Како сам?… То си наша да ме питаш, Жићо, данас у свету неђељу, кад се спремам да мало починем! Танко, Бог ми је јемац… Живим од жеље за ђецом, једнако оном живом која су се расула по свијету, ђе које, и оном коју сам ја преживио, кукавац сињи. Стар, бон и грдно зломисан таворим у овој кућерини на два боја. Изјутра огњиште распрећем, скопирим ватру а у поноћ запрећем, да ми се жишка не угаси, а огњиште не остудени… Што ме јадан чачкаш кад ми помоћи не можеш… Чујеш, како сам!… Што не питаш Тита и тамо оне причалице око њега, но си мене сколоврчио. Знаш и сам како сам, али нећеш да мућнеш главом.
— Не могу доћ до њих…
— А до мене можеш. Е па добро сам, да си ми ти жив и здрав. Ето ти боца на полицу, пригни па иди код жене тамо…
— Је л истина да је Видаку закла вук магарца?
— Добро, пригни још једном, па дођи сјутра, за данас ти је доста, све да ври, мој Срезоје.
— Поштено. . . Збогом.
— Виђаш ли Машана?
— Гробара?
— Ја. . .
— Виђам, с мијене на уштап.
— Чудна чојека, хвалимо те Господе!. Оће да га метну у књигу неки историчари локални. Па, кад размислим, нека га баш метну: да није њега, не би има ко укопат оне двије бабе и мене, што смо још остали.. , Док стигне глас доље у варош, ми бисмо се уцрвљали. А у другу руку, знам ка што те гледам, да не може исти он дочекат да отперјамо. Но не знам што му сметамо, не једемо његово, нити нас обукује ни обува, а воде, сунца и мјесеца има доста и за нас и за њега. Скружило се нешто у њему, нека пакост црна, неки акријеп. Јуче свратио да попије коју с ногу, па ме припита јесмо ли се договорили које ће најприје… Е па толико ме наиједио да било би ми лакше на душу да му они његов пас нос окине. Да му га искубе између она два лажљива ока. Да сликају и у ту књигу метну без носа.
— А то се он шали…
— Није, није… Тако је то умијешено. Жељно би дочека да остане сам самцијат на свијету цијеломе, ка потоњи чоек. Макар толико да са задовољством испуши цигар дувана… Тешка је то црнокопица, не знаш га ти. А чуо сам да нешто мрчи и пише… Он! Али има и горих. И сад иди…
— Да ти донесем сић воде?
— Добро, де. Али нема ракије до сјутра.
***
Павић је био мој сељанин, одавно је покојни…
Научио ме да играм карте, да пушим и да пијем помало ракије, док су моји вршњаци чепркали по песку, на чему сам му захвалан. Час се клео у Тита, а час је клео њега самог. (Овог другог било је много више.) Једном сам га чуо како каже мом оцу: „Некијема је да доста, а што је овој ђеци те су дошла позније омогућио да се школе довате и бонима да се лијече џабе, вазда му фала за то. Али треба и то рећ да је многе разбаштинио кад је смака козе, оне рогате, никад му Бог не помога. А неке је у црно завио ратном пулитиком, Бог му настанак убио. Свашта је чинио тај инсан и све по списку наплатио. Шпијунира је најприје за Русе, па противу Руса, а за кога није… Енглези су га дигли, а Американци су му подасипали. Није зна ни што има, ни колико има, ни зашто ће му то што има.” Отац је ћута погнуте главе, без ријечи, одсутно, јер је то много пута чуо од Павића. На крају је сам Павић нешто тишим гласом додао: „Доће он опет ако га нијесу предубоко закопали. Или ће нам послат некога као он.“ Ту је отац подига главу и проговорио: „Нека пошљу, Павићу, ако га игђе нађу. Но бојим се да су се такви већ удомили. Не надај се бољему, паметан си чоек.“
Кад смо се последњи пут поздрављали приликом мог одласка у Б., он је слутио да је последњи. Грдно ме похвалио и грдно погрешио. Рекао је: „Ти си, Гаране, најбољи Бјелопавлић… Још си млад, бићеш ако нијеси. .. А сад да се договоримо овако:
„Чим наредни пут приспијеш у овај наш рај, ако ме не затекнеш ти се искради и дођи на извор, негђе око поноћи, кад никог тамо нема, кад се звијезде поспуште и укрупне, а рогати Мјесец та резервна потковица ата божјега, небом крене, како у пјесми стоји, и гласни се само једном: О, Павићу! Ето ти мене у вас мах на извор, да се питамо за јуначко здравље и да запалимо… Наредићу жени да ме зачепрља плитко кад дође тај вакат, само толико да се склоним људима с очију. .. А онда ћемо да пушимо и диванимо до миле воље, док се звијезде не прориједе и утеку у висину, а Мјесец се излиже и поблиједи, а то му дође до блијеска зоре… Ја онда кидам у мој ров, а ти се имаш кад наспават.“
Причало се да је био у дослуху с неком наднаравном моћи, да се бавио враџбинама и да је лијечио људе од несанице. То су му пришили, мислим, зато што је све радио малко друкчије од других. Чак је и калемио мало пре или касније од осталих сељана, и то је чинио толико немарно, да је оном ко би његов рад посматрао било невероватно да се тај калем може примити. Седео је безбрижно кад су други највише журили. Кад би му се подсмевали или му приговарали да није време за седење, ћутао је ка заливен спуштених очних капака, осутим ситним брадавицама. Кад би му се касније извињавали, увидевши да му тај немар нимало не штети, опет је ћутао и пушио своју шкију жуту као дукат… Држао се неког свог реда, али тај ред је личио на пуку произвољност. И пролазио би боље од других. А све некако неочекивано, без буке, блеска, ломљаве…
„Павић је најмање двадес конака ближи Створитељу но ми остали“, говорио је отац. И држао је до њега, мада му је понекад сметао. Види га како долази, па се осумори и процеди кроз бркове онако за себе: „Одоше ми двије уре, најмање…“
***
Оне који се боре за власт с амбицијом да битно поправе стање у својој земљи, ако таквих доиста још има, препознаћете по мару и труду да направе главни и обавезујући политички и социјални програм и да тај фундаментални папир својим бирачима предоче што јасније и убедљивије, јер им је стало да их они јасно чују и правилно разумеју. А онда да се умешно и сасвим прикладно боре да свој програм остваре. А ако то не могу, треба да се повуку и уступе место бољима од себе, којих је бојим се све мање. А ако их и има, касно дођу на ред, каткад толико касно да је за њих лично боље да не долазе. Штета је већ озакоњена, а част им не допушта да се прихвате шминкања. (Мале земље и мали народи морају марно да штеде своје ресурсе свих врста, да њима крајње умешно баратају, као што мајстори кратке приче штеде речи, на шта писци великих романа нису принуђени. Сви наравно морају да воде рачуна о свом стилу рада, али у различитом омеру.)
Они други, гутачи власти, које мотивишу лична и партијска корист брзо се и добрано навикавају на освојена места, срастају с њима толико да им бива тешко да схвате како су без њих до сада могли опстати. И, наравно, све ће учинити да освојено задрже што дуже, до последње свеће. А природа властоносних места је углавном дарежљива, сама по себи продуктивна, те штедро осигурава средства за њихову одбрану. Не поставља се ниједног тренутка питање чистоте средстава нити начина њиховог коришћења, већ искључиво њихове убојитости.
Власт је била и остала земља света и обећана за људска чудовишта са само две руке и ноге и великим капацитетом за ноћну делатност, за оне, наглашавам, које не одликују ни духовна сабраност, ни морална чврстина, нити саосећање са пониженима и увређенима, али су зато сабрано и из све снаге решили да дигну још два спрата породичне куће, обогате возни парк, увећају конто у банци и уреде све што иде уз то: да децу пошаљу на школовање тамо далеко, одакле ће се у своју земљу вратити као они који су еволуирали, домаћи странци с одређеним мисијама и картицама, и још и још – слаб сам у набрајању људских апетита, не пратим помно ни нашу ни страну штампу, а немам ни добро варење. Журим, само да додам да ће ови о којима узех да зборим кад све обаве и сведу рачуне, опљунути руке и јурнути у заметање трагова свих врста, како би избегли закаснели мач правде, и припремили терен за преобраћење у изворне демократе, онако по књизи – од Перикла, па надаље… Нема без школе ништа, али које и какве школе… Куку, мајко!