Ljudi, senke (fragmenti)

Prilikom jutarnjih odlazaka u šetnju prof. Kojadina je povremeno pratio osećaj da se, manje-više, svi prolaznici bave njim, kao da je ne daj Bože gubav. Ko god ga primeti skrene pažnju onom do sebe — ženskom ili muškom, znanom ili neznanom, svejedno – na postarijeg čudaka što žurno grabi ulicom koja vodi ka velikom gradskom parku. Dešavalo mu se katkad da u stanju obuzetosti takvim utiskom udari u kakav parkirani kamion ili u ivicu nekog kioska, a najčešće bi se s nekim sučelice sudario ne vodeći računa o tome kuda i kako ide. „Ova matora budala, izgleda, neće se zaustavljati do Jerusalima!“, potiho je neko nekom rekao dok je on prolazio pored jedne prodavnice cipela. (Kojadinu se to dopalo i od SRCA se nasmejao.) A imao je i takvih stanja kad su se po njegovom zamagljenom mozgu komešale svakojake slike iz ličnog iskustva, ali i iz knjiga, snoviđenja, filmova, sa tv. ekrana i iz kojekakvih ilustrovanih novina i erotskih magazina (čije je, čini se, vreme i ovde prošlo), bez ikakvog reda, barem naizgled… Primerice, jednog trena dok je on, Kojadin, stajao ispred neke knjižare ugledao je u izlogu Gogoljeve Mrtve duše, koje je izdala „Prosveta“ u ediciji Veliki romani, i namah se setio one čuvene početne scene u kojoj dva radoznala mužika kratko razmenjuju utiske o izgledu Čičikovljeve kočije: „Gledaj samo kako stoji onaj točak — reče jedan mužik drugome. Šta bolan misliš da li bi taj točak, ako bi zatrebalo, izdržao do Moskve ili ne bi? Izdržao bi — odgovori onaj drugi. — Ali do Kazana mislim da ne bi? Do Kazana ne bi — potvrdi drugi mužik…“ Njihov razgovor mu se toliko svideo da on od tog trenutka više nije bio u toj ulici, ispred „Prosvetine” knjižare, u svom rodnom gradu, već u nekom provincijskom gradiću na jugu Rusije četrdesetih godina devetnaestog veka… Njegovo živo pamćenje pojedinih detalja ili rečenica iz knjiga koje je čitao (a dok mu vid nije popustio čitao je mnogo) uveliko mu je određivalo način gledanja na stvari, pa i ponašanja prema drugima. To veliko skladište doživljenog, viđenog i pročitanog (njegovo mnogo hvaljeno pamćenje) bilo je bogato ukrašeno mnogim detaljima pretežno iz lepe književnosti, ali i iz raznih teoloških, filozofskih i naučnih spisa, umetničkim slikama koje je video posećujući evropske i naše muzeje i izložbe, ili prelistavajući albume, a on je tek povremeno bivao svestan toga, i to nakratko i sasvim nezavisno od svoje natrule volje. Odjednom bi — žalio se profesor Kojadin svom prijatelju D. — bez vidljivog povoda kroz neka dobro skrivena vratanca na prostranu i senovitu pozornicu njegovog sećanja istupio Hamlet, glavom danski kraljević, i stao da svečano varira drevnu temu o besmislu i bezvrednosti života, podstaknut Jorikovom lobanjom koju je malopre, ispunjenu vlažnom i lepljivom glinom, uzeo iz ruku grobarevih: „Na kakve li se trice možemo vratiti, Horacio! Zar naša mašta ne bi mogla ići po tragu plemenitog praha Aleksandrovog, dokle ne nađe da čepom zapušava kakvu rupu za vranj.” (Možda će kroz koji milion godina, a kladio bi se da će to biti i mnogo pre, Gospod tako držati na dlanu našu dragu zemljicu prema kojoj smo se poneli kao svinje, pomislio je.) Ili bi Hemingvejev starac, strpljivi i uporni Santjago, brodeći svojim malim ribarskim čamcem modrom i beskrajnom okeanskom pučinom, poveo prijateljski razgovor s velikom ribom koju, eto mora da ubije… Ali ga ipak teši to što naša ljudska sudbina nije toliko pečalna da moramo da ubijamo i zvezde koje su, kao god i ribe — naši prijatelji. Povremeno na toj istoj pozornici zasednu fra Petar i Ćamil efendija, u sumrak ili „pri bledoj svetlosti zore“ da uporede ljudski, zdravi i pravi svet sa svetom neljudskim i hudim koji su sticajem okolnosti prinuđeni da podnose. A potom bi, za tili čas, ovu dvojicu čestitih i međusobno bitno različitih sagovornika, koje je puki slučaj sastavio, smenila Gojina „Vojvotkinja od Albe”, nešto širih kukova nego na umetnikovom platnu, Van Gogovi „Suncokreti” ili „Nostalgija za beskrajem” Đorđa de Kirika.

Mnogo je toga bilo da mu ni broja nema. Gogoljevi mužici su samo trenutno ulučili priliku da odoka odmere valjanost Čičikovljeve kočije na opruge… To isto se zbivalo i sa detaljima iz njegovog života, ponajviše iz detinjstva i rane mladosti, što je primao sa setnim zadovoljstvom, ali bilo je stvari i lica koje nikad pre nije ni video ni čuo, te nije ni mogao znati odakle potiču, niti zašto su tu gde su. Iako se ne bi moglo reći da su svojim izgledom i držanjem delovale preteće, mada je i toga bilo, te vizije-uljezi su nekom svojom skrivenom zlokobnošću sve češće pritiskale njegov tmurni duh rđavim slutnjama kojima se teško otimao. (Povremeno je kanio da se posavetuje s ljudima od struke, ne bi li mu pomogli da bolje razume to što se zbiva s njim i u njemu, ali bi sve ostajalo na pukoj nameri. Plašio se lekara, izgleda.) Malo po malo sve teže je razlikovao svet fikcije („Marekov svet“ kako ga je on zvao) od onog koji je i dalje smatrao stvarnim, mada uistinu nikad nije tvrdio da zna šta je to „stvarni svet“ i koliko je on doista stvaran, ili ga tako zovemo stoga što smo navikli na njega. (Ako je stvarno npr. to što je pre nepun mesec dana sedeo za večerom s prijateljem Vitomirom u tihom restorančiću na Dunavskom keju, onda se nije morao dvoumiti u pogledu toga šta je stvarnost. Ali istovremeno, zbog nečeg, ne bi pristao ni da se kladi da gospođa koja je u nekom trenutku žustro ušla u isti restoran, uz takav tresak vrata da su gotovo svi gosti usmerili svoje poglede ka njoj, a on je čak i poskočio na stolici — da dotična gospođa, dakle, nije bila niko drugi do Klavdija Šoša, zvezda tihog i melanholičnog zimskog odmarališta u Davosu, kojoj je Hans Kastorp, po volji svog ćutljivog i ironičnog oca Tomasa Mana jedne večeri ispevao najlepšu ljubavnu himnu u nemačkoj književnosti i to na francuskom jeziku.