Тројка
Ратно је време. Све и свашта може бити, и већ се збива, а што је најгоре од врха до дна, по дубини и ширини, ништа није јасно одређено нити се може узети као поуздано. Они од поштених људи који на мало шта утичу и скоро ни о чему не одлучују ни у стабилним временима, надају се да правда није спала на то да буде реч само. Кад се пресаберу, отуд-одовуд, нађу да нису ником никакво зло учинили, па не би било за очекивати ни да их зло снађе. Знају они да је то дотрајала тараба од заштите, да ретко бива по правди и онда кад су ред и закон на снази, а камоли у време игре случаја, опште несигурности, прљаве нагодбе и намиривања свакојаких рачуна, али у нешто се уздати морају… И тог дана, у дворишту куће Нешковића, потврђено је ово што је речено.
Било је леп дан, рано поподне, сунчано и топло, кад су дошли, наоружани… Један с кратком и густом црном брадом, капом на глави и некаквим знаком на капи. Двојица гологлави и голобради, с капама заденутим за појас, готово једнаки растом, нешто виши од брадатог. Пушка коју је брадати држао у десној руци била је краћа и друкчија од пушака које су носили његови другари… Мени је изгледала као нека велика играчка, марифетна, а њихове су биле као и очева која је висила о клину у нашој кући покривеној сламом, само новије. Колико се могу сетити, неко од њих је гласно рекао: „Помаже Бог, кућни домаћине.” Крупни црвени петао је, напет као лук, силовито закукурикао. Један од истих је разрогачио очи и рекао: „Скоте погани, добро би било да ти пунемо у чорбу.”
Мајка је изнела сточић са три троношца и вратила се по боцу с ракијом и чаше. Отац је покретом руке понудио долазнике да седну на столице које је мајка распоредила у сенци крошње старе мурве. Онај с брадом и један жуте косе сели су, а трећи се, црн као гавран, вртео двориштем тамо-амо, као да нешто судбоносно и на брзу руку сконтава. (Био је то гранични тренутак, бременит страхом од губитка свега, најтежи од свих у испразном веку оног који се прихватио посла да ово исприча. Ништа се још не дешава, али се нешто десити мора. Отац ме погледао и његов поглед ме је упозорио да мирујем.)
Онда је отворио боцу с ракијом и напунио чаше…
„Имате ли воде ође?”, упита онај с брадицом.
„Имамо бистијерну, ту близу… Дошла је вода на мало, али уздамо се у небеса и деверамо, ка вазда што су сиромаси ође чинили.“ Кад то изговори, подиже чашу и наздрави. Двојица који су седела прихватише здравицу и подигоше чаше, а онај који је шеткао тамо-амо као пас трагач пуштен с ланца и не осврну се…
„Имаш ла оружје?”, упита брадати.
„Имам, пушку и самоједан метак у њој … То су оставили неки који су наљегли прије мјесец дана. Ја нијесам био дома, но сам зором бијелом отша у Добро Полле, код Слапа Зете, да у млинима Војводића самељем товар жита. Четири фишека су понијели, а један ми оставили с неким рачуном који ми није јасан ни сад, али је рачун. Да је донесем на увид?”
„Немој”, вјерујем ти отпрве, стари ратниче, рече он. „Даћемо ти ми четири метка, с најпростијим рачуном: да имаш пуну стегу. Даће ти Рашко, овај наш извиђач, од мог аутомата се не уклапају.”
„А он ће мени за узврат да дадне опанке, видим има добре нове опанке, шивене, а моји су дотрајали!” рече шегач и примаче се оцу.
Она двојица подигоше чаше и испише,.. Као да то нису чули…
„Још се нијеси изуо!”
Мајка је седела подаље, на међи, прислоњена уз плот, држећи ме у крилу… Имао сам нешто мање од пет година и знао сам пола азбуке.
„Опанке не дам добровољно”, проговори отац тихо. „Ово су ми једини, а ти ћеш своје лакше и брже промијенит но што бих ја доша до других. Како ћу бос кад ме и обувеног чека премного јада… “
„Ти се бијеш мудринама, дедекаш. а мени се жури ?”
„Рецимо да говорим из душе, поштено, највише што могу. Тако сам намотан, јер ође се на свему штеђело, па и на говору. А лаж тражи много говора, па се не исплати. Дакле овако: Оста бих ја без њих ако би то значило остат без опанака. Знам што је љута нужда, а нијесам ни камендало никад био. Али то не значи само то, војниче. Метни се на моје мјесто, образа ти… Не би ни ти, је л’ де? Можеш да их сам узмеш, јачи си и твоје вријеме је на полици, али да ти их дам из руке у руку ја, Иван Нешковић — то не може бит. Или да обрнемо овако: Даћу ти опанке, нека их ђаво носи, али те молим да ме убијеш прије но што их обујеш, а фамилију да ми поштедиш: ово двоје и још стару мајку и двогодишњу ђевојчицу, ђаволицу, која тек што је заспала… Оћеш ли тако, брђанине?”
„Нећу тако, но овако: Док ме твоја млада испрати горе до оне појате, да извидим шта тамо кријете и врнемо се — да си се изуо… И да си пушку донио, да видим јеси ли пуца из ње. Кућа ти је под сламом, домаћине, а шибице су ми у џепу… Дижи се, млада!“
Кокошке закукаше иза куће, петао заломата крилима, одазва им се и прелете преко ониског плота од јасенових притки, к њима тамо. Једна чашица, ракијска чашица, уздрхта, омаче се са обода сточића и разби се…
„Остатку на корист”, огласи се онај с брадицом и стави руку на раме насилнику. „А тебе, погани пасје, више слушат не могу, кружиш двориштем као манити кучак, удараш зорт томе часноме домаћину, оћеш да га обрукаш, а овамо си дига пушку да браниш своју земљу од напасника!
Тимонова смоква
Кад неко оконча живот самоубиством то се никад изричито не помиње у новинским вестима, него се сазнаје изокола… Каже се претворно да је дотични трагично преминуо. Као да је тај акт људске (не)воље нешто опсцено и субверзивно, што треба подаље држати од јавности и њених ведрих и светлих предрасуда, подобно тешком блуду или пљачки државне имовине од стране оних који њом управљају.
Више пута сам се зането питао о правим, најдубљим, разлозима тог прикривања и сваки пут трагао за одговорима, који се налазе за аршин дубље од оног да та ствар може да шкоди деци и омладини. То што је „Вечни дао закон свој против убиства себе“нисам губио из вида, као посрнули хришћанин, али морам рећи да није задовољавало моју радозналост. Ако смо у овом свету по казни, онда би се самоубиство могло оценити као бекство из света тамнице, а није тако. Поента је у томе што на тај преступнички акт Црква гледа као на форму нерегуларног избављења, јер ред налаже да се казна издржи до краја, те да се време њеног трајања искористи као скрупулозна припрема за живот вечни. Зар ап. Павле не каже јасно: „А ко си ти, о човече, да противно одговараш Богу, е да ли рукотворина пита мајстора зашто си ме таквом створио.”Свако је, дакле, обавезан да живи док га Бог не позове к себи, јер његова је власт над животом и смрћу. У реду, али међу нама има и оних којима се због нечег веома жури, па им треба прогледати кроз прсте, ред је. У класичним текстовима, књижевним и филозофским, не наиђох ни на какво ближе образложење, тамо се о самоубиству говори отворено као о свакој теми достојној озбиљног разговора. У то ће нас уверити, сликовито, помало бизаран чин Тимона Атињанина, Ехекратидовог јединца сина, човека који је према неким сумњивим изворима био склон људима који држе да је њихов живот искључиво њихова ствар.
Тај Тимон је живео сам у лепој кући у селу Калити, сат хода од Атине. У свом фином дворишту имао је велику и раскошно разгранату смокву, коју Ехекратид у младости беше посадио. Ова смоква је остала у памћењу потомства искључиво по томе што је неколико Атињана, кад им живот омрзну, потражило утеху у вешању о њене јаке гране. (Није, надамо се, неумесно да овде издвојимо сасвим необичан податак. Један од самоубица, чудак тихи, Тибија по имену био је толико сиромашан да није могао ни уже да набави, па је замолио самог Тимона да му посуди два растегљаја конопца да обави оно што је намерио. Овај је поћутнуо, завртео главом, али му је изашао у сусрет, уз кратак коментар: „Учинићу ти, о Тибија, да и ти покажеш на свом примеру да живот није обавезан, пошто видим да ти је стало до тога, мада се та услуга с моје стране може накарадно разумети; довољно је да ме онај Аристофан узме на зуб и да изведе како Тимон из Калите помаже сиротињу.“)
Елем, време је текло, смоква је „радила“, све до једног светлог дана кад је Тимон устао на леву ногу и из само њему знаних разлога одлучио да смокву посече. Своју одлуку је као частан човек и доказани поборник слободе воље учинио јавном, а то је значило да је о њој особно обавестио грађане атинске, сходно неписаном правилу да са сваком јавном ствари јавно треба и поступати. Отишао је на трг и објавио да ако неко жели да се обеси нека то учини у току дана, зарано, јер је намерио да о заласку супца принесе жртву љеваницу Зевсу, а већ сутрадан, рано изјутра, посећи ће смокву! И нека се свако побрине за растегљај конопца, напоменуо је, јер он нема конопаца за изнајмљивање. „А и недостојно је једног Атињанина”, узгред је додао, „да нема конопац у своме дому, и то у време кад производња конопаца код околних варвара бележи осетан пораст.” Многи похвалише такав Тимонов гест, Сократ по први пут замахну главом не изговоривши ниједне речи, а Аристофан се не уздржа, но протутоли, нагонећи кроз нос: „Замерићеш се Пријапу, о чудни Тимоне, јер је једино широким листом с твоје смокве могао да прекрије свој фалус док би смерно пролазио поред храма моћне девице Артемиде.“ Тимон се на ту упадицу осмехнуо, бледуњаво и иронично, увукао врат у рамена као да га се то не тиче.
Сени Милана Ковачевића, фиозофа