Уводна белешка
Систем мишљења ком је својствена амбиција да мења свет садржи у себи нешто што се да злоупотребити. Страсти се не мобилишу око сваке идеје. Она идеја која чува неутралност примарно је филозофска. Остале калкулишу с неким циљевима изван њих самих, те су мање-више склоне да постану плен идеолошког заноса и слепила. Њихов етичко-хуманистички потенцијал може бити велики, али су у погледу отпорности на злоупотребу озбиљно мањкаве. До праве пошасти долази онда кад се таква идеја претвори у икону и брани се средствима силе. Она, најзад, постаје страшило и за многе од оних који су дубоко веровали у њен смисао.
Задатак филозофије, изгледа, заиста не би требало да буде мењање света, јер се он мења мимо сваког назора о њему. Назор је само шкрта припрема. „Историју нико не ствара, она се не види, као што се не види како трава расте.” (Б. Пастернак)
Као нешто друго
Настанак неких владавина може се упоредити с изласком духа из боце: народ их просто допусти као нешто друго. Залажући се за стабилност, грађани толико претерају да на крају добију тиранију. Сви су преварени на краћи или дужи рок, чак и сам тиранин, с тим што је он преварен у своју корист. Тиранин постаје тиранином у правом смислу тек онда кад схвати своју моћ: кад увиди да је сагласност с његовим иницијативама толика да не мора да „лупа главу“ о рационалној оправданости тих иницијатива. Одобравање претиче његове одлуке, оно је начелно. (Свака одлука чим задими у глави тиранина наилази на одобравање огромне масе приврженика који на њу чекају као на полису осигурања својих фриволних нада, а управо то и треба тиранину јер какав је то поданик који допушта себи да размисли пре него што се одлучи.) Тиранину остаје само једна брига: да сачува оно што је из масе извукао. А опет их има који су у том погледу доста невешти. За разлику од њих, један проверени пријатељ наше будућности сасвим лепо је ствар дотерао до краја.
Шути и рогати
Шути с рогатим не може, једна је од често навођених изрека. Рогати је сила, говори језиком силе и служи се њеним средствима, па је отуд за шутог препоручиво да му се склања с пута. Али, шта да ради онда кад се покаже да рогати све путеве сматра својим? Да се позове на правду, на закон који правду штити и отелотворује, и пред којим би требало да смо сви једнаки? Може, наравно, али ће га рогати убрзо уверити (по ко зна који пут) да није све тако као што пише, да никад није ни било ако ћемо поштено, нити се види како би до тога могло доћи; норма је једно а тврдоглава чињеница нешто сасвим друго. И докле год шути буде био то што јесте, мораће водити рачуна о тој разлици.
Уместо закључка
Ако мудрост иком помаже, било би природно да помаже мудрацима. И то оним правим, јер само такви знају да човек не мора бити крив да би био уништен; довољно је само да постоји. А што је најважније, при том не мисле да је уништење једног човека нешто што доводи у питање смисао живота. Један човек мање-више. Чак би се могло казати: један народ мање-више… Солон, знаменити законодавац атински, и један од фамозне седморице мудраца, рекао је Епимениду Крићанину, кад му је овај похвалио законе: „Чуј ме, Епимениде, и религија и закони корисни су само ако ствари добро иду, а ако крену рђаво, нису ни од какве користи,”
Сени Илије Мољковића
„Постоје само два облика државе:
онај у коме се могу сменити владе
гласањем, без насиља, и онај у ком то није.могуће.”
К. Попер