Људи, сенке (рецензије)

Књига приповедака Људи, сенке, Драгише Калезића, не толико плодног колико необичног и разноврсног ствараоца, управо је тако конципирана да сваком од пет приповедних целина отвара по једно тематско подручје за важан дијалог са читаоцем, који произилази из представљеног света, а тиче се савремене збиље, планетарних развоја догађаја који се дотичу појединца из наших крајева или саме књижевне уметности, односно њеног дубљег поимања од стране писца као креативне инстанце. Маштовиту и у поетичком смислу баш захтевну књигу Људи, сенке, отвара приповетка „Патике“ у којој нам писац саопштава детаљ о извесном господину Нику, ловцу на приповедне мотиве, који настоји да у парку пронађе сиже и надахнуће за нову новинску причу. Међутим, списатељска мука са инспирацијом даје шлагворт за постављање питања најпре о смислу нашег живота уопште узев, о сумњи у послање, односно предодређеност за бављење одређеном делатношћу, па и писањем, дакле о могућности да се како-тако истраје у суровим животним околностима које нарушавају међуљудске, породичне односе, те о осећају трпљења неке незаслужене казне. Комбинујући нараторски глас са првим лицем јунака приче, Драгиша Калезић постиже сугестивност испричаног и уклањања временске дистанце са описаним. Он нас, дакле, враћа у доба јунаковог детињства у којем су патике биле велики дечачки сан. Прича о начину на који је дошао до патика је унутрашњи динамизујући елемент у оквирној причи о писцу и његовој муци стварања, а њоме се на класичан начин слика једно увелико заборављено време, насупрот овом добу изобиља у које нас уводи преко нараторове опсервације случајних пролазника, шетача у парку који носе разноврсне патике, обућу која је већ попримила значење метафоре за уклопљеност у савремену цивилизацију. Писац на тај начин у приповедање уводи две временске перспективе, које ће претежно бити присутне и у осталим приповеткама, па ће се став аутора налазити некад на прошлом, а некад на савременом тренутку…
Из тога закључујемо да је проживљено искуство незаобилазна основа књижевних остварења: „ И почеше тихо, без имало шкрипе, да ми се једна за другим отварају врата лавиринта мог збрканог живота, да отуда излазе жене и људи који су њиме ходали, али су се одавно иселили, како то обично бива. из њега.“ (…) Тај слој приповедања је иронијски интониран, као што повремено, мада ретко, има и ресантимана спрам прошлости, иако се аутор труди да се иронијом брани од тога… Али и стваралачки чин сам по себи изазива и намеће потребу за разумевањем тока настајања артефакта и често збуњује самог ствараоца својом непредвидљивошћу, а нарочито отпором остваривању тока збивања какав сам аутор прижељкује. Да је то опседантна мисао и Драгише Калезића, као уосталом и других аутора, потврђују следеће речи његовог јунака Ника: „Склапао је и расклапао сиже приче, сагледавао поједине детаље под разним угловима, сужавао и проширивао њен оквир, али никако да нађе ону вражју унутрашњу разложност приповедања, како би имао утисак да прича коју је прочитао није написана случајно, већ напротив створена као нешто без чета се малтене није могло, или се могло али је с њом лакше. И откад је почео да ради на причи то га притиска као мора, мучна и слатка подједнако.” Дакле, поново смо на трагу искуственог као творачког које тражи своје место у створеном, али ту је и опаска о терапеутском својству литературе: да је лакше с причом, што се препознаје као аксиом, и са чиме ће се наравно сложити сви који не могу живот замислити без литературе као поунутрења живљења и просветљења које она доноси. Но да се сада вратимо појму „унутрашња разложност приповедања“, који указује на пишчево дубоко рационално поимање процеса настајања саме приче као коначне форме. Уколико погледамо структуру све три шире приповедне целине, које би се понаособ могле одредити као приповести, видећемо да је писац применио сложене поступке обликовања грађе, те да би се дотичне приповести могле проширити и у романескну форму, па отуда можемо закључити да је Калезић виспрено следио „унутрашњу разложност приповедања“ преко увођења епизодних ликова и уграђивања краћих прича, анегдота, дакле микроструктура које заокружују иницијалну идејну основу.
У причи „Копита” писац се маскира у хроничара, „записничара“, како то сам себе одређује, да би се дистанцирао од улоге преносника, записивача, које се условно примио. Тај иронијски тон, та метонимија у одређењу писца као преносника, хотимице заговара нужност литературе да забележи стварно, историјско, документарно. А у сложеној и веома доброј приповести „Стопала” изнето је, као убедљива потврда за то, сећање главног приповедача на негдашњи разговор са Ивом Андрићем о могућности да поново дође до светског рата, уприличен у стану једног угледног дипломате. „Ма рат се омакне, људи божји, а после дођу учењаци и уведу законитост у све то”, опомиње се он Андрићевих речи. Наведени став потенцира пишчев смисао за детаљ, за релевантан избор из коришћене литературе који ће спретно заокружити његову мисао, а таквих је у овом делу богме подоста. То показује да писац Драгиша Калезић, иако не крије да има дистанцу према постмодернистичком теоретисању о књижевности и књижевном делу, ипак користи понешто од искуства постмодернистичког обликовања текста.