Ljudi, senke (recenzije)

Knjiga pripovedaka Ljudi, senke, Dragiše Kalezića, ne toliko plodnog koliko neobičnog i raznovrsnog stvaraoca, upravo je tako koncipirana da svakom od pet pripovednih celina otvara po jedno tematsko područje za važan dijalog sa čitaocem, koji proizilazi iz predstavljenog sveta, a tiče se savremene zbilje, planetarnih razvoja događaja koji se dotiču pojedinca iz naših krajeva ili same književne umetnosti, odnosno njenog dubljeg poimanja od strane pisca kao kreativne instance. Maštovitu i u poetičkom smislu baš zahtevnu knjigu Ljudi, senke, otvara pripovetka „Patike“ u kojoj nam pisac saopštava detalj o izvesnom gospodinu Niku, lovcu na pripovedne motive, koji nastoji da u parku pronađe siže i nadahnuće za novu novinsku priču. Međutim, spisateljska muka sa inspiracijom daje šlagvort za postavljanje pitanja najpre o smislu našeg života uopšte uzev, o sumnji u poslanje, odnosno predodređenost za bavljenje određenom delatnošću, pa i pisanjem, dakle o mogućnosti da se kako-tako istraje u surovim životnim okolnostima koje narušavaju međuljudske, porodične odnose, te o osećaju trpljenja neke nezaslužene kazne. Kombinujući naratorski glas sa prvim licem junaka priče, Dragiša Kalezić postiže sugestivnost ispričanog i uklanjanja vremenske distance sa opisanim. On nas, dakle, vraća u doba junakovog detinjstva u kojem su patike bile veliki dečački san. Priča o načinu na koji je došao do patika je unutrašnji dinamizujući element u okvirnoj priči o piscu i njegovoj muci stvaranja, a njome se na klasičan način slika jedno uveliko zaboravljeno vreme, nasuprot ovom dobu izobilja u koje nas uvodi preko naratorove opservacije slučajnih prolaznika, šetača u parku koji nose raznovrsne patike, obuću koja je već poprimila značenje metafore za uklopljenost u savremenu civilizaciju. Pisac na taj način u pripovedanje uvodi dve vremenske perspektive, koje će pretežno biti prisutne i u ostalim pripovetkama, pa će se stav autora nalaziti nekad na prošlom, a nekad na savremenom trenutku…
Iz toga zaključujemo da je proživljeno iskustvo nezaobilazna osnova književnih ostvarenja: „ I počeše tiho, bez imalo škripe, da mi se jedna za drugim otvaraju vrata lavirinta mog zbrkanog života, da otuda izlaze žene i ljudi koji su njime hodali, ali su se odavno iselili, kako to obično biva. iz njega.“ (…) Taj sloj pripovedanja je ironijski intoniran, kao što povremeno, mada retko, ima i resantimana spram prošlosti, iako se autor trudi da se ironijom brani od toga… Ali i stvaralački čin sam po sebi izaziva i nameće potrebu za razumevanjem toka nastajanja artefakta i često zbunjuje samog stvaraoca svojom nepredvidljivošću, a naročito otporom ostvarivanju toka zbivanja kakav sam autor priželjkuje. Da je to opsedantna misao i Dragiše Kalezića, kao uostalom i drugih autora, potvrđuju sledeće reči njegovog junaka Nika: „Sklapao je i rasklapao siže priče, sagledavao pojedine detalje pod raznim uglovima, sužavao i proširivao njen okvir, ali nikako da nađe onu vražju unutrašnju razložnost pripovedanja, kako bi imao utisak da priča koju je pročitao nije napisana slučajno, već naprotiv stvorena kao nešto bez četa se maltene nije moglo, ili se moglo ali je s njom lakše. I otkad je počeo da radi na priči to ga pritiska kao mora, mučna i slatka podjednako.” Dakle, ponovo smo na tragu iskustvenog kao tvoračkog koje traži svoje mesto u stvorenom, ali tu je i opaska o terapeutskom svojstvu literature: da je lakše s pričom, što se prepoznaje kao aksiom, i sa čime će se naravno složiti svi koji ne mogu život zamisliti bez literature kao pounutrenja življenja i prosvetljenja koje ona donosi. No da se sada vratimo pojmu „unutrašnja razložnost pripovedanja“, koji ukazuje na piščevo duboko racionalno poimanje procesa nastajanja same priče kao konačne forme. Ukoliko pogledamo strukturu sve tri šire pripovedne celine, koje bi se ponaosob mogle odrediti kao pripovesti, videćemo da je pisac primenio složene postupke oblikovanja građe, te da bi se dotične pripovesti mogle proširiti i u romanesknu formu, pa otuda možemo zaključiti da je Kalezić vispreno sledio „unutrašnju razložnost pripovedanja“ preko uvođenja epizodnih likova i ugrađivanja kraćih priča, anegdota, dakle mikrostruktura koje zaokružuju inicijalnu idejnu osnovu.
U priči „Kopita” pisac se maskira u hroničara, „zapisničara“, kako to sam sebe određuje, da bi se distancirao od uloge prenosnika, zapisivača, koje se uslovno primio. Taj ironijski ton, ta metonimija u određenju pisca kao prenosnika, hotimice zagovara nužnost literature da zabeleži stvarno, istorijsko, dokumentarno. A u složenoj i veoma dobroj pripovesti „Stopala” izneto je, kao ubedljiva potvrda za to, sećanje glavnog pripovedača na negdašnji razgovor sa Ivom Andrićem o mogućnosti da ponovo dođe do svetskog rata, upriličen u stanu jednog uglednog diplomate. „Ma rat se omakne, ljudi božji, a posle dođu učenjaci i uvedu zakonitost u sve to”, opominje se on Andrićevih reči. Navedeni stav potencira piščev smisao za detalj, za relevantan izbor iz korišćene literature koji će spretno zaokružiti njegovu misao, a takvih je u ovom delu bogme podosta. To pokazuje da pisac Dragiša Kalezić, iako ne krije da ima distancu prema postmodernističkom teoretisanju o književnosti i književnom delu, ipak koristi ponešto od iskustva postmodernističkog oblikovanja teksta.