ŠTA KAZUJU USTA TAME?
Dok sam čitao rukopis pripovesti Dragiše Kalezića o jami bez dna, gotovo neprekidno, opsesivno, sam se prisećao Igoovih stihova iz poeme Šta kazuju usta tame.
Naše vekovima jamljeno pleme, u potrazi za pribežištem od zla i napasti u vrletima mita i jezika, od Kosova do Jadovna, obeleženo je jamama bezdanicama. One su udarile pečat na našu čemernu sudbinu, gusto prožele naše kolektivno nesvesno, posredno utičući na našu osećajnost, leksiku i znamenja.
Ko je iz detinjstva poneo sliku jama bezdanica, kao i strepnju kojom je zasvagda obeleženo samo prisećanje na jame, taj će svakako bolje razumeti aluzivnu sagu i obuhvatne simbole Dragiše Kalezića.
Onaj ko je, poput ovog pisca, na ovaj svet doimo u kraškim krajinama, na usudnu mestu, zna, morao je znati, da kolevku od jame deli jedva pedalj, da su jame mračare nezajazno zobale nedužne žrtve koje će kasnije, u kolektivnom pamćenju, odozdo iz samog bezdana svetleti kao biblijske žrtve paljenice.
Na jednom mestu u ovoj pripovesti naglašava se da je jama bezdanica udaljena oko dvesta metara od pripovedačeve rodne kuće. Sa svojim mračnim zevom, ona je okosnica ili naopako okrenuta, „stožina” ove pripovesti, bezglasni učesnik i nemi svedok koji obilno prilaže građu za žrtveni letopis.
Valjda je potomcima jamljenog plemena najzad doprlo do mozga čemu su služile i čemu mogu u nedoba, opet poslužiti jame bezdanice. Jer, kako reče pisac, „nema dna!“ Da, zaista nema dna, i to je aksiom!
Znamo mi dobro sve svoje jame, spoljašnje i unutrašnje, krečnjačke i mračnjačke, mitološke i psihološke. Pre i posle svega, one mogu biti znamen jedne antiutopije, žrtvenik jednog mita na izdisaju i stratište jednog ozverenog čovekoboga.
Posle svih iskustava valjda bi trbalo da su bezdanice jednako skupe kao kolevka ili ognjište. Zbog toga, zloslutno, u pozadini, ovu pripovest prate jeza i preteći, pakleni bruj.
Iza osnovne radnje, zrakasto raspoređene, promiču aluzije i slutnje da u prirodi čovekovoj, uprkos višemilenijskoj kulturi, još pretrajavaju tragovi teško pojmljivog zverstva, te da čovek u smutnom vremenu vreba priliku da kidiše na ljudskost.
Ova snažna i mudra pripovest-opomena govori nam veoma ubedljivo o tom mračnom naličju pojedinca, plemena ili društva, o javno proklamovanim vrlinama i tajnim porocima, o preobratima, ponorima i sunovratima.
Smutno vreme, dakle vreme bujanja zla u raznim vidovila, otvara jame u ljudima. One postaju bratolomne čeljusti, iskonska negacija najplemenitijeg učenja o ljubavi prema bližnjem.
Pripovest počiva ili se bar stiče takav utisak na sećanjima iz Detinjstva u koja su utkane kraće skaske. Kao dragulji blistaju „priče u priči” o Raslavu Đurđevu, Peljki kopiljači, Maksimu pogorelcu, dok scena na „Dvoru“ Ivana Crnojevića, sa osvrtom na sultana Mehmeda, osvajača Carigrada i njegove sinove Bajazita i Džema uspostavlja luk sa Andrićevom Prokletom avlijom.
Te priče, koje kazuju razni pripovedači, pretežno pop Radovan, povremeni piščev alter ego, predstavljaju sigurna čvorišta na kojima se pripovedna potka prepliće i raspliće.
„Čojek priča priču, priča priča čojeka“— upravo tim rečima u poslovičnom i arhaičnom govornom obliku, Dragiša Kalezić iskazuje osnovnu postavku svoje poetike u ovom romanu.
Šta nam, dakle, kazuju usta tame? Pa to da smo sudbinski u jami i da je jama u nama. Kada prestane da bude čovek, tada čovek čoveku postane jama, kojoj nema dna… U tom smislu, valja postojano razumeti njenu metafizičku simboliku koja zahteva širi i skrupulozniji pristup no što smo ovim povodom u mogućnosti da učinimo. Kratko rečeno: jama bez dna je svojevrsno oličenje sveta u kome živimo, ali i prikazanje duše s kojom stradajući trajemo.
Milan Komnenić
(Predgovor za roman, Jama bez dna, „Albatros plus”, Beograd)
PRIČA KOJA OVERAVA ŽIVOT
Priča i život se stapaju. Ponekad nije moguće pouzdano utvrditi gde prestaje jedno a počinje drugo, niti šta iz čega proishodi. Jama bez dna je pripovest o pripovedačevom iskustvu tog stapanja, priče/života, formalno uzev pripovest o iskustvu zavičaja (zavičajnosti). Stvarnost zavičaja, međutim, uspostavlja i overava priča kao takva. Stvarnost, zapravo, i ne postoji, uprkos tome što su se događaji o kojima Kalezić pripoveda mogli zbiti, ili su se i zbili kao stvarnost/priča. Neke pojedinosti priče preuzete su iz istorije i iz svakodnevnog življenja. Ili su pripisane istoriji, konkretnoj egzistenciji. Za stvarnost priče, za stvarnost koja je priča, to nije važno. Pokoja od realnih pojedinosti poslužila je autoru kao referenca priče i pripovedanja, kao mogućnost uvođenja unutrašnjih pripovedača, nepatvorenih pripovedača, onih koji priču izvode iz samog postojanja i koji je ne razlikuju od postojanja. Objektnost tih pojedinosti, Dragiša Kalezić — i kad se čini da na njoj izrično nastoji, kao na čistoj objektivnosti, kad mu je, naizgded, stalo da je, takoreći, neposredno raskrije — rastvara na različite načine. Najpre je rastvara upravo nastojanjem na realizmu i realnosti, istorijskoj istini (koja je univerzalizovana, koja, u stvari, funkcioniše kao univerzalija postojanja) o kojoj priča, zatim nastojanjem na realizmu samog pričanja. Najzad, objektnost pojedinosti rastvara osobenim načinom pripovedanja, prvenstveno patosom, ponešto arhaičnim (koji je posebno karakterističan za unutrašnjeg pripovedača), no patosom koji je svojstven istini kao priči, istini priče/postojanja. (Druge istine i nema do istine priče, ni u istorijskoj istini, koju kao istinu potvrđuje mudrost priče, pripovedanja, nužnost pripovedanja kao oblikotvorne činjenice postojanja, niti u istini metafizičkog smisla bezdanice, jame. Dakle, u Jami bez dna „postoji jedino priča, ne samo i ne ni u prvom redu priča kao postmodernistička fikcija, nego priča koja uspostavlja i overava sam život, dakle uspostavlja i overava egzistenciju. Priča potvrđuje da je nešto bilo (ili je moglo biti stvarnost kao predmet priče), da je život priča. U njoj, priči, život se jedino i može prepoznati, jer u njoj on opstoji kao život, kao ono što jeste i što može imati nekakav smisao, Priča je ishodište života kao tajanstva i svih njegovih manifestacija: od sticanja iskustva, obrazovanja (Jama bez dna je i svojevrsni obrazovani roman), do umeća rasuđivanja, postavljanja pitanja i iznalaženja odgovora, karakterističnih za mudrost poslovice, ali i za ritualni govor sredine u koju je priča smeštena… Osnov i okvir odrastanja junaka, glavnog naratora romana (bezmalo svi likovi u ovom romanu su u nekom opsegu i pripovedači, a unekoliko i junaci vlastitih priča), osnov i okvir trajanja, jeste priča sama, treba i to reći, veoma bliska (usmenom) kazivanju, u kojem se postojanje potvrđuje, koje je uvek i svedočenje. Neke elemente Kalezić i preuzima iz usmene priče. U ovu verziju romana on umeće i cele priče (priča o Raslavu Đurđevu i Ivanu Crnojeviću, o Maksimu pogorelcu, te ponešto gogoljevski intoniranu burlesku o Peljki kopiljači), koje proširuju u vremenu metafizički opseg jame bez dna. Preuzima on i elemente stvarnosti i pričanja iz kojih usmena priča nastaje i, što je važno, elemente koji se sublimišu u priču i priče u priči kazivane su, takođe, po tom obrascu, onako kako se usmena priča i kazivala, na sedeljkama, u ritualnom sjedinjavanju zajednice, i s ciljem koji ponekad nije jasan, iako funkcioniše kao pouka. Ponekad priča u priči i nema drugi cilj do da predstavi priču i pripovedača, tamnu mudrost postojanja, koja suštinski ničemu ne služi. Najzad, sveznajući pripovedač svedoči da priče u priči, u krajnje svedenom obliku, imaju i nešto od venaca priča koje je tokom istorije evropska književnost splitala i, pre svega, da je svaka priča odgovor na neku priču, na priču koju nastavlja ili ponavlja kao drugu istu priču u drugom istom vremenu. Time sveznajući pripovedač pokazuje i književnu samosvest, svoju i svakog od pripovedača u knjizi.
***
Status priče u Jami bez dna kao i rasprava o priči, proizilaze iz samog ishodišta, iz nastajanja pričanja (Kalezić se stalno vraća na početak priče), iz zeva realnosti (jame bez dna), koji je neposredni poziv na priču i poziv priči. Taj zev nije samo metafora. Nije kao metafora ni predstavljen. I suviše je stvaran da bi bio tek poetska slika, ali je i suviše nastanjen slutnjama, zebnjama, pa i metafizičkim uvidima junaka romana, pripovedača, da bi bio tek obična bezdana kraška jama, ili jama koja je predmet lokalnog folklora. Istina, ova jama je frapantno realna — to pripovedač sračunato prenaglašava i na taj način derealizuje njena stvarna svojstva, stvarnu upotrebu jame — da upravo po tome ona postaje gotovo apsolutna metafora. Jasno, i krajnje ubedljivo, to se očituje u razgovoru između pripovedačevog oca i gostiju, u najmanje figurativnom delu u romanu (može biti i zato što je napisan kao mala dramska scena), koji, kao svedočenje o zlim vremenima, stvarnost jame pretvara u stvarnost zla, ali tako što na scenu izvodi junake i zla i jame.
Realnost, mitska realnost života – život je u romanu pretvoren u niz mitskih gestova, u mitsko zbitije koje se ponavlja u različitim vremenima uvek kao prvi put, i koji je zato ritualizovan — realnost odrastanja, saznavanja pripovedača (takođe omitotvorena), pre i više nego istorija i njena istina, može da pokaže, omogući, da pokrene priča, onostranost, ne-realno u samoj realnosti, u realnosti (mita) bezdanice; dakle, u realnosti koja se izdaje kao proverljiva objektivnost, koja se, ipak, nigde ne može proveriti. Kalezićeva priča o detinjstvu postaje priča o detinjstvu priče, o elementima koji konstituišu uvek drugu, drugačiju priču o istom realnom događaju bez realnosti, o metafizičkoj rupi u realnosti, u istoriji, u čoveku, u realnosti zavičaja, u životnom iskustvu koje se u detinjstvu strukturiše i koje detinjstvo oblikuje.
U središtu pričanja, ozakonjenja životnog iskustva, mogu li reći onog iskustva koje omogućuje svako iskustvo, iskustvo koje je jama bez dna, kod Kalezića je istina onoga što se ne pokazuje, i pokazuje, u onome što je tu, u realnosti koja je uvek tu, u svetu, što se pokazuje kao nešto određeno, kao kakav realni događaj, i što nije određeno – svaki realni događaj, bez sumnje, i postaje i nestaje u logici priče, u društvu koje priča ove priče; svaki događaj i nastaje i nestaje u ritualu priče/postojanja. Ne postoji proverljivo znanje o tome nečemu, kao ni o samoj jami (koja to nešto, čini se, skriva i pokazuje). Roman se i završava takvom aluzijom. Moglo bi se, ipak, reći da svi junaci Jame bez dna znaju to što ne znaju. Naravno, uvek je to znanje povezano s jamom, s pričama o njoj, uvek je i konačno i neograničeno. Ono je slutnja nečeg što bi moglo biti znanje. No ono se, kao znanje, ponavlja u svakom budućem znanju ovih junaka. Pri tom je nebitno da li se priče u kojima se ono iskazuje oslanjaju na stvarni događaj, ili je reč o kolektivnim fantazmima, o slikama iz kolektivnog pamćenja (u ovom slučaju ti fantazmi su priče), ili o individualnim fantazmima. I jedne i druge konstituiše prisila da se sve pretvori u priču. Gotovo uvek to znanje, mitsko po formi, obredno po predstavljanju, povezano je sa sudbinom junaka, ali i sa potrebom za teatralizacijom te sudbine. Odnos prema jami, na primer, utiskuje se u postojanje Kalezićevih junaka, rekao bih, manje-više, nesvesno, kao metafizički smisao bezdanice, ali i kao stvarni prazni prostor, kod ličnosti; računajući tu i pripovedača, koje su rođene u njenoj blizini. U izvesnom smisdu, svi Kalezićevi junaci iz ovog romana rođeni su u blizini jame, njeni su baštinici i njeni dužnici. Čovek je rođen u blizini jame, iz jame, za jamu. Razumljivo je, stoga, i opsesivno značenje nastojanja junaka Jame bez dna da reše stvar jame, da je fizški zatrpaju, što nije moguće, ili da je maskiraju, ograde, ukratko, da na bilo koji način otklone zev s kojim ih ona suočava, s kojim se sami suočavaju, da otklone zev u vlastitoj egzistenciji. Priča o jami bez dna je priča o bezdanici u postojanju – u reči i činu u koje je postojanje pretvoreno. Postoji samo obred postojanja. Taj nauk treba da stekne i odgonetne junak i, uslovno, glavni pripovedač Jame bez dna. Međutim, metafizičku istinu, jamu, rupu, bezdanicu detinjstva, zavičaja — bezdanicu u zavičaju, gde drugo, gde bi se drugo i mogla naći, gde bi se drugo i mogla pojaviti bezdanica istine — nije moguće izreći kao realnost koja je tu. Nju ne otkrivaju ni veoma živo i opsesivno pričanje o pokušajima zatrpavanja jame, o pokušajima da se jama razjami, ni objašnjavanja tih uzaludnih, „sumanutih” nauma, da li zato što ona i ne postoji drugačije do kao zahtev, izrečen ili neizrečen, da se otkrije ono što je skriveno i što se ne da raskriti. Barem to je s jamom sigurno. Gotovo svi junaci ove pripovesti, s različitih razloga i s različitim namerama bave se bezdanicom, svi sa njom imaju neke planove i, rekao bih, kao po pravilu, bave se njenim onostranim smislom, koji, najčešće, bojažljivo najavljuju i koji se, takođe, mada kao gruba realnost, bojažljivo ispoljava u stvarnosti. Ponosni su što im je pala u deo, baš njima, i skloni da u tome vide „prst Proviđenja“, nadoknadu za sve ono u čemu zaostaju za svojim susedima, a opet imaju muke s njom. Jama bez dna, stvarna i metafizička rupa, stvarno središte i strukturno ishodište Kalezićevog romana, istovremeno je i onostranost i sudbina svih junaka romana, čak i onih čija je jedina veza s njom to što ona postoji. Sama onostranost, predstava o njoj, je promenljiva. Oblik dobija zavisno od kulturnog modela u kojem junak živi i deluje. U svim slučajevima, reč je, između ostalog, i o jami u ličnosti, o glavnom problemu koji treba raskriti i saznati. No on se gotovo nikad ne pokazuje, ne barem u celini. Ispoljavaju se neki njegovi efekti u različitim oblicima, kao odsevi duhovne radoznaposti, kao verovanje, ili, jednostavno, kao socijalno stanje, ali i kao prisila da se govori.
Iz ovoga bi trebalo da bude jasno: značenje jame u Kalezićevom romanu se ne da svesti, ograničiti na samo jednu predstavu, recimo na metaforu jame u ličnosti. Nije mogućno jasno razgraničiti ni njena posebna određenja, ako ni zbog čega drugog ono zato što se ona ispoljavaju i kao razlozi priče i pričanja. Uvek nešto preostaje, nešto sklisko, fluidno, nesaznatljivo… ono što u priči nužno izostaje, što ostaje neispričano u priči i neostvareno u postojanju. Tačke gledanja na to nesaznatljivo se daju odrediti. Može to biti kamen u oboru ispred pripovedačeve kuće, bilo koje drugo oličeno odredište i, naravno, gledište pripovedača. Sa svakog odredišta jama se ukazuje kao metafora mogućnosti i nemogućnosti ljudskog dela i ljudskog nauma, te najzad kao individualna projekcija opšteljudske i lične sudbine. Gledišta se lako pomeraju. U svako od njih se, međutim, utiskuje pojedinačni udes i kao udes drugog, pojedinačni gest kao gest cele zajednice. Raro je svoju knjigu pesama iz jame izvadio. I Jama bez dna je izvađena iz jame, ovog puta cela. Treba i to reći.
Radoman Kordić
(Pogovor za roman jama bez dna)
JAMA U NAMA
(Dragiša Kalezić: Jama bez dna, Albatros plus, Beograd, 2012)
Pisac želi da svoju napisanu knjigu napiše još bolje, ma koliko ona bila dobra. Možda se ove reči ne odnose na svakog pisca (ima i onih koji se svom objavljenom delu nerado vraćaju), ali su istinite kada je reč o Dragiši Kaleziću, još uvek, na žalost, nepročitanom autoru. Njegova nova knjiga Jama bez dna prošireno je i izmenjeno izdanje kratkog romana Bezdanica (2004), nastalo zato što autor, kako sam priznaje u napomeni, nije u prethodnom delu „sve rekao od onog što je hteo ili morao da kaže.” Zaista, neke pojedinosti bolje su istaknute u novoj knjizi, uočava se da je Kalezić puno i brižljivo radio na stilsko jezičkim poboljšanjima, neka naknadna domišljanja, izmene i dopune, možda i nisu morale biti unete u novu knjigu, ali je barem iz jednog razloga važno što je Bezdanica posle osam godina iznova ugledala svetlo dana. Ona je sada deo čuvene biblioteke „Albatros“koja se obraća onima – kako to još 1921, godine zapisaše utemeljivači ove znamenite edicije gospoda Stanislav Vinaver i Todor Manojlović — koji u „obogaćivanju i oblagorođenju svog duha vide jedan ozbiljan zadatak”. Trudeći se da kroz svoja dela iskaže „celog čoveka i celu dušu“, da deluje pisanjem na dubinu duše, Dragiša Kelezić se već mnogo godina preko ove biblioteke obraća upravo takvim čitaocima, pa .je stoga sasvim prirodno da i Bezdanica (Jama bez dna), njegovo čini se, mada je to teško reći, najuspešnije ostvarenje, nosi pečat „Albatrosa“.
Šta govore usta tame?
Da je kojim slučajem Dragiša Klaezić prisustvovao 1927. godine predavanjima Edvarda Morgana Forstera na Kembridžu, on bi, sasvim je moguće to zamisliti, na pitanje jednog od značajnijih predstavnika teorijske misli o književnosti (tvorca čuvenih aspekata romana) „Šta radi roman”, odgovorio (pomalo tužno, dakako, kao i sam Forster): „Da — o, da, dragi moj, roman priča priču”. Zaista u romanu Bezdanica (.Jama bez dna) sve je priča.
Konkretnije, priča sastavljena od niza kraćih skaski, posvećena u najvećoj meri upravo bezdanoj jami.
Ta jama bez dna, pored koje je odrastao autor, predstavlja okvir u kojem koegzistiraju pripovedanje glavnog junaka i „priče u priči” ostalih saučesnika, obuhvaćenih pripovedačevim sećanjima na detinjstvo (period pred početak Drugog svetskog rata). Bezdanica se tako ovaploćuje kao osnovni motiv koji povezuje, u prostornom, ali i u psihološkom smislu, sve junake Kalezićevog romana.
Druga nit koja ih povezuje upravo je priča — junaci su ujedno i pripovedači (tuđih i vlastitih priča) — koja je najčešće oblikovana po uzoru na usmeno kazivanje (njena struktura i njen stil takvi su da podsećaju na priču, onakvu kakva je uistinu kazivana na kolektivnim saborima i sedeljkama). Okvirna priča glavnog junaka (samog Dragiše Kalezića) — graduirana od nestašnih dečjih igara oko jame bezdanice (u kojima smrtno strada, neposredno pred rat, jedan smeli dečak zbog neobazrivosti) do opakih odraslih igara sa smrću (u kojima skončavaju, za vreme rata, stotine nevinih ljudi, samo zato što su Srbi, partizani ili četnici) — može da nas asocira, ako sledimo razmišljanje Milana Komnenića, i na Igoovu poemu Šta kazuju usta tama. Ostale „priče u priči” — o Ivanu Crnojeviću i Raslavu Đurđevu, o Peljki kopiljači, o Maksimu pogorelcu, a posredno i o sultanu Mehmedu Drugom i njegovim sinovima Bajazitu i Džemu — oslanjaju se prvenstveno na usmene legende i predanja, za narodno prozno stvaralaštvo karakterističnu fantastiku (priča o stricu Krstivoju), ali bogme i za književni opus Iva Andrića (Prokleta avlija).
Ova kazivanja se tu i tamo, na trenutke, mogu učiniti nespretnim, jer Kalezić nema komercijalni integritet, niti „moralistički”, koji bi se svodio na površni lament nad oglašenom zlom sudbinom njegovih sunarodnika i njegove otadžbine. Ali ima ono nešto bez čega se ne može postati veliki pisac — umetničku distancu prema likovima i, iznad svega, strastvenost. I onaj dečak koji nestaje u jami dok se izlaže visokom riziku da bi ubrao redak cvet, ne bi li zadobio naklonost devojčice, i ona žena (Peljka) kojom bezdanicu hrani njen muž (Peruta), kad je shvatio da ga je prevarila i da deca koju je rodila nisu iz ljubavi s njim začeta, brutalno, na prevaru, tako da izgleda kao nesraćen slučaj, i svi oni bezimeni ljudi, i u doba Turaka i za vreme Drugog svetskog rata, predati od svojih saplemenika mračnoj utrobi bezdana — sve te, dakle, jezovite priče, pojedinačne i kolektivne, opisane su sa tolikom strašću da je Dragiša Kalezić mnoge uverio kako smo svi mi deo jednog viševekovnog „jamljenog plemena”, čija je tamna sudbina, od Kosova i Metohije do Jadovna, obeležena jamama bez dna. U njihovim mrklim dubinama, u ustima tame, koje su se utkale u naše shvatanje mitskog i prožele našu duhovnost i duševnost, psihologiju, osećanja i jezik; neobeleženi su grobovi hiljada nedužnih žrtava, koje upravo zato, u simboličkoj ravni ovog Kalezićevog romana dobijaju status biblijskih žrtava.
Ozvereni čovekobog
(Hajnrih Hajne je svojevremeno rekao da „loši pisci pišu to što im se kaže, mi dobri pisci pišemo ono što znamo, a Gete je taj koji piše šta hoće“. Dragiša Kalezić nije Gete, ali nije ni loš pisac, te zato piše o onome što sigurno zna. A o životu čovekovom i njegovoj duši, kako svedoče sve njegove knjige, zna mnogo. Zapravo u stvaralaštvu D. Klazića priča i život jedno su; teško ih je razlučiti..
„A ja kad gođ pričam nešto iz starine tamne, trudim se da stvar predstavim kao da sam baš tamo boravio… Ono bogme nigđe ne piše u tančine kako je nešto bilo, no je naše da tu predstavu stvorimo i drugoga u nju uvjerimo, ako već uložimo da pričamo. Ako pričat ne umijemo, ne treba ni da započinjemo.“
Ovo su reči mrkog popa Radovana, jednog od kazivača u romanu, koje možda najbolje ilustruju stilsko-poetske odlike Kalezićeve Bezdanice (Jame bez dna).
No na stranicama Jame bez dna (poeme u prozi) ne teče samo život u vremenu, iz kojeg zaključujemo da su bezdanice upečatljivo odredile našu srpsku sudbinu. Sve sanjalice i svi umetnici, a Dragiša Kalezić je i jedno i drugo, umeju da se oslobode tiranije vremena. Njihovi romani kazuju i priču o životu i vrednostima. A u centru Kalezićevog romana upravo je čovek koji delo čini, a ne delo samo. Jama bez dna tako postaje, kako je to lepo uočio Radoman Kordić, priča o bezdanici u postojanju, u vlastitoj egzistenciji, o bezdanici u ličnosti. Otud i pokušaj meštana da zatrpaju jamu, da je „odgurnu iz svog prometa” barem dok traje rat, predstavlja i unutrašnju borbu pojedinca da se uhvati u koštac sa svojim mračnim naličjem, sa bezdanom koji obitava u njemu samom, konačno sa jamom kao simbolom „jedne antiutopije, žrtvenikom jednog mita na izdisaju i stratištem jednog ozverenog čovekoboga” (Komnenić).
***
A jednoga dana, verovatno, biće i Dragiša Kalezić pročitan.
Uostalom, Forster nije ni u najlucidnijim trenucima mogao da pomisli kako će se u drugoj deceniji 21. veka naći (nimalo slučajno, ali neka nešto ostane i tajna) na stranicama jednog srpskog nedeljnika, i to povodom knjige Jama bez dna; isto tako Dragiša Kaleziđ ne može ni da sluti koliko će potonjih tekstova inspirisati njegova gusta priča „o celini čoveka i celini duše ”. Jer pravi stvaraoci, ma iz kojeg razdoblja i prostora dolazili, sede zajedno u istoj prostoriji, kao u kakvoj magičnoj čitonici, i u isto vreme pišu iste knjige. Svoje knjige..
Aleksandar Dunđerin
(Demoni odlaze, „Filip Višnjić”, Beograd)