Stopala
Možda sam iz tih neobično koščatih, krupnih i malko rastavljenih stopala hteo da saznam ono što na taj način (a bojim se ni na bilo koji drugi) uopšte nije moguće saznati: kako je izgledao dotični pokojnik, čime se bavio i kakva je bila njegova filozofija u pogledu smisla i vrednosti ljudskog života. Uistinu i ne znam šta sam hteo, ali priznajem da nisam mogao da odlepim pogled od ta dva suva i tvrda tabana…koja su svojim nemuštim jezikom govorila o nečem strašnom što je maločas dovršeno… Celo telo bilo mu je prekriveno, jedino su dugačka stopala virila i obavljala složeni posao nemog opštenja sa živim okolnim svetom. Čudno je, najčudnije, ipak, to što sam imao neodoljiv utisak da sam pokojnika čija su stopala stražarila podno belog pokrova, negde sreo, da sam se čak s njim i lično poznavao. (Sličan utisak sam imao više puga u drugim okolnostima, sa drugim ljudskim obličjima, ali bi se on pretežno pokazivao varljivim… Moja skrivena i podmukla potreba za uopštavanjem i svođenjem nepoznatog na poznato verovatno je i ovog puta došla do izraza. ) Jednog momenta kanio sam da ustanem, priđem pokretnom odru i otkrijem samo na tren njegovo lice, obazrivo da niko ne vidi. Ali sam od toga odustao, ne toliko iz straha od osoblja, koliko iz nekog jakog obzira da se to ne sme, da bi to bio težak prestup. A i na bledožutim tabanima kao da je pisalo – „ne prilazi”. (Barem sam to tako sebi objasnio, ali se u ispravnost toga moga objašnjenja i te kako može sumnjati, jer ono deluje kao dovitljivo iznađen izgovor za neobjašnjivi kukavičluk.) Kad sam poželeo da otkrijem glavu mrtvaca i bacim pogled na lice njegovo, pomislio sam najpre da bih video starca koji je stajao u redu za novine. Ali samo u prvi mah. A onda mi je sinulo da bi mi taj pogled mogao doneti neslućeno veliko iznenađenje, koje bi me skupo koštalo. Možda bih ugledao nešto što se ne može videti a ostati pri čistoj svesti… Ono što je kao noćnu moru ugledao Bergmanov Isak Borg, ono isto!… Jer zašto ne bi bilo motuće da ceo sticaj okolnosti u koji sam uvučen nije nimalo slučajan: ni to što sam se baš u to vreme tu našao, ni to što je načelnik zakasnio, pa naravno ni to što se bolničarka s nabreklim telom mitske pastirice pojavila gurajući mrtvaca na pokretnom krevetu i što ga je za trenutak ostavila na hodniku da čeka; sve je to, dakle, moglo biti pripremljeno da bih se ja uvalio u zamku i suočio se s nečim stravičnim… A ni to, dakako, nije moralo biti slučajno što sam se na vreme trgao… i izbegao sve zamke. Moj anđeo čuvar me zakrilio…
Moja sestra Cveta
Zamolih potiho majku, dok smo sedeli na balkonu u mlako predvečerje i natucali o tome da li se čovek po smrti ima čemu nadati, da mi ponovo priča o sestri Cveti, koja je umrla dve godine pre no što sam ja rođen.
— Što si ti naporan čovek — reče ona. – Čeljade s tobom nikad ne zna na čemu je, no strepi s koje strane ćeš ga bocnut ili mu na muke stanut. Ali dobro…
— Ne moraš ako ti je muka – rekah.
— Ne moram… A znaš da moram. No ne znam kako da započnem, to mi je najteže kad nešto pričam…. A o maloj pogotovo.
— „Začudila sam se kad sam je rodila”- tako si jednom započela, sećam se…
— Tačno tako, začudila sam se… Bila sam mlada, a ona mi prvo dete, Vidim sve ima što i odrasli, a tako nemoćna živuljka, i ružna. Greota u Boga… I to je jedino što me za nju veэalo sažaljenje i čuđenje. Žalost je došla posle, nakon nepunu godinu dana kad ju je Bog uzeo. Umalo da izludim… da mi je ostavi, takvu kakva je, molila bih mu se jutrom i večerom dok sam živa, čini mi se…
Navreše mi suze, ali ona to ne vide.
Toga dana, izjutra, zamolila me moja komšinka Vuka da joj pomognem da izvadi luk i ja sam pristala. Malu sam ostavila kod bake, spavala je kad smo nas dve otišle… Tokom noći se trzala u snu širila ručice, ali je baka rekla da to nije ništa neobično.
Lučnjak se nalazio tik uz groblje…
Taman smo bile počele s radom kad nekakva tičica zacvrkuta na obližnjoj topoli, pa udari da pišti sve glasnije, nikako da stane. Pogledasmo da joj nešto nije napalo gnezdo, da joj podavi tiće, zmija ili što drugo, ali ništa ne videsmo. Nastavismo da vadimo onaj luk, koji dobro zametnuo beše, kad u taj mah nešto preleće poviše nas i bono zapišta… Opet pogledasmo naviše, ali ne videsmo ništa. „To je ona ista tičica“, rekoh Vuki, „ali me čudi kako je ne možemo videti.” i mene“, reče ona… I tako ko zna koliko puta je preletela iznad naših glava, tamo-ovamo kao da plete nekakvu mrežu. A čim pogledamo gore, ne vidimo ništa… Osvrćemo se jedna na drugu, ne radi nam se. „Nije ovo bez neke”, reče Vuka, „bolje da doma idemo“. Ja ćutim, žao mi da ostane luk neizvađen… „Da idemo”, opet će ona, „nije to tica.” I ja bih rekla da nije tica, ali šta je, pomislih. „Pa da idemo, ako veliš”, rekoh. I krenusmo. Pratilo nas je to sve do bunara; to što je pištalo kao tica. Kod bunara smo se i rastale.
Kad sam ušla u kuću, reče mi svekrva da se mala probudila tek što sam izašla iz kuće, nisam bila odmakla ni do bunara, i da se rasplakala. Sad se malo smirila, ali ima vatru i jedva diše… Gledam je, ustašca joj otvorena, očni kapci napola spušteni, kožica joj rumena i osuta po pregibima… podrhtava kao list nad vodom.,. Bojim se, čvorić života je to… da se ne razveže. Šta da činim, ne znam… linuše mi suze… Nisam se ni trudila da ih zadržim. Baka stade da me teši, ali tako kao da teši prvo sebe pa mene, „Nemoj”, reče, „Bog je milostiv. A ako je volja Njegova da je uzme, mlada si, ima kad da ti to naknadi,” „Neću da je uzme”, vrisnuh i počeh da se gušim od plača. „Neću, pa neću…
Juče mi je dade, a danas mi je uzima… kakvo je to davanje?” A baka me prekori da ne hulim na Boga, Njegovo je pravo da daje i uzima, o svemu se pita On… Obrisah suze jaglukom, ali one opet navreše… Mala iznenada progleda vlažnim i zamagljenim pogledom i pruži obe ručice k meni, mrdajući prstićima… 0će da je uzmem u ruke, pomislih, i uzeh je onako uvijenu u pelenu… Utoliko nalježe mačka i ona pokaza prstićem put nje i osmenu se, Meni laknu, ali ne smem da to kažem baki. Ne smem da se obradujem… da svojoj nadi na put ne stanem… Ne, sine, ne mogu dalje, a i nema se kud.
To je bio kraj… Rastala se s dušicom. Ono telašce što mi je ostalo na rukama trebalo je opremiti i zemlji vrnuti. A nijesam mogla u prvi mah ni na to da pristanem, Htela sam da je zadržim i mrtvu, Bože mi oprosti… da mi u naručju prenoći… jer Bog može da se predomisli…
Bratu Radislavu