја нисам.”
Зеленосмеђи гмизавац палацну језиком и врцну својим танким репићем.
„Ми смо обојица уписани у књигу живота рукописом истог створитеља: ја као човек, ти као гуштер. И то законито… Из те преголеме књиге бићемо законито и избрисани, али ти то не знаш па ти је свеједно. Ја, видиш, знам и не могу да се помирим с тим. Тражим да ми се надокнади губитак. Ти би, сигуран сам, хтео да ме разумеш кад би могао, јер ја ти ништа нисам учинио нажао, нити бих ти учинио. Ко кука биће утешен. Да ли је и то закон или пуко обећање? Ко кука од невоље, мислим… Стар сам, баћушка, давно ме мати родила… И много сам тога претурио преко главе на овоме свету, а ничему честито краја не нађох. (Опрости што ми се очи магле док ово говорим, ја те и даље јасно видим и драго ми је што си ту, угурсузе мали…) Док сам био млад и у снази ја сам и најобичнију накану, а камоли крупнији подухват, условљавао оном полуреченицом: Ако будем жив… И у писаној форми. Но како су године пролазиле, све теже бих се одлучивао да изговорим или ставим на хартију ту готово ритуалну полуреченицу. Најзад сам је сасвим одбацио и заменио другом: Ако Бог да здравља… Једном је Андреј Лјвович хтео да ми се на свој начин наруга (да ме поткопа) па је рекао: ,Ако будеш жив, идући Божић ћемо прославити заједно у нашем московском дому. ‘ .Ја сам, заваљен у наслоњачу, управо прелиставао Шехерезадине приче султану Шахријару и био сам помало заборавио на себе… Никад му то нисам опростио. Чисто речено, баћушка, давно је прошло време кад сам се потајно надао да ћу надлукавити, утвару смрти која се шуњала у даљини’. Ја као појединац а не човек уопште. (Човек уопште је исто што и гуштер, што и ти, јединка која говори језиком врсте.) Али и мој Никита је појединац па опет мирније спава од мене. Њему је чини се све равно — Бог дао, Бог узео… и квит посла. А ја, видиш, тражим рачун… И Црни Фјодор је тражио рачун. Никита је далеко више човек уопште од мене и Црног Фјодора. Можда је ово богохуљење, баћушка, можда?… и Сулер ми је ту скоро рекао: ,Сумњив си ти мени, стари, сумњив; држиш се као да ти Бог дугује више но нама осталима. Сулер је поган. Да сам јачи, добро бих га ишупетао… Но ти само жмирнеш, палацнеш језиком и врцнеш репићем ма шта ја казао. Као да говорим овој столетној шуми око нас. Тераш своје… А ја бих хтео, зеленкаста живуљко, да се дружимо… Ево буди сутра овде да видиш шта сам смислио. Донећу ти да једеш. Сувих мува ћу ти донети!…
Војиславу Јаношевићу