Одлазе, не враћају се
Мајке умиру одраслима, малој деци не умиру мајке. Оне одлазе, и не враћају се…
Тада сам имао нешто више од четири године, био сам просто речено живуљак – сплетић меса, костију и инфантилних порива… Она је боловала у малој соби чија су врата увек била одшкринута. Понекад би јаукнула мукло, а онда би задуго била мирна. Тај њен повремени јаук допро би до мене некако из даљине и смео би ме у покрету, пресекао ми тренутну жељу или би ми побркао игру. Као кад заврћену чигрицу – коју у мом крају зову радиш – изненадно дотакнеш прстом! У кући је владала нека строга, сува тишина. Осим оца и мене сви су се кретали опрезно, говорили тихо, готово шапатом – и домаћи и посетиоци.
Једном се наместило да се нађем сам у кући. Она је лежала тамо, на свом кревету. Бојажљиво сам прекорачио праг мале собе и ослонио се леђима о вратник… Гледао сам је. Била ми је тако близу, а некако страшно далеко… Кроз пукотину у зиду пробио се зрак сунца, изнад њене главе косо је падао на стару мједену тепсију, обешену о гвоздени клин. Тада нисам знао шта се то дешава, видео сам само широку светложуту пругу у полумраку као правилно распоређени низ титравих, живих честица, Она, моја мајка, усправљена на јастуку, скрштених руку и склопљених очију, ћути као да спава… Не смем ни да јој приђем нити могу да се вратим. Пратим погледом светлу пругу, неће ли скренуги с тепсије на њено лице, да је боље видим. Светлост је скоро склизнула с тог сад засењеног и хладног диска и тек се мало дохватила њене мараме, још је далеко… Приђох полако да руком скренем тај треперави млаз, али ми се шака обоји у црвено, а тамо, на њеном потиљку, тек бледи одсјај. Уплаших се и брзо повукох руку. Још сам само на корак-два од ње, али не смем даље; смем због ње, али због нечега не смем. Лево од мене, на столићу, дрвена посуда до врха пуна ораха, поред посуде чаша с водом и огромна дуња, колико очева шака, а подаље од ње главичица белог лука, мала као жућкова шапа, и дугуљаста отворена флашица са сирћетом… смета ми тај мирис. Узео бих један орах, један једини, али не знам зашто су ту, ко их је ставио и да ли их је пребројао… Хтео бих да ми она каже узми то сам за тебе сакупила, али она не говори ништа, она мене не види, где је она…
– Мишкане, овамо дођи, не сметај мајци – можда је заспала — чух тихи глас старије сестре,
Није, није – рекох излазећи из собице – она је затворила очи, неће да ме види.
– И ако није, она је болесна, али она је с нама и види нас и кад зажмури,
– Не види, не може да види, нико не види кад зажмури.
– Ништа не разумијеш! Ево ја кад склопим очи могу да видим тебе, маму, тату – видим у глави.
– А зашто нас не гледа очима као прије, зашто?
– Тако јој је лакше, мање је боли. Болесник је мање болестан кад склопи очи, разумијеш?
Дан-два уочи смрти, причала ми је касније сестра, мами је било стално зима, а време је било топло – рана јесен, И није могла нимало да заспи. „Умријећу а нећу се огријати”, рекла је, „али нека тако буде.“
Поп Лука је дошао, разговарао је с оцем.
— Може ли још добра душа, иште ли ишта?
– Не може, оче, нема ње – остале су само муке! – рече отац.
***
„…Да ми је да се барем на тренутак нађем подалеко од смећа свакодневице и да, као некад давно, кад сам хтео да измерим колико лубеница порасте преко ноћи, чујем шапат звезда, лакше бих поднео спрдњу што сам још овде…“
***
Она се молила Богу за моје здравље, залажући своју недужност. Касније сам замишљао како се савила око своје наде као восак око платнене врпце, чинећи тако свећу над мојом колевком, и ја никад нисам био у тами док је ње било. Али је нико није могао спречити да оде онако рано, није смела да се не одазове позиву, није могла… а сад је опет дошла, дозвољено јој је да дође кад ми је тешко… А ипак је невероватно да је она могла знати да сам овде, а још је невероватније да је то она, јер не може бити да се неко врати. једном сам је сањао како шета по крову наше куће, ноћ је била исто оваква, а после се претворила у белу птицу и отпрхнула… Био сам много тужан, јер су птице толико различите од нас; и још због нечега, али сад не могу да објасним. Тог пролећа је почео рат.
Идем опрезно, како морам, хтео бих да станем, да се приберем, а не могу. Она није жива, то знам, али она је та која хода, чак држи нешто у руци… не видим јасно шта, али видим нешто… а ово сам ја, онај исти. Иде кораком спорим, тако да се између нас не смањује растојање… а тишина моћна и дубока, испод ногу ми је неко простро вуну… Она ме вуче за собом на невидљивој узици, а ја покорно каскам за њом тамо куд она хоће, у даљну даљину… Покајала се што ме није погледала оног дана док сам је посматрао у малој соби, кад сам хтео да скренем сунце на њено лице – и дошла је да ме поведе. Дуго сам веровао да ће се вратити, а онда сам некако престао… А сад? Како да верујем поново кад знам да то није могуће, то је само моја стара, притајена чежња… сад кад ми је тешко… А шта то држи у руци? Није ли то она иста чинија с орасима из које сам пожелео да узмем само један, а нисам се усудио? Рекао бих – она иста! Кад би се окренула, све би ми било јасно, али она одлаже, или уопште не намерава да се окрене, као и оног дана неће да ме види; неће јер бих ја видео да то није она… зашто неће? Не може бити она, чак и ако јесте… како може?! А може, јер је то она, нико други.
Убрзах корак, убрза и она… И опет растојање између нас оста исто. И све тако добар комад пута идемо нас двоје, као једно, а да се ниједна реч не заметну… Реч! – то је много. Да се само окренула хитрином ластавице, али није…
***
Немогућност другачијег
Нема горег савезника од искуства иза којег не стоји могућност поправке. Оно, додуше, може да се прича и препричава другима са сетом којом се прелиставају стари албуми, или с огорчењем с којим се читају списи о непочинствима мртвих тирана, али је задивљујуће немоћно. Неделотворност искуства очитује се и у погледу савета другима: онима који имају моћ савети углавном нису потребни, а онима који је немају поготово – једни их презиру, а други не могу да их провере. Тако испада да је имати нешто а немати ништа – заиста тужан иметак.
Нико не воли људе који располажу таквим иметком. Они песму претварају у прозу, цвет у башти је већ у вази, свакој чашици виде дно пре него је испију. Будућност је за њих била.
***
Лик и маска
Лик: На већој си цени од мене. Знам и то како бих се без тебе провео, па те дању својатам – а ноћу, ах ноћу!.,. Одвратна си, укочена, мртва.
Маска: А ноћу сам ти мрска! Ја нисам, незахвалниче, створила саму себе да бих за своје постојање сносила одговорност.
Лик: шта хоћеш тиме да кажеш?
Маска: Само то да је крив онај чија сам, а то си ти. Ако си незадовољан мноме, стргни ме с лица и потражи другу маску, А ако те жуља свака маска, покажи се у сјају лица свог онаквим какав си. Ти добро знаш да сам ја најсигурнија инвестиција у твоју садашњост (о будућности ћемо се договорити), али, као и сваки подлац хтео би да ти донесем добит а да ти не узмем камату. Стрпи се; то што те малчице жуљам није страшно, навићи ћеш се.
Лик: (пева Интернационалу…)
Маска: Певушиш, Доријане, на то бих се насмејала да ми те није жао.
Лик: Ти си говно. Ја сам те само позајмио из прашњавог музеја старина, који је препун таквих наказа; нисам те створио. (Наставља да пева…)
Маска: Ја сам твоја кућица, пужићу мој. Учинила сам да те се једни боје, а други да ти верују. Мужићу-пужићу, откад се ниси зором умио на потоку; откад ниси видео звезду? Откад се ниси, докон, с рукама прекрштеним на леђима отиснуо у вечерњу шетњу, застајкујући повремено да одговараш на питања која поставља непознат човек у теби? Презапослен си радећи на мом усавршавању, од јутра до сутра по мери свог нитковлука. Ја сам твоје цењено лице, а ти си моје згрчено и неугледно наличје. Зато ме носи опрезно и стрпљиво; не допусти да нас раставе огорчени иконоборци, њихови су путеви несигурни. На СРЦУ им лежи разноликост света, а ти уместо да настојиш да их што дубље сабијеш у једну рупу, рушиш своју властиту кућицу у тренуцима горке несанице.
Лик: Ти си једна кретенска маска; у ствари, довољно је рећи само толико да си – маска. Доћи ће дан…
Маска: Лепа сам ти докле год између мене и тебе постоји неко ког ваља оробити, поперити на нос, или нешто што треба закучити, здипити и уврстити у имовину под кључем који носи твој монограм. А кад смо насамо, презиреш ме. И сад певушиш о неком дану кад ти нећу више бити потребна… Чује се глас са Сира у Едому… је ли, Доријане?! Не копрцај се но запамти; вештак у ношењу маске има само један циљ – да препозна друге пре него што они њега препознају.
А сад лепо седи и очисти ме од којекаквих флека, припреми се за сутрашњи дан. Хигијена маске се мора брижљиво одржавати.
***
Код Тихона
– Говори, кћери.
Оче, Тихоне, једном сам поклонила тело, другом душу.
– Значи, било их је двојица.
– Не, било их је два реда.
– То је загонетно…
– Нимало, оче, ја сам тражила оног коме ћу поклонити обоје.
– Одједном?
– Да!
– И ниси нашла?
– Да сам нашла, био би само један.
– А камо би се дела два реда?
– Угасила би се у сећању.
– Занимљиво.
– Кад оде живот између два реда, шта је ту занимљиво?
– Искуство које остаје.
– А шта ће ми оно?
– Да га мени причаш.
– Значи, пропала сам?
– Ни они нису боље прошли.
– Збуњена сам, не разумем.
– Они који су имали твоје тело, тражили су душу негде другде, и обрнуто – једно је мало, не само теби.
– Али видите, оче, душу нико неће саму.
– А тело иде, а?
– Да, а реците ми зашто.
– Сама душа је есенција, прејака је; с њом се може суочити само Бог, а да се не уплаши. Човек је мора узимати са малчице тела.
– А тело је само довољно.
– Тело је хлеб, а хлеб је неопходан.
– Треба ли да се кајем што нисам чекала?
– Да си чекала, сад би мој антипод разговарао с тобом.
– Ђаволов слуга?
– Да.
– Не бих дочекала, па бих се кајала што сам чекала?
– Горко.
– Нико не дочека?
– Није речено. Неко јури, па стигне; неко чека па дочека; понеко ни једно ни друго.
Тако је на земљи.
– Нема савета?
– Има их много, али…
– А Бог?
– Њега се то не тиче. Душа је ионако бесмртна, па кад се њено једнократно блудничење заврши, Господ је узме и да на коришћење другоме.
– Онако прљаву?
– Што је од Господа, не може се испрљати, а она је од Господа. Прљав може бити само њен привремени господар. Тако гласи наша наука.
– Шта сад?
– Јеси ли читала Џојса, има тамо једна реченица која удара ниско.
– Знам: „И Бог има међ ногама…”.
– Закључај врата.
…
Драгану Лубарди,
цртачу магичном