Стопала
Можда сам из тих необично кошчатих, крупних и малко растављених стопала хтео да сазнам оно што на тај начин (а бојим се ни на било који други) уопште није могуће сазнати: како је изгледао дотични покојник, чиме се бавио и каква је била његова филозофија у погледу смисла и вредности људског живота. Уистину и не знам шта сам хтео, али признајем да нисам могао да одлепим поглед од та два сува и тврда табана…која су својим немуштим језиком говорила о нечем страшном што је малочас довршено… Цело тело било му је прекривено, једино су дугачка стопала вирила и обављала сложени посао немог општења са живим околним светом. Чудно је, најчудније, ипак, то што сам имао неодољив утисак да сам покојника чија су стопала стражарила подно белог покрова, негде срео, да сам се чак с њим и лично познавао. (Сличан утисак сам имао више пуга у другим околностима, са другим људским обличјима, али би се он претежно показивао варљивим… Моја скривена и подмукла потреба за уопштавањем и свођењем непознатог на познато вероватно је и овог пута дошла до израза. ) Једног момента канио сам да устанем, приђем покретном одру и откријем само на трен његово лице, обазриво да нико не види. Али сам од тога одустао, не толико из страха од особља, колико из неког јаког обзира да се то не сме, да би то био тежак преступ. А и на бледожутим табанима као да је писало – „не прилази”. (Барем сам то тако себи објаснио, али се у исправност тога мога објашњења и те како може сумњати, јер оно делује као довитљиво изнађен изговор за необјашњиви кукавичлук.) Кад сам пожелео да откријем главу мртваца и бацим поглед на лице његово, помислио сам најпре да бих видео старца који је стајао у реду за новине. Али само у први мах. А онда ми је синуло да би ми тај поглед могао донети неслућено велико изненађење, које би ме скупо коштало. Можда бих угледао нешто што се не може видети а остати при чистој свести… Оно што је као ноћну мору угледао Бергманов Исак Борг, оно исто!… Јер зашто не би било мотуће да цео стицај околности у који сам увучен није нимало случајан: ни то што сам се баш у то време ту нашао, ни то што је начелник закаснио, па наравно ни то што се болничарка с набреклим телом митске пастирице појавила гурајући мртваца на покретном кревету и што га је за тренутак оставила на ходнику да чека; све је то, дакле, могло бити припремљено да бих се ја увалио у замку и суочио се с нечим стравичним… А ни то, дакако, није морало бити случајно што сам се на време тргао… и избегао све замке. Мој анђео чувар ме закрилио…
Моја сестра Цвета
Замолих потихо мајку, док смо седели на балкону у млако предвечерје и натуцали о томе да ли се човек по смрти има чему надати, да ми поново прича о сестри Цвети, која је умрла две године пре но што сам ја рођен.
— Што си ти напоран човек — рече она. – Чељаде с тобом никад не зна на чему је, но стрепи с које стране ћеш га боцнут или му на муке станут. Али добро…
— Не мораш ако ти је мука – реках.
— Не морам… А знаш да морам. Но не знам како да започнем, то ми је најтеже кад нешто причам…. А о малој поготово.
— „Зачудила сам се кад сам је родила”- тако си једном започела, сећам се…
— Тачно тако, зачудила сам се… Била сам млада, а она ми прво дете, Видим све има што и одрасли, а тако немоћна живуљка, и ружна. Греота у Бога… И то је једино што ме за њу веэало сажаљење и чуђење. Жалост је дошла после, након непуну годину дана кад ју је Бог узео. Умало да излудим… да ми је остави, такву каква је, молила бих му се јутром и вечером док сам жива, чини ми се…
Навреше ми сузе, али она то не виде.
Тога дана, изјутра, замолила ме моја комшинка Вука да јој помогнем да извади лук и ја сам пристала. Малу сам оставила код баке, спавала је кад смо нас две отишле… Током ноћи се трзала у сну ширила ручице, али је бака рекла да то није ништа необично.
Лучњак се налазио тик уз гробље…
Таман смо биле почеле с радом кад некаква тичица зацвркута на оближњој тополи, па удари да пишти све гласније, никако да стане. Погледасмо да јој нешто није напало гнездо, да јој подави тиће, змија или што друго, али ништа не видесмо. Настависмо да вадимо онај лук, који добро заметнуо беше, кад у тај мах нешто прелеће повише нас и боно запишта… Опет погледасмо навише, али не видесмо ништа. „То је она иста тичица“, рекох Вуки, „али ме чуди како је не можемо видети.” и мене“, рече она… И тако ко зна колико пута је прелетела изнад наших глава, тамо-овамо као да плете некакву мрежу. А чим погледамо горе, не видимо ништа… Осврћемо се једна на другу, не ради нам се. „Није ово без неке”, рече Вука, „боље да дома идемо“. Ја ћутим, жао ми да остане лук неизвађен… „Да идемо”, опет ће она, „није то тица.” И ја бих рекла да није тица, али шта је, помислих. „Па да идемо, ако велиш”, рекох. И кренусмо. Пратило нас је то све до бунара; то што је пиштало као тица. Код бунара смо се и растале.
Кад сам ушла у кућу, рече ми свекрва да се мала пробудила тек што сам изашла из куће, нисам била одмакла ни до бунара, и да се расплакала. Сад се мало смирила, али има ватру и једва дише… Гледам је, усташца јој отворена, очни капци напола спуштени, кожица јој румена и осута по прегибима… подрхтава као лист над водом.,. Бојим се, чворић живота је то… да се не развеже. Шта да чиним, не знам… линуше ми сузе… Нисам се ни трудила да их задржим. Бака стаде да ме теши, али тако као да теши прво себе па мене, „Немој”, рече, „Бог је милостив. А ако је воља Његова да је узме, млада си, има кад да ти то накнади,” „Нећу да је узме”, вриснух и почех да се гушим од плача. „Нећу, па нећу…
Јуче ми је даде, а данас ми је узима… какво је то давање?” А бака ме прекори да не хулим на Бога, Његово је право да даје и узима, о свему се пита Он… Обрисах сузе јаглуком, али оне опет навреше… Мала изненада прогледа влажним и замагљеним погледом и пружи обе ручице к мени, мрдајући прстићима… 0ће да је узмем у руке, помислих, и узех је онако увијену у пелену… Утолико наљеже мачка и она показа прстићем пут ње и осмену се, Мени лакну, али не смем да то кажем баки. Не смем да се обрадујем… да својој нади на пут не станем… Не, сине, не могу даље, а и нема се куд.
То је био крај… Растала се с душицом. Оно телашце што ми је остало на рукама требало је опремити и земљи врнути. А нијесам могла у први мах ни на то да пристанем, Хтела сам да је задржим и мртву, Боже ми опрости… да ми у наручју преноћи… јер Бог може да се предомисли…
Брату Радиславу