РАСЛОЈАВАЊЕ СВЕТА И РАСЛОЈАВАЊЕ СВЕСТИ
Основно садржинско, композиционо и семантичко језгро књиге Још сам овде формирано је око теме трајне несагласности између неконвенционалне и неприлагодљиве индивидуалне природе једног уметника и свакодневне, непосредне и препознатљиве стварности која непосредно захтева од уметника прилагођавање својим конвенцијама и нормама различите природе и сврхе.
Књига још сам овде типичан је пример веома успешне литерарне транскрипције, односно удвајања гласова аутора и његовог јунака и спонтаног преношења функције и својстава ауторовог гласа на глас књижевног јунака. Из таквог гласовног преплитања, које је било могућно зато што је у оба случаја реч о стваралачком погледу на свет, добрим делом произилазе наративност и лиризам ове књиге у деловима који се односе на детињство и рат, односно њена интелектуалност и есејизам, њена иронија и критичност у деловима ближим савременом тренутку. Из таквог преплитања произилазе такође и константни релативизам и скептицизам у књизи.
Наглашавањем трајног противречја између прагматичне свакодневице и стваралачке личности која верује у властити животни избор и став омогућене су оне тематске линије у последњим поглављима рукописа које откривају и лице и наличје једног од најдраматичнијих односа који се успоставља између уметника и стварности као такве. Из унутрашњег антагонизма и стално подигнуте тензије тог односа, којег је, као своје судбине, непрестано свестан и главни лик („Увек сам био човек у спору“, каже он при крају књиге, тамо где се његова самодеструктивност појачава до драматичних размера) — овај чудак се указује као парадигма данашњег истинског уметника који је унапред спреман на прогон из површне, неаутентичне и пролазне свакодневице зато што није спреман на компромис са њом.
Марко Недић
(Предговор за роман још сам овде)
ЗА КЛУПКОМ ДУШЕ
(Драгиша Калезић: Још сам овде, Рад, Београд, 1990)
После дужег ћутања (књига есеја Еденски врт лажи објављена је 1973. године), Драгиша Калезић се појављује са новом књигом, жанровски провокативном и енигматичном, која се с подједнаким правом може назвати аутобиографијом, романом, медитативном прозом неодређеног жанра, збирком лирско-филозофских записа или пак естетичким трактатом. Укрштање ових жанровских одредница умногостручује значења књиге у целини. Разбијена нарација, распршеност приче, на пример, већ на почетку сугеришу основну приповедну перспективу — свет ишчезавајућих односа, наглашено неодредивих и неухватљивих — те се ова проза може читати и као модеран роман о дезинтегрисаној стварности, која притиска и раслојава и човеково унутрашње биће, стешњено сликама усахнућа општег смисла и осеком елементарних вредносних поља данашњег света.
Укрштањем доживљаја и операција, аутор гради један могући оквир изазовне повести о свом књижевном јунаку, и на тој равни приповести израста и један од првих значењских отклона, где се необични стваралачки потенцијали ситуираног јунака уздижу и ломе пред апсурдном испразношћу нових друштвених стега, или пред запрекама властите скепсе, рањивошћу запретених путева и тајанствених сплетова воље и отпора у процесу самоспознаје и артикулацији тог процеса. Отуда у овој прози непрекидно израњају контрапункти светлих и затамњених наративних сегмената, који оцртавају супротности општег и личног, могућег и неоствареног; али и значењска поља која се отварају и нижу из крхотина немилосрдне интроспекције, колико и из луцидних аналитичких минијатура посвећених духу времена, наравима, страстима и муци, као год и тромости и мртвилу живљења. На подлози ове сложено успостављене мотивске мреже изничу нови сплетови који уводе тему о слободи и моћима креације, али и о спутаности и препрекама . Тиме се у изломљену и увишестручену наративну призму уводи још један говорни модел. Модел који се, уткан у приповедну структуру, истиче формом диспута, те као такав оспорава или потврђује значењско штиво осталих нивоа приповедања. Та дијалектичност приповедног говора у целини најубедљивије повезује различита наративна поља, непрекидно супротстављајући нивое и вредности њиховог сучељавања и ту и тамо прожимања.
Драгиша Калезић појам креативног јасно издваја као смисао личне егзистенције, али га сагледава и у неизбежности корелације са свакодневном реалношћу. Његов роман о „магичном“ мајстору цртачу може се схватити и као његова биографија, али будући да се он у овој приповести не може до краја разлучити од аутобиографског, јер и сама раван естетичких разматрања и веома инспиративних рефлексија одише најизворнијим доживљајем заноса и опседнутости животом и стварањем.
Аутономност уметности као естетичке форме, али и њен витализам који свој смисао и снагу неизбежно црпе из поретка реалног света и клупка душе, у Калезићевој прози „Још сам овде“ израстају у онај значењски слој који овај аутор остварује кроз најсублимније, али и најзагонетније унутрашње спреге, реченицама андрићевске мирне мудрости али и затамњеним регистром прозног исказа и психолошких немира.
Као што се и лирска фраза и њезина лепа класична мелодија смењују у овој књизи са опорим жаргонским и иронијским обртима. Или пак са доиста виртуозним есејистичким пасажима, на чијем „дну“ исијавају тонови узнемирености и скепсе.
У свим овим стилским преплетима, као и у жанровским пресецима крије се драж ове необичне књиге фрагмената модерне прозе коју читалац сам „склапа и расклапа” посредством одгонетања њених значењских поља и слојева.
Тања Крагујевић
(„Књижевна реч“, Београд, 1991)
АТИПИЧНО ШТИВО
(Драгиша Калезић: Још сам овде, Рад, Београд, 1990)
Књиге попут ове необичне Калезићеве прозе настају годинама, процесом налик таложењу каменог накита у пећинама, а у нашој култури представљају сушту реткост. Ако бисмо по сваку цену тражили поређење, присетили бисмо се тек појединих текстова Милована Данојлића (писаних вазда на осетљивој разини између записа, „цртице“ , с поентом „праве прозе“, као и знаменитих Андрићевих Знакова поред пута. Међутим, када је о Знаковима поред пута реч, поређење помало клима. Оно се, заправо, не може протегнути на Калезићеву књигу као целину, већ је смислено пре свега када имамо на уму „поглавље“ Црна кутија.
Поглавље Црна кутија има нечег андрићевског. А то је понајпре Калезићев осећај за језик, за семантичку и стилску меру. Наравно, било би нетачно претпоставити стога да тај језик није упосебљен. У њему, наиме, има карактеристичних „умекшавања“, говорних украса, урбаних натруха, дијалошких обрта и читав низ других посебности које га чине особеним, ауторски издвојеним и разазнатљивим.
Сумње, свеједно, нема: реч је без двоумице о стилисти са врха наше данашње књижевне писмености, а уз то и о аутору који има и којег у првом реду занима метакњижевно досегнуће и искуство. Он натенане и без зазора пише за одабране, за читаоце ретке уживаоце и сладокусце.
У ширем смислу, дакле без икаквих поређења, прозно казивање Драгише Калезића део је оне чувене у свету све присутније тенденције „деконструкције” традиционално појмљене прозе. Та и таква проза по неким својим одличјима, у појединим пасажима, по правилу наликује есеју. У сваком случају, она има мултикњижевне амбиције и почива на веома сложеном и слојевитом културном ослонцу.
***
Драгиша Калезић је, нема сумње, један од читалаца који су прошли школу пажљивог читања. Његов првенац, уосталом, и јесте био Еденски врт лажи (1973), унеколико позно објављена збирка есеја. Везе између ових двеју његовох досад објављених књига засигурно постоје. Али .је књига .Још сам овде неоспорно замашније и значајније остварење.
Најзад, да би се отклонила свака могућност забуне, ваља рећи да је проза „Још сам овде” тек делимично “наслоњена” на есејистичко искуство. То значи поред осталог, да иако се готово сваки од великог броја фрагмената што је граде може читати и понаособ, на основу произвољног одабира, сама замисао књиге има оквирну и ненаглашену целовитост.
Срба Игњатовић
(НИН Београд, 1991. године)
»Извесна андрићевска мирноћа и синтаксичка једноставност исказа, које су сигурно најадекватнији израз Калезићевог релативизованог и рефлективног односа према свету, омогућавају закључак да су првенствено језик и стил којим су изложени записи, слике, сећања и други садржаји овог рукописа његове незаобилазне књижевне вредности и кључ његовог књижевног значаја. Судбина уметника преточена у складан језички ток и у књижевну форму која одражава стални немир главног лика пред агресивном стварношћу показали су се и у овом случају као веома привлачна и литерарно веома провокативна тема.. .«
Марко Недић – »Народна књига«, Београд
»… За Калезића је постмодерна природно стање ствари, пре но идеолошко, теоријско одредиште које је све присутније и у нашој књижевној и теоријској пракси. Постмодернистичка поетика, чак и ако ју је Калезић имао у виду при градњи свога дела, стопљена је у овој прози с природом приче о ексцентричном субјекту, о субјекту који ишчезава у властитом делу, у празнини света, у означитељском поретку који га одредјује. Роман Још сам овде, заправо је дискурс о помрачењу субјекта, једној од битних тема савремене мисли, али и једном од кључних проблема данашњег света.. .«
Радоман Кордић – Трећи програм Радио-Београда
ЈОШ САМ ОВДЕ
Драгиша Калезић је после „Еденског врта лажи“ застао као есејиста. Једно време се чинило да се потпуно повукао из књижевности, из књижевног живота, из сарадње у књижевним часописима и, посебно, из кључних поетичких промена које су тих година захватиле српску литературу. То се осетно одразило, морало се одразити и на непосредни одност књжевне јавности према његовој позицији у тадашњој српској књижевности, а саобразно томе и на опште критичке прегледе књижевне продукције седамдесетих и осамдесетих година претходног века…
…Тек после дужег привидног одсуства, Драгиша Калезић је, 1990, године, у београдском ”Раду”, објавио роман ”Још сам овде„, којим је доиста потврдио висок естетски ниво књиженог рукописа и изузетност изабраних тема које .је преносио у књижевни текст. Критичка рецепција те књиге изразите мозаичке структуре и сложене садржине била је такође значајна, мада не тако широка, каква је била рецепција његове књиге есеја. Поетичке промене кроз које је тих седамдесетих и осамдесетих годин пролазила српска књижевност биле су тако рељефне, интензивне, сложене и изазовне да су апсорбовале готово сву пажњу књижевне критике и разних информативних медија, посвећених култури у ширем смислу и уметности посебно, не остављајући довољно простора за другачије гласове и другачије личности на тадашњој књижевној сцени. Већ самим тим је и књижевно дело Драгише Калезића претрпело последице тог неумољивог закона прагматичне праксе, најчешће површне јавне рецепције културе и књижевности. (Сходно оној народној, српској: “Кога није, без њега се може.“)
Показало се да њему самом то није много сметало. Могло би се рећи да му је на известан начин чак одговарало, јер је у таквим околностима могао да на миру ствара своје, у формалном смислу сложено, у садржинском изазовно и у стилском узорно резбарено књижевно дело… То не значи да се изоловао и остао по страни. Поетичке промене тог времена ипак су се донекле рефлектовале и на књигу Још сам овде. У критичким тумачењима тог, како је већ истакнуто, добро дочеканог романа оне, с разлогом, нису повезиване с поетичким иновацијама које су оствариване у прози тадашњих нових и млађих писаца, који су већ на први поглед припадали струји постмодерне оријентације, већ су пре виђене поиздаље… Оно, међутим, што је у књижевној критици објављено о том Калезићевом роману било је сасвим довољно да се закључи да је он као писац и даље остао савршено доследан свом захтеву из ранијих година о неопходности избора битних тема, постизања високог изражајног нивоа и специфичне индивидуализације юьижевног текста, као и потреби да се те вредности пројектују неконвенционалним књижевним средствима и, пре свега, избором кључних егзистенцијалних тема, као што је у роману Још сам овде, између осталог, била и тема идентитета, дакле стваралачке самосвести и пратеће слободе избора једног уметника у актуелном времену.
Марко Недић
Роман ЈОШ САМ ОВДЕ на најбољи начин потврђује књижевну страст, таленат и дар Драгише Калезића.
Ова медитативна проза ткана је на разбоју врхунске приповедачке осетљивости: језико одмерен, језгровит и лирски интониран, слике раскошне и суздржане, причање у најбољој традицији народних прича, тема провокативна и заносна. Српска књижевност добила је књигу која ће дуго бити читана и високо вреднована.
(Мирослав Јосић Вишњић)
„Још сам овде и жанровски и садржински веома је сложена и вишесмерно нетипична прозна књига. Она поседује својства многих прозних облика: романа, духовне биографије или аутобиографије једног уметника, новелистичке прозне збирке, књиге кратких прозних облика, књиге поетичких записа и рефлексиј а савременог ствараоца који живи у препознатљивим друштвеним и егзистенцијалним околностима. ”
Марко Недић
Роман „Још сам овде” први пут је објављен 1990. године… Недавно се у нашој едицији „Албатрос” појавио и његов имењак Још сам овде (Књига Друга). Ова два рукописа чине једну мозаичку целину у тематском, стилском и композицијском погледу, а могу се, без сумње, читати и одвојено, као посебне књиге.
Албатрос
Циљ и идеал Библиотеке која улази у живот под крилатим знамењем Албатроса јесте: гајење и ширење душевне кутуре.
Библиотека Албатрос обраћа се, првенствено, онима који у обогаћивању и облагорођавању свога духа виде један озбиљан животни задатак – њена је главна тежња: да се број таквих читалаца стално умножава и да се интересовање за књижевност, уметност и за духовна питања, уопште, појача.
У тим обзирима и намерама садржано је већ и мерило по коме ће се одабирати дела за публикацију у оквиру Библиотеке Албатрос: проста, површна забава искључена је исто тако као и штура или стручна дидактика; реч ће имати пре свега, дела интуиције, било песничке, било мислилачке, дакле, романи, новеле, приче, драмски поеми, филозофски покушаји, афоризми – као и разни субјективни написи: дневнице, животописи, исповесги, али и естетичке и културно-хисторијске студије и расправе, најзад и оне особене уметничке игре маште и осећања, у којима се радо испољавају понеки модерни песници. Једном речи, све оно, у чему се показује цео човек и цела душа и што говори човеку и души као таквима.
Такав материјал црпеће се, са једне стране, из наше најновије књижевности, из дела оних наших најмлађих писаца који су успели да даду нашем униженом животу један нов правац и један дивно убрзани нови ритам – са друге стране, из ремек-дела светске литературе која стоје у линији нашега покрета и наших циљева и која ћемо, разуме се, доносити у новим, савременим и уметничким преводима.
Станислав Винарев и Тодор Манојловић (1921)