Trojka
Ratno je vreme. Sve i svašta može biti, i već se zbiva, a što je najgore od vrha do dna, po dubini i širini, ništa nije jasno određeno niti se može uzeti kao pouzdano. Oni od poštenih ljudi koji na malo šta utiču i skoro ni o čemu ne odlučuju ni u stabilnim vremenima, nadaju se da pravda nije spala na to da bude reč samo. Kad se presaberu, otud-odovud, nađu da nisu nikom nikakvo zlo učinili, pa ne bi bilo za očekivati ni da ih zlo snađe. Znaju oni da je to dotrajala taraba od zaštite, da retko biva po pravdi i onda kad su red i zakon na snazi, a kamoli u vreme igre slučaja, opšte nesigurnosti, prljave nagodbe i namirivanja svakojakih računa, ali u nešto se uzdati moraju… I tog dana, u dvorištu kuće Neškovića, potvrđeno je ovo što je rečeno.
Bilo je lep dan, rano popodne, sunčano i toplo, kad su došli, naoružani… Jedan s kratkom i gustom crnom bradom, kapom na glavi i nekakvim znakom na kapi. Dvojica gologlavi i golobradi, s kapama zadenutim za pojas, gotovo jednaki rastom, nešto viši od bradatog. Puška koju je bradati držao u desnoj ruci bila je kraća i drukčija od pušaka koje su nosili njegovi drugari… Meni je izgledala kao neka velika igračka, marifetna, a njihove su bile kao i očeva koja je visila o klinu u našoj kući pokrivenoj slamom, samo novije. Koliko se mogu setiti, neko od njih je glasno rekao: „Pomaže Bog, kućni domaćine.” Krupni crveni petao je, napet kao luk, silovito zakukurikao. Jedan od istih je razrogačio oči i rekao: „Skote pogani, dobro bi bilo da ti punemo u čorbu.”
Majka je iznela stočić sa tri tronošca i vratila se po bocu s rakijom i čaše. Otac je pokretom ruke ponudio dolaznike da sednu na stolice koje je majka rasporedila u senci krošnje stare murve. Onaj s bradom i jedan žute kose seli su, a treći se, crn kao gavran, vrteo dvorištem tamo-amo, kao da nešto sudbonosno i na brzu ruku skontava. (Bio je to granični trenutak, bremenit strahom od gubitka svega, najteži od svih u ispraznom veku onog koji se prihvatio posla da ovo ispriča. Ništa se još ne dešava, ali se nešto desiti mora. Otac me pogledao i njegov pogled me je upozorio da mirujem.)
Onda je otvorio bocu s rakijom i napunio čaše…
„Imate li vode ođe?”, upita onaj s bradicom.
„Imamo bistijernu, tu blizu… Došla je voda na malo, ali uzdamo se u nebesa i deveramo, ka vazda što su siromasi ođe činili.“ Kad to izgovori, podiže čašu i nazdravi. Dvojica koji su sedela prihvatiše zdravicu i podigoše čaše, a onaj koji je šetkao tamo-amo kao pas tragač pušten s lanca i ne osvrnu se…
„Imaš la oružje?”, upita bradati.
„Imam, pušku i samojedan metak u njoj … To su ostavili neki koji su naljegli prije mjesec dana. Ja nijesam bio doma, no sam zorom bijelom otša u Dobro Polle, kod Slapa Zete, da u mlinima Vojvodića sameljem tovar žita. Četiri fišeka su ponijeli, a jedan mi ostavili s nekim računom koji mi nije jasan ni sad, ali je račun. Da je donesem na uvid?”
„Nemoj”, vjerujem ti otprve, stari ratniče, reče on. „Daćemo ti mi četiri metka, s najprostijim računom: da imaš punu stegu. Daće ti Raško, ovaj naš izviđač, od mog automata se ne uklapaju.”
„A on će meni za uzvrat da dadne opanke, vidim ima dobre nove opanke, šivene, a moji su dotrajali!” reče šegač i primače se ocu.
Ona dvojica podigoše čaše i ispiše,.. Kao da to nisu čuli…
„Još se nijesi izuo!”
Majka je sedela podalje, na međi, prislonjena uz plot, držeći me u krilu… Imao sam nešto manje od pet godina i znao sam pola azbuke.
„Opanke ne dam dobrovoljno”, progovori otac tiho. „Ovo su mi jedini, a ti ćeš svoje lakše i brže promijenit no što bih ja doša do drugih. Kako ću bos kad me i obuvenog čeka premnogo jada… “
„Ti se biješ mudrinama, dedekaš. a meni se žuri ?”
„Recimo da govorim iz duše, pošteno, najviše što mogu. Tako sam namotan, jer ođe se na svemu šteđelo, pa i na govoru. A laž traži mnogo govora, pa se ne isplati. Dakle ovako: Osta bih ja bez njih ako bi to značilo ostat bez opanaka. Znam što je ljuta nužda, a nijesam ni kamendalo nikad bio. Ali to ne znači samo to, vojniče. Metni se na moje mjesto, obraza ti… Ne bi ni ti, je l’ de? Možeš da ih sam uzmeš, jači si i tvoje vrijeme je na polici, ali da ti ih dam iz ruke u ruku ja, Ivan Nešković — to ne može bit. Ili da obrnemo ovako: Daću ti opanke, neka ih đavo nosi, ali te molim da me ubiješ prije no što ih obuješ, a familiju da mi poštediš: ovo dvoje i još staru majku i dvogodišnju đevojčicu, đavolicu, koja tek što je zaspala… Oćeš li tako, brđanine?”
„Neću tako, no ovako: Dok me tvoja mlada isprati gore do one pojate, da izvidim šta tamo krijete i vrnemo se — da si se izuo… I da si pušku donio, da vidim jesi li puca iz nje. Kuća ti je pod slamom, domaćine, a šibice su mi u džepu… Diži se, mlada!“
Kokoške zakukaše iza kuće, petao zalomata krilima, odazva im se i prelete preko oniskog plota od jasenovih pritki, k njima tamo. Jedna čašica, rakijska čašica, uzdrhta, omače se sa oboda stočića i razbi se…
„Ostatku na korist”, oglasi se onaj s bradicom i stavi ruku na rame nasilniku. „A tebe, pogani pasje, više slušat ne mogu, kružiš dvorištem kao maniti kučak, udaraš zort tome časnome domaćinu, oćeš da ga obrukaš, a ovamo si diga pušku da braniš svoju zemlju od napasnika!
Timonova smokva
Kad neko okonča život samoubistvom to se nikad izričito ne pominje u novinskim vestima, nego se saznaje izokola… Kaže se pretvorno da je dotični tragično preminuo. Kao da je taj akt ljudske (ne)volje nešto opsceno i subverzivno, što treba podalje držati od javnosti i njenih vedrih i svetlih predrasuda, podobno teškom bludu ili pljački državne imovine od strane onih koji njom upravljaju.
Više puta sam se zaneto pitao o pravim, najdubljim, razlozima tog prikrivanja i svaki put tragao za odgovorima, koji se nalaze za aršin dublje od onog da ta stvar može da škodi deci i omladini. To što je „Večni dao zakon svoj protiv ubistva sebe“nisam gubio iz vida, kao posrnuli hrišćanin, ali moram reći da nije zadovoljavalo moju radoznalost. Ako smo u ovom svetu po kazni, onda bi se samoubistvo moglo oceniti kao bekstvo iz sveta tamnice, a nije tako. Poenta je u tome što na taj prestupnički akt Crkva gleda kao na formu neregularnog izbavljenja, jer red nalaže da se kazna izdrži do kraja, te da se vreme njenog trajanja iskoristi kao skrupulozna priprema za život večni. Zar ap. Pavle ne kaže jasno: „A ko si ti, o čoveče, da protivno odgovaraš Bogu, e da li rukotvorina pita majstora zašto si me takvom stvorio.”Svako je, dakle, obavezan da živi dok ga Bog ne pozove k sebi, jer njegova je vlast nad životom i smrću. U redu, ali među nama ima i onih kojima se zbog nečeg veoma žuri, pa im treba progledati kroz prste, red je. U klasičnim tekstovima, književnim i filozofskim, ne naiđoh ni na kakvo bliže obrazloženje, tamo se o samoubistvu govori otvoreno kao o svakoj temi dostojnoj ozbiljnog razgovora. U to će nas uveriti, slikovito, pomalo bizaran čin Timona Atinjanina, Ehekratidovog jedinca sina, čoveka koji je prema nekim sumnjivim izvorima bio sklon ljudima koji drže da je njihov život isključivo njihova stvar.
Taj Timon je živeo sam u lepoj kući u selu Kaliti, sat hoda od Atine. U svom finom dvorištu imao je veliku i raskošno razgranatu smokvu, koju Ehekratid u mladosti beše posadio. Ova smokva je ostala u pamćenju potomstva isključivo po tome što je nekoliko Atinjana, kad im život omrznu, potražilo utehu u vešanju o njene jake grane. (Nije, nadamo se, neumesno da ovde izdvojimo sasvim neobičan podatak. Jedan od samoubica, čudak tihi, Tibija po imenu bio je toliko siromašan da nije mogao ni uže da nabavi, pa je zamolio samog Timona da mu posudi dva rastegljaja konopca da obavi ono što je namerio. Ovaj je poćutnuo, zavrteo glavom, ali mu je izašao u susret, uz kratak komentar: „Učiniću ti, o Tibija, da i ti pokažeš na svom primeru da život nije obavezan, pošto vidim da ti je stalo do toga, mada se ta usluga s moje strane može nakaradno razumeti; dovoljno je da me onaj Aristofan uzme na zub i da izvede kako Timon iz Kalite pomaže sirotinju.“)
Elem, vreme je teklo, smokva je „radila“, sve do jednog svetlog dana kad je Timon ustao na levu nogu i iz samo njemu znanih razloga odlučio da smokvu poseče. Svoju odluku je kao častan čovek i dokazani pobornik slobode volje učinio javnom, a to je značilo da je o njoj osobno obavestio građane atinske, shodno nepisanom pravilu da sa svakom javnom stvari javno treba i postupati. Otišao je na trg i objavio da ako neko želi da se obesi neka to učini u toku dana, zarano, jer je namerio da o zalasku supca prinese žrtvu ljevanicu Zevsu, a već sutradan, rano izjutra, poseći će smokvu! I neka se svako pobrine za rastegljaj konopca, napomenuo je, jer on nema konopaca za iznajmljivanje. „A i nedostojno je jednog Atinjanina”, uzgred je dodao, „da nema konopac u svome domu, i to u vreme kad proizvodnja konopaca kod okolnih varvara beleži osetan porast.” Mnogi pohvališe takav Timonov gest, Sokrat po prvi put zamahnu glavom ne izgovorivši nijedne reči, a Aristofan se ne uzdrža, no protutoli, nagoneći kroz nos: „Zamerićeš se Prijapu, o čudni Timone, jer je jedino širokim listom s tvoje smokve mogao da prekrije svoj falus dok bi smerno prolazio pored hrama moćne device Artemide.“ Timon se na tu upadicu osmehnuo, bledunjavo i ironično, uvukao vrat u ramena kao da ga se to ne tiče.
Seni Milana Kovačevića, fiozofa