”ПРОЛАЗНИ ДОМ“
Сличну тежњу ка остварености књижевног текста у свим његовим важнијим структурним слојевима Драгиша Калезић .је показао и у следећим књигама: збирци приповедака „Толстој и гуштер“, у издању СКЗ 1996. и особито у роману „Пролазни дом“ из 1997. године, објављеном у чувеној библиотеци Албатрос, из Београда. Крећући се и даље између наративне представе спољашње и унутрашње стварности књижевних ликова и њихове житвотне и мисаоне транспозиције на сличан начин на који је то чинио и Андрић у наративно-рефлексивним есејима о Гоји и у појединим записима Знакова поред пута, Калезић је сажетошћу и симболиком својих приповедачких облика своме књижевном делу додао једну веома важну нијансу. Обухватио је оне видове спољашње и унутрашње стварности који су се у роману „Још сам овде” појављивали у знатно ширем тематском и значењском опсегу, губећи при том неке од скривених естетских својстава, што су се до изнијансираног израза огледала у сажетости приповедачког облика, нужној већ и по природи жанра…
Роман Пролазни дом је својом сложеном садржином и необичном формом, те дубином и ширином залажења у многе изражајне и значењске могућности романескног штива, изазвао знатне и исцрпне критичке одјеке. У тим разматрањима указано је на изразите уметничке квалитете Калезићевог другог по реду објављеног романа, као што су истовремено протумачена и нека његова кључна уметничка својства. Сличан критички одјек имао је и роман „Адреса беше моја“, такође објвљена у Албатросу.(…)
Марко Недић
С ОНЕ СТРАНЕ ЖИВОТА?
Драгиша Калезић: Пролазни дом, „Филип Вишњић“, Београд, 1997.
Када прочитате уводне странице романа „Пролазни дом“ Драгише Калезића, тешко да имате могућност да предвидите развој приче који ће уследити на страницама које тек долазе. Несигурни уметник који нам се одмах представља, средњих година и, вероватно, неостварен, учаурен у скромној изби „пролазног дома“ и скромног живота, са Илонком, последњом женом из некада богатијег еротског именика, треба да отвори изложбу њему непознатог сликара. Изложба је посвећена Ђорђу де Кирику, и то нам пружа могућност да се суочимо са познатом сликом „Меланхолија и тајна улице“.
Сцена је дакле постављена и наша очекивања, када је наговештено значење у питању нису изневерена; у једном обичном свакодневном тренутку јунак, који је и наратор, Излази из куће и тада настаје метафизички обрт, какав и може уследити тамо где се једна стварност претапа у другу. Његова улица, наиме, постаје улица са споменуте спике Де Кирика, истовремено јавна, јер припада реалности писца, али уједно и тајна, јер је саставни део фикцијског континуума. Од тада, па све до краја књиге, Драгиша Калезић нас суочава са дилемама двојног света, не допуштајући да до краја разлучимо која је заправо реалност у питању. Јунак, чије доживљаје пратимо у сигурно вођеној кохерентној фабули, излази из своје приче, никада је не заборављајући, и постаје део сасвим друге повести са којом наизглед нема никаквих додирних тачака. У њој је он посматрач, а не учесник, онај који прима, баш као што и ми, обични читаоци, прихватамо саму књигу која је пред нама. Та друга, неочекивана прича ком нас часте нови јунаци Калезићевог романа, заправо је, како је то приметио и Радоман Кордић у свом заиста исцрпном и свеобухватном поговору, пародијски обрађено убиство из Шекспировог Отела. Наш јунак, доследно се држећи илузије коју је сам поставио, наводно и није свестан ситуације; ипак, морамо имати на уму да се само прави невешт, јер то и очекује од људи, „који удахњују живот у фикције, а овамо завирују у све и свашта”. Тако је и његово суочавање са туђом трагичном причом, док још није близу тога да оконча своју сопствену, с једне стране судбинска везаност уметника са грађом нужном за стварање, а с друге доказ да „песници тешко подносе стварност” па нам стога нуде стварност фикције, и то позајмљене и преузете из живота званог литература. Самосвесна прозна творевина која се тако богато храни литерарним реминисценцијама, а истовремено ставља знак једнакости између литературе и стварности, то јест живота, неминовно би нас упућивала, готово искључиво, на постмодерну стратегију приповедања да није тако очигдедна тензија фантастике. Јунаци који једни другима причају своје приче, откривају нам тако ону генералну, као да су производ романтичарског духа једног Хофмана, а таква је, неминовно мора бити, и атмосфера чије оријентире затварају једно гробље, једна кафана симболичног назива „Еденски врт” и јунаци који долазе с оне стране живота, као сенке умрлих. Тако помешан сензибилитет различитих раздобља, са различитим причама чији смо (не)жељени сведоци, пружају чудну слику заводљивог штива које мами на читање. (Уосталом, прича се мора чути до краја, зар то није вештина која је Шехерезади спасла живот?)
„Пролазни дом“ тако нам открива аутора са високо развијеном свешћу о делу које исписује, са свешћу о дејству које то дело има на читаоце. један сасвим обичан живот, једна сасвим обична свест о свету као ђубришту, о животу као једино могућој трагедији, а са необичном сликом Ђорђа де Кирика настаје и преокрет; једном смо ногом у фантазмагоријском свету снова луцидног Бергмана, а другом у Куросавином гају у коме нам умрли причају своје лажне и уверљиве приче.
Можда ће наш јунак — наратор, на крају оностраног сна, заиста пригрлити оностране чари стамене Мађарице Илонке, а можда је и схватио да ништа није ни постојало. Ми, ипак, нећемо заборавити једну слику, коју нам је понудио Калезић, јер смо сигурни да говори о нама: може ли, наиме, неко да побије истину како смо ми заправо онај исти човек који, уместо руже, бере њене сенке, а затим задовољно одлази, сигуран да ти фантазми неће никада напустити његову препуну кошарицу?
Ђорђе Писарев
(Објављено у Градини, бр. 5—6, 1999)
МИЛОСТ УОБЛИЧЕЊА
(Драгиша Калезић: „Пролазни дом“, „Филип Вишњић”, Београд, 1997)
Ти доживљаји — евоцирани једноставним, јасним, веристички уобличеним сликама које имају више контуре симбола и парабола но што зраче миметичком уверљивошћу — представљају оквир Калезићевог кратког романа „Пролазни дом“. Ово је, дакле, у првом реду проза која поетски дочарава тешку емотивну атмосферу што лебди око универзалних егзистенцијалних стања и ситуација људског бића у свету. Оквир ове приче стилизован је, наиме, као оквир људског живота. Њен почетак васкрсава стања људске душе на рођењу на улазу у овоземаљски свет: страх, тескобу, потиштену стрепњу. Њен крај дочарава изглед тог света у потоњим временима, кад је душа у свету и човеку већ утрнула, расточила се и минула, а тело претекло…
***
У романескној фабули ово сучељење привида и стварности, слободних маштарија главног јунака и његовог скученог, оскудног реалног живота, објективизовано је на привидно једноставан а инвентиван начин: из једне приче коју је некад у своју свеску написао писац (односно главни јунак и наратор „Пролазног дома“) оживео је њен јунак — и сад од свог творца тражи да му положи рачун зашто га је приказао (створио) таквим какав је у причи и, посебно, зашто му је наменио трагичну судбину кад он иначе жуди за срећом. Овом епизодом се у романескну причу уводи нов, сржни мотив целокупног дела, који фабулу уздиже и трансферише на виши сазнајни и смисаони план. Смисао фабуле, наиме, није више само приповедање чудесних догађаја и мистичних доживљаја јунака романа, него једновремено и тестирање смисла уметности, преиспитивање њених онтолошких претпоставки и моралног зрачења.
У наративном слоју романа прича се о човековим егзистенцијалним пра-сновима, сублимисаним у жудњама личности за потпуном, и душевном и чудном, љубављу, о платоновском трагању људског бића за својом другом половином, односно пуноћом бивствовања. Али приповеда се такође и о неспоразумима, неразумевањима, обманама и самообманама које стоје на путу остварења те жудње; о суновраћењу чежње за идеалном љубављу у љубомору и злочин; о иронији, апсурду и случају који прате човекову судбину и управљају њоме.
***
У једну реч, Милутинова исповест — тако је назван онај лик који је васкрснуо из нараторове маште, оваплоћене у једној причи у његовој свесци — представља конзистентно наративно језгро и чврст, здрав носећи стуб Калезићеве књижевне грађевине. У ту исповест уткана је, као њен паралелан и контрапунктиран ток истовремено, прича његове љубавнице Софије, која о трагању за другом половином бића казује из позиције жене распете жудњом за идеалном љубављу, па је она стога мученица и заточница самообмана и привида и, на крају жртва ирационалне и чудовишне мушке љубоморе. Ова централна прича о љубави — казана из перспективе мушкарца и жене — психолошки је уверљива, истинита и узбудљива. Исткана је из проницљивих и дубоких психолошких опсервација о човечјој души, из зрелих мисли о животу, тананих слутњи о снази и деловању несхватљивих, ирационалних енергија које су се угнездиле у људско биће управљајући његовом судбином. Казана је вештином и дисциплином мајстора који зна како у чврсту и једноставну књижевну грађевину треба уобличити живот, који интуитивно осећа да се у поезији и мистерији живљења налазе инвентивни приповедни мотиви које је креативном интелигенцијом могућно компоновати у сугестивну нарацију, у складну и живу мелодију приповедања.
У наративни слој текста Калезић је уткао медитативни слој — тако маестрално и једноставно да читалац романескну фабулу и проблемско језгро (духовни смисао) доживљава као складну конструкцију која има амбицију да буде и да изгледа као органска целина.
У медитативном слоју Калезићевог романа проблематизована је имагинација која приповедањем ствара привид живота, тј. тематизован је сам смисао уметности. Игра између потпуног (интегралног) бића и његовог привида-сенке (а привид бића овде је конкретизован у фотографију, у сликарско или књижевно дело), та судбоносна онтолошка игра представља дубински садржај, сржни егзистенцијални проблем који је дочаран и интерпретиран у „Пролазном дому“. („Пролазни дом“ у овом свом делу није метонимија овоземаљског света, него метафора човековог тела и људског живота.) Сваки јунак приповести, који се у почетку оглашава као биће, бива даљим развојем фабуле доведен у стање привида: обзнањује се као мултипликован лик који не живи само у себи и у реалном свету него и у некој слици себе и слици о себи. (У Платоновој пећини?), у пространствима којих личност није свесна. Стога ничије постојање није јасно, заокружено и извесно, већ је сенковито и у крајњем своду потпуно неизвесно. Само биће као да није довољан доказ постојања!? Сваки јунак у овој приповести постоји по истом онтолошком закону — постоји, наиме, само „за оне које смо у то убедили и по мери њиховог убеђења. За остале смо утваре у утварном свету. Или маске иза којих не стоји ништа”. Уметни, (уметношћу саздан и стилизован?), привидни свет којим се крећу утваре, сенке и, као најпунија форма постојања, вампири — то су основни видови и сржни доживљаји људске егзистенције васкрснути и сугерисани овим Калезићевим романом.
Да ли је такав доживљај темеља света и смисла људске егзистенције последица уметникове немоћи да речју сазда пуне, аутентичне, живе или макар живописне јунаке? Да ли је сваки људски лик у сваком неуспелом делу само сенка, привид, утвара, маска, „иза које не стоји ништа”? Ово нису питања која критичар поставља поводом романа „Пролазни дом“. Ово су питања која се постављају и разрешавају у самом роману, у фабули романескне приче.
Користећи се техником љубавног, авантуристичког и криминалистичког романа у фабулирању-контемплацији кључних естетичких, психолошких и онтолошких питања, Драгиша Калезић је у ствари написао филозофско-поетски роман у којем исповеда интимне егзистенцијалне стрепње, субјективне филозофске сумње и личне естетичке и моралне дилеме. Можда није свака имагинација која ужива милост уобличења подобна и богоугодна? Је ли уметник одговоран за бића која по милости уобличења васкрсава својом имагинацијом? Да ли је одговоран за њихов морал, истинитост, судбину, а не једино за њихову уверљивост и сугестивност? Је ли одговоран морално пред реалним читаоцем у чијој души имагинативни ликови васкрсавају и еманирају енергије смисла и живота као и стварне личности? Какав би живот био и на шта би свет личио ако би стварно оживела она имагинативна бића која су по милости уобличења настањена у изолованим просторима уметности? Да ли би био бољи или још гори но што јесте? Чиме уметник искупљује егзистенције тих имагинативних бића и којим уздарјем узвраћа на даровану му милост уобличења?
Ова питања која ретко или никако не постављају савремени писци, чине централни проблем и сржну поруку-опомену „Пролазног дома“. Самим тим што поставља питања која се налазе у темељу хришћанске естетике, ово је једна данас ретка, драгоцена и инспиративна књига уметничке прозе. И сама настала по милости уобличења, она тежи да искрено сведочи о томе да пишчев уметнички таленат вапи да буде оплемењен хришћанским, готово монашким етосом. Управо ту моралну енергију православне естетике Драгиша Калезић призива и реафирмише својом поетиком, спонтано и можда несвесно упућује на њу као на истиниту меру смисла и домета сваког креативног напора, па према томе и уметничког дела.
Милан Радуловић
(Летопис Матице српске, Нови Сад, октобар 1998)
ЈЕДИНИ ДОМ
(Драгиша Калезић: Пролазни дом, „Филип Вишњић”, Београд, 1997)
„Пролазни дом“ је четврта књига Драгише Калезића, трећа књига прозе, други роман. Прву књигу, „Еденски врт лажи“, за сада једину књигу есеја, Калезић је објавио 1973. године. У ствари, и ову књигу је могућно, неке текстове у њој сигурно, одредити као неку врсту медитативне прозе. Жанровске границе у савременој књижевности, ионако нису ни јасне ни важне. Калезић их и поништава. У роману „Још сам овде“ (Рад, 1990; Обод, 1994) он, и у томе није усамљен, обилато користи есејистички начин мишљења. Чак, у роман уноси праве мале есеје. И у „Еденски врт лажи“ уноси мале приче. У сваком случају, лако и брзо прелази на наративни облик казивања. Овде је важно да „Еденски врт лажи“ може бити схваћен као метафизички нацрт и стилски оквир онога што ће и како ће касније Калезић писати. Тако и треба да буде схваћен. Кључни егзистенцијални проблеми за које он не престаје да се занима, регистровани су, промишљени и у неком виду формулисани у тој књизи. Она садржи и све битне елементе стила — у првом реду архаични трачки патос — које ће Калезић користити у својим књигама прозе за артикулацију извесних егзистенцијалних одредишта, битних за његово мишљење и, по свему судећи, исто толико битних за његово живљење. Ова узајамност мишљења и живљења може бити разлог што Кадезић тај патос задржава у свим књигама. Друге формалне особине мења. Калезић, уосталом, без обзира на велику књижевну самосвест, или баш захваљујући њој, те без обзира на структурно закониту манипулацију извесним приповедним мишљењима и решењима (манипулација мишљењима, додуше, понекад има одлике егзегетске игре — и није друго до игра духа сумње), не држи ни до конвенција које сам производи. Не одговарају оне његовом ироничном духу, ироничности приповедања. При томе, Калезић се не устеже да употреби по који конвенционални поступак, и то на помодан начин. Прича о убиству Софије из романа „Пролазни дом“ -, Калезић то (сасвим у духу прозе која такав поступак промовише, дакле у духу постмодерне прозе) недвосмислено каже — истовремено је клон убиства Дездемоне из Шекспировог „Отела“ и реплика на то убиство. Он, затим, по постмодернистичком обрасцу, иронизује тај поступак (иронија, сваки вид ироније, битан је елеменат постмодернистичког приповедања). Може, дакле, ту бити реч о приповедачкој игри. Али овај поступак је и производ Калезићевог укупног разумевања односа књижевности и постојања; прецизније, односа писања и живљења. Приповедни поступак, и онај који суштински карактерише приповедни жанр, само је језичко средство за артикулацију неког увида у живљење и писање.
***
Ваља упозорити да се у Калезићевој прози јасно разазнају две групе јунака: једну чине људи, да кажем, високе интелигенције и самосвести. Њима је и својствено трагично осећање живота. Другу групу чине људи из поѕемља. При томе, ове групе, сем пишчеве воље и логике приповедања, повезује то што су сви на неки начин егзистенцијално обележени, изузети из природног реда ствари, ако тај ред постоји (егзистенција је, за Калезићеве јунаке „искочила из зглоба”), повезује их егзистенцијални шиз, у ствари депресивна промашеност која је својствена постојању уопште, и тек споредно их повезују социјални и културни услови. Јунаци романа „Пролазни дом“ из обе групе посећују исту кафану, но свака група са својих разлога: једни да би отклонили метафизичку нелагоду, други да би преживели од остатака хране првих („мрвица с њихове трпезе”). Између њих се не успоставља никаква веза, ако се одсуство веза не би разумело као веза.
***
Крај становања на земљи је и апсолутни крај. Та чињеница уистину чини трауматично језгро Калезићевог живљења и писања, оно језгро које он увек на неки начин казује, понајпре стилом, ироничном дистанцом, а онда, рецимо, извесним симболичким значењима. Исто то трауматично језгро казује и несвесно, или истовремено свесно/несвесно. У том погледу није могуће превидети симболички смисао назива кафане, „Еденски врт“, из романа „Пролазни дом“, тим пре што Калезић ту кафану, у коју залазе и приповедач и јунаци његове приче, смешта поред гробља (оног места које не може бим дом егзистенције) и што она дели назив с првом Калезићевом књигом „Еденски врт“. Вероватно све то није случајно. Но и ако је заиста реч о случајности, тј. ако је реч о несвесној рационалности (или, да употребим реч Н. Берђајева, о надрационалности), о несвесном избору (који, по правилу, није случајан), значења што се оформљују под сенком симболике имена ове кафане, деле се, преплићу се са значењима из „Еденског врта“… Могу ли рећи да Калезићеви јунаци пролазног, јединог дома, па и сам Калезић, долазе по своје значење, по немогући смисао, по истину живљења, у „Еденски врт“, на место „прве“ артикулације тог значења, тог смисла егзистенције? Или се истина еденског врта (раја) свела на истину стварности еденског врта?
***
Калезић се радо ослања на литературу, превасходно класичну, коју добро познаје, најчешће античку. Заправо, он се узда у стаменост коју ова литература симболизује. Избор је психолошке нарави, јер је њему до појма стамености, до стамености као чињенице веома стало.
И по томе се ова књига разликује од класичног фантастичког романа. Фантастичке слике, опет, Калезић саставља од различитих значењских састојака, онако како се оне и састављају у фантастичкој прози. Могућно је, ипак, упркос одступањима, овај роман, једноставно, жанровски одредити као фантастички роман. И то не би било погрешно. Низ поетичких особина могу да наведем у прилог те тврдње. Рекао бих, штавише, да се у Калезићевом роману препознаје онај дух фантастике, употребићу реч која није уобичајена у књижевној терминологији — дух егзистенцијалне фантастике, који се распознаје у немачкој романтичарској књижевности.
Можда је и зато „Пролазни дом“ могућно разумети, са исто толико разлога, као фантазам, фројдовски будни сан којему, природно, пристају елементи фантастике, али те елементе онда, пре него као фантастичку реалност (произведену реалност) ваља мислити као резултат преображаја стварности; још прецизније — као психичку реалност. Овај (преображај) треба, могу с довољно разлога претпоставити, да омогући задовољење неке жеље. О којој је жељи реч, ваљало би посебно извидети. Чини се, и то је овде важно, да је та скривена жеља структурно исходиште једног слоја значења овог романа, а и незадовољства самом егзистенцијом. Калезић на једном месту у роману, дакако не случајно, на почетак смешта Жељу: „У почетку беше жеља…” Жељи, према томе, закључак је неизбежан, припада функција која по Јовановом јеванђељу припада логосу: „У почетку беше логос.“ Та је замена, несумњиво битна за конституисање виђења света, морала оставити трага у Калезићевом мишљењу и приповедању, без обзира на то што он само на том једном месту изричито говори о жељи. (На другим местима говори сама жеља. И тај говор јесте важан, врло важан, јер је речит, јер се не може пречути.) Неки облик коресподенције између онога што се приповеда и облика приповедања мора да постоји. У Калезићевој прози, сигурно је да постоји.
Радоман Кордић
(Поговор за роман Пролазни дом,
„Филип Вишњић”, Београд, 1997)