Људи, сенке (фрагменти)

Приликом јутарњих одлазака у шетњу проф. Којадина је повремено пратио осећај да се, мање-више, сви пролазници баве њим, као да је не дај Боже губав. Ко год га примети скрене пажњу оном до себе — женском или мушком, знаном или незнаном, свеједно – на постаријег чудака што журно граби улицом која води ка великом градском парку. Дешавало му се каткад да у стању обузетости таквим утиском удари у какав паркирани камион или у ивицу неког киоска, а најчешће би се с неким сучелице сударио не водећи рачуна о томе куда и како иде. „Ова матора будала, изгледа, неће се заустављати до Јерусалима!“, потихо је неко неком рекао док је он пролазио поред једне продавнице ципела. (Којадину се то допало и од СРЦА се насмејао.) А имао је и таквих стања кад су се по његовом замагљеном мозгу комешале свакојаке слике из личног искуства, али и из књига, сновиђења, филмова, са тв. екрана и из којекаквих илустрованих новина и еротских магазина (чије је, чини се, време и овде прошло), без икаквог реда, барем наизглед… Примерице, једног трена док је он, Којадин, стајао испред неке књижаре угледао је у излогу Гогољеве Мртве душе, које је издала „Просвета“ у едицији Велики романи, и намах се сетио оне чувене почетне сцене у којој два радознала мужика кратко размењују утиске о изгледу Чичиковљеве кочије: „Гледај само како стоји онај точак — рече један мужик другоме. Шта болан мислиш да ли би тај точак, ако би затребало, издржао до Москве или не би? Издржао би — одговори онај други. — Али до Казана мислим да не би? До Казана не би — потврди други мужик…“ Њихов разговор му се толико свидео да он од тог тренутка више није био у тој улици, испред „Просветине” књижаре, у свом родном граду, већ у неком провинцијском градићу на југу Русије четрдесетих година деветнаестог века… Његово живо памћење појединих детаља или реченица из књига које је читао (а док му вид није попустио читао је много) увелико му је одређивало начин гледања на ствари, па и понашања према другима. То велико складиште доживљеног, виђеног и прочитаног (његово много хваљено памћење) било је богато украшено многим детаљима претежно из лепе књижевности, али и из разних теолошких, филозофских и научних списа, уметничким сликама које је видео посећујући европске и наше музеје и изложбе, или прелиставајући албуме, а он је тек повремено бивао свестан тога, и то накратко и сасвим независно од своје натруле воље. Одједном би — жалио се професор Којадин свом пријатељу Д. — без видљивог повода кроз нека добро скривена вратанца на пространу и сеновиту позорницу његовог сећања иступио Хамлет, главом дански краљевић, и стао да свечано варира древну тему о бесмислу и безвредности живота, подстакнут Јориковом лобањом коју је малопре, испуњену влажном и лепљивом глином, узео из руку гробаревих: „На какве ли се трице можемо вратити, Хорацио! Зар наша машта не би могла ићи по трагу племенитог праха Александровог, докле не нађе да чепом запушава какву рупу за врањ.” (Можда ће кроз који милион година, а кладио би се да ће то бити и много пре, Господ тако држати на длану нашу драгу земљицу према којој смо се понели као свиње, помислио је.) Или би Хемингвејев старац, стрпљиви и упорни Сантјаго, бродећи својим малим рибарским чамцем модром и бескрајном океанском пучином, повео пријатељски разговор с великом рибом коју, ето мора да убије… Али га ипак теши то што наша људска судбина није толико печална да морамо да убијамо и звезде које су, као год и рибе — наши пријатељи. Повремено на тој истој позорници заседну фра Петар и Ћамил ефендија, у сумрак или „при бледој светлости зоре“ да упореде људски, здрави и прави свет са светом нељудским и худим који су стицајем околности принуђени да подносе. А потом би, за тили час, ову двојицу честитих и међусобно битно различитих саговорника, које је пуки случај саставио, сменила Гојина „Војвоткиња од Албе”, нешто ширих кукова него на уметниковом платну, Ван Гогови „Сунцокрети” или „Носталгија за бескрајем” Ђорђа де Кирика.

Много је тога било да му ни броја нема. Гогољеви мужици су само тренутно улучили прилику да одока одмере ваљаност Чичиковљеве кочије на опруге… То исто се збивало и са детаљима из његовог живота, понајвише из детињства и ране младости, што је примао са сетним задовољством, али било је ствари и лица које никад пре није ни видео ни чуо, те није ни могао знати одакле потичу, нити зашто су ту где су. Иако се не би могло рећи да су својим изгледом и држањем деловале претеће, мада је и тога било, те визије-уљези су неком својом скривеном злокобношћу све чешће притискале његов тмурни дух рђавим слутњама којима се тешко отимао. (Повремено је канио да се посаветује с људима од струке, не би ли му помогли да боље разуме то што се збива с њим и у њему, али би све остајало на пукој намери. Плашио се лекара, изгледа.) Мало по мало све теже је разликовао свет фикције („Мареков свет“ како га је он звао) од оног који је и даље сматрао стварним, мада уистину никад није тврдио да зна шта је то „стварни свет“ и колико је он доиста стваран, или га тако зовемо стога што смо навикли на њега. (Ако је стварно нпр. то што је пре непун месец дана седео за вечером с пријатељем Витомиром у тихом ресторанчићу на Дунавском кеју, онда се није морао двоумити у погледу тога шта је стварност. Али истовремено, због нечег, не би пристао ни да се клади да госпођа која је у неком тренутку жустро ушла у исти ресторан, уз такав тресак врата да су готово сви гости усмерили своје погледе ка њој, а он је чак и поскочио на столици — да дотична госпођа, дакле, није била нико други до Клавдија Шоша, звезда тихог и меланхоличног зимског одмаралишта у Давосу, којој је Ханс Касторп, по вољи свог ћутљивог и ироничног оца Томаса Мана једне вечери испевао најлепшу љубавну химну у немачкој књижевности и то на француском језику.