Nadam se da me slušate nastavi ona istim glasom. – Kao da je sve počelo te mlake mesečne noći, a nije. Ništa tada nije počelo, samo sam ja pokazala ko sam.. Baka je dohvatila zemljani vrč s police da donese sveže vode iz bunara. Uzela me je za ručicu i povela sa sobom – svoju Pegicu. Imala sam četiri godine i nije mi se spavalo… Kad smo stigle do bunara baka je podigla gvozdeni poklopac, a ja sam nadnela glavu nad otvor i, oslonjena rukama na nisku kamenu ogradu, uprla pogled u tamnu i mirnu vodu. Na svetlomodroj prostirci neba ležao je Mesec, pun, rumen i sjajan… S uzbuđenjem sam saopštila baki da je Mesec pao u bunar. Ona se glasno nasmejala i rekla mi je da podignem glavicu i pogledam gore put neba. Kad sam to učinila, videla sam istu sliku. Baka mi je onda objasnila da je Mesec, kao i obično, izašao u svoju sporohodnu noćnu šetnju nebom, pa se trefilo da se baš kad smo mi stigle nađe iznad bunara i evo sad se ogleda u vodi kao što se mi ogledamo u ogledalu. Potom je nastavila da mi dokazuje kako ne postoje dva meseca, već samo jedan – onaj na nebu. I on je pravi, a ovaj u vodi je samo odsjaj – slika njegova. Meni se nije dopalo njeno objašnjenje, jer se nisam mogla pomiriti s tim da je Mesec na nebu pravi kad mi se onaj u bunaru više sviđao. Baka je zaćutala, nije joj bilo do prepirke…
***
Treće noći, tek treće noći, Mesec je izgrejao na nebu, ali nije došao na prozor naše sobe. Nije se ni izvinio… Ali ja sam mu se, ipak, obradovala i sve mu oprostila. Uhvatila sam baku za suknju i rekla joj da odmah moramo na bunar. Ona je sedela u staroj rasklimanoj naslonjači na balkonu i stenjala. Žalila se na bol u krstima. „Muko moja kako si teška”, podrugljivo sam ponovila njene reči otpre dve noći i sama sam otrčala ka bunaru. Na moju veliku žalost Meseca opet nije bilo u vodi, već samo na nebu… Pogledala sam ga oštro i prekorno, a on se ponašao kao da me ne vidi. Onda sam mu zapovedila da stane iznad bunara. On je mirno odgovorio da ne može, jer njegovo kretanje zavisi od volje viših sila. Bunar mi je preostao kao poslednja nada. Kad bi on mogao da se pomeri koliko je potrebno da u njemu vidim Mesec, samo još jedanput.. Zagledala sam se u njegov otvor kao u ogromno slepo oko. Voda je spavala dubokim snom…
„Niko ništa ne može! ” – uzviknula sam gnevno i potekle su mi suze… Za mene više ništa nije postojalo osim nemoćne želje da svima isplazim jezik: i Mesecu i oblaku i vetru i baki i, naročito, tim višim silama… Onda sam ugledala baku. Obrisala mi je suze i zamolila me da ne plačem. Rekla sam joj da moram da plačem kad svi rade protiv mene, a prave se da niko ništa ne može. Ona je melemno dodala da mi se sad tako čini jer sam mala, a kad odrastem i dohvatim se knjige sve ću da shvatim… Tad sam planula i stisnutih pesnica stala da vrištim kako mi ne pada na pamet da odrastem i da se hvatam knjige niti me zanimaju ikakve više sile koje su isto tako glupe kao i ona.
***
Ustajem, neću više da se bavim neznancem za stolom. Javiću se Gerasimu da mu zahvalim na lepom dočeku, a onda ću otići pravo na Gradsko groblje i tamo, u hladovini i mirisu ništavila, obaviti posao koji mi predstoji. Nije trebalo ni danas da svraćam u „Edenski vrt”. Žeđ me povukla… Da li samo žeđ?
Ulazim unutra, u restoran. Gerasim sedi, nešto knjiži. Čim me primeti, ustade i reče:
Gotovi ste.. A ja namerio da vidim jeste li pri kraju, da još malo popijemo.
Mnogo vam hvala i na ovome – rekoh. – Idem kući da prepišem to što sam izdvojio.
Krenusmo ka izlazu. Pitam ga, kao uzgred, ko je gospodin za stolom pored kipa Anđela. On se čudi… Prilazimo prozoru da mu pokažem na koga mislim, kad tamo nikog nema… Pogledah od stola do stola da li nepoznati nije promenio mesto, ali ništa od toga. Ionako sluđenom bi mi još teže jer ispade da čoveka pravim budalom, pa snebivljivo rekoh da je takav i takav gospodin do pre koji minut tamo sedeo sa flašom vina ispred sebe. „Pitaću kelnericu”, reče Gerasim i izađe. Mogao sam bez ovoga, pomislih…
Devojka nikog takvog nije poslužila – izvesti me Gerasim sa izvinjavajućim izrazom lica i pokretima ruku. – A o zabuni nema zbora, jer se gosti mogu prebrojati na prste.
Da bih stvar ublažio, rekoh da nije u pitanju ništa važno. Čovek me prosto podsetio na jednog iz mog komšiluka koji tako sedi uz vino i prelistava novine, ili crtkara. Pored njegovih nogu leškari mali crni pas od kog se, čini se, nikad ne odvaja. S njim nisam progovorio ni reč, ali me toliko kopka da mi se učinilo da ga vidim. U stvari, video sam ga u liku nekog drugog ko sedi ovde.
Nemojte da se sekirate, mnogima se danas dešavaju čudne stvari – teši me Gerasim. Vazduh je smrdljiv i gust kao u ložionici. Izjutra se može, sve je življe, jasnije; svetina vrvi, obično bez veze, ali vrvi i izgleda normalno. Pa i večeri znaju biti podnošljive. Ali preko dana preporučivo je sedeti kod kuće, pogotovu za ljude tankih živaca. Ja sam bar sklon da to tako vidim, a možda se varam… A sad ću vam priznati da ni sa mnom nisu čista posla. Tu skoro ote mi se pogled ka kipu Anđela i, gle napasti, na postolju umesto bronzane figure sedi predsednik nove vlade, uperi pogled pravo u mene… Podigoh ruku da protrljam oči, ali podiže i on svoju levicu, otvori usta i reče: „Čudiš se, kir Gerasime, uštvo cincarska, nisi sve skontao. Znao si da otvoriš krčmu pored Glavnog groblja, ali kad tvoji gosti, pošto im nabubre glave od alkohola, ospu drvljem i kamenjem po nama gore – ne znaš da ih opomeneš, pa i vrata pokažeš. Deliš sirotinji splačine, a ona se kune u tebe kao da mi ne postojimo… Postojimo, Gerasime, postojimo! A u to ću te najbolje uveriti ako ti kažem da se izbori primiču pa valja štampati propagandni materijal, a za to treba para. Eto ti prilike da odrešiš kesu. Znamo mi da ti dinar kola vuku, ali ne zaboravi da možeš ostati bez svog poseda dok trepneš. I još: budeš li trućao o ovome po Gradu, nećemo čekati na boga da ti uzme dušu”. To izreče i nestade, a Anđeo smrti ponovo zauze svoje mesto.
Je li moguće? – upitah, trudeći se da odglumim izraz zaprepašćenja, ubeđen da lukavi krčmar presno laže.
Uveče sam se požalio Tagisu – nastavi on. – Naš Tagistotelo se mudro osmehnuo i otpočeo nekakvu priču o psima koji su pre neki dan u jednom restoranu zaposeli salu za ručavanje, pošto su prethodno isterali sve goste zajedno sa osobljem restorana. Slavili su nekakav svoj pseći praznik!… A u jednoj gradskoj četvrti, gde vlast drži radikalna desnica, papagaji listom idu u prodavnice s kesama u kljunu i kupuju namirnice za sebe i svoje vlasnike!… Čuo je, kaže dalje on, da je nekakav sedmi pečat otvoren negde u centru Grada, te su stvarno i snovidno pomešali karte tako da se više ne može razabrati šta čemu pripada. Pri tome se pozvao i na svoje lično iskustvo. Dok se posle kupanja brisao stojeći go pred ogledalom, prišla mu je s leđa uvažena dama u crnini, čije ime zasad drži u tajnosti, i ogrnula ga crvenim plaštom! A onda mu je pripretila prstom i rekla kako od njega, Grka po poreklu, nije očekivala da se kupa go – i udaljila se… Umesto da razmrsi stvar, on ju je zamrsio do bezumlja. To sam mu i kazao, s napomenom da se od tako učenog čoveka više očekuje. Tagis ko Tagis, smeškao se i dalje. Na kraju mi je savetovao da trknem do Tesalije i konsultujem neku od tamošnjih veštica, pa ako je na pomolu kakva katastrofa da odmah prodamo kafanu i otperjamo u Volos, postojbinu naših predaka. Kad sam ostao sam sa sobom i porazmislio o Tagisovim maštovitim zavrzlamama, našao sam da su one, sve kad bi bile istinite, bezazlenije od onog što se meni desilo. I to mnogo. Psi u restoranu, to je obično; postoje restorani za pse odavno. Dobro, malo je iskrivljeno… To s pticama je i korisno i veselo. Ja sam čuo basmaricu o nekakvom Vukajlu čiji se papagaj toliko raskrupnjao jedući njegovu hranu, da je jedne noći, posle loma u kući, zgrabio svog mršavog i izgladnelog gazdu, izleteo s njim kroz prozor i spustio ga u kontejner! Opet dobro, nije ga ubio. No da se vratim na Tagisa. Njemu je bilo daleko lakše da izađe na kraj s damom, ma koliko bila uvažena, no meni sa tvrdim i mrgodnim predsednikom uoči izbora… Prijatelju, taj kip klovna sa harmonikom koji smo proizveli u Anđela smrti – ja sam naručio! A sad mi više nije jasno ko tamo sedi.. Dobro, uzmimo da ja valjam gluposti, ipak ostaje nejasno zašto sam ja prekršten u Cincarina a Tagis nije. Obojica smo starinom Grci i ortački držimo ovu kafanu. To što je moj ulog veći, ne bi trebalo da išta znači u tom pogledu. Ovde su rođeni naši dedovi, očevi i mi sami, lojalni smo građani ove zemlje, zajednički i uredno plaćamo sve dažbine, a samo sam ja Cincarin… Za ovo sam zatražio objašnjenje od jednog dedice, starog obućara i prijatelja mog pokojnog oca. On je isto Grk. Nisam stigao da završim priču a dedica prdnu i, pokazujući prstom na propale čizmice svoje unuke, reče: „To ti je velika govnarija, Gerasime, nema danas kože… Nekad se koža štavila, štavila, pa se štavila… a danas…
Šta da ti kažem? ”
Kako teče, neka teče – rekoh.
Tako je … Treba ćutati i gledati svoja posla. Jeste li se nešto dogovorili s Tagisom?
Okvirno: kad umine ova žega, da se vidimo.
Najbolje … Pa ćemo da zasednemo. Šta kažete za vino?
Odlično je – rekoh.
Dok sam se pozdravljao s Gerasimom, odnekud izbi mali crni pas…
To je taj psić! – gotovo vrisnuh.
– Diogen … mala skitnica.
Gerasim se posagnu i pomilova ga po njušci.
Ovo je moj pas – reče. – Mota se svuda, bojim se prisvojiće ga neko. No, samo da ga ne ubije.
Do viđenja.
Do viđenja – reče on. – A zbog ovog se ne sekirajte. Vražja vrućina je, ipak, svemu kriva… A još kad se malo popije…
Na sreću naš posao to trpi – primetih. Ne bi valjalo da smo babice ili vezilje.
Gerasim počeša svoj ovnujski nos, žmirnu i reče:
To će se dopasti Tagistotelu.
Ⅵ
„Edenski vrt” napustih s osećanjem da sam glupo učinio što sam pitao Gerasima ko je za mene misteriozni gospodin, umesto da se neposredno obratim kelnerici. Ovako se pokazalo da, pravo rečeno, ne znam ni ko je Gerasim, pa ni ko sam ja… Zar može biti da je čovek koji me je toliko uznemirio, danas i ovde, jedino mene ubedio u svoje postojanje? Ako je to tako, onda i Gerasim i ja postojimo po istom principu: za one koje smo u to ubedili i po meri njihovog ubeđenja. Za sve ostale smo utvare u utvarnom svetu. Ili maske iza kojih ne stoji ništa.
Iz ovog nepribranog stanja trže me nagla i reska zvonjava… Ispred mene protutnja tramvaj i ja, ukočen na ivici njegove trase, zapazih kako mi neko sa zadnje platforme pokretom ruke stavlja do znanja da sam ćaknut. Više postiđen no uplašen zakoračih preko ulice pokazujući prstom na levo uho, ne bih li naveo prolaznike na pomisao da sam nagluv a ne ćaknut, iako nikog u blizini nisam video.