Јама без дна (рецензије)

Статус приче у Јами без дна као и расправа о причи, произилазе из самог исходишта, из настајања причања (Калезић се стално враћа на почетак приче), из зева реалности (јаме без дна), који је непосредни позив на причу и позив причи. Тај зев није само метафора. Није као метафора ни представљен. И сувише је стваран да би био тек поетска слика, али је и сувише настањен слутњама, зебњама, па и метафизичким увидима јунака романа, приповедача, да би био тек обична бездана крашка јама, или јама која је предмет локалног фолклора. Истина, ова јама је фрапантно реална — то приповедач срачунато пренаглашава и на тај начин дереализује њена стварна својства, стварну употребу јаме — да управо по томе она постаје готово апсолутна метафора. Јасно, и крајње убедљиво, то се очитује у разговору између приповедачевог оца и гостију, у најмање фигуративном делу у роману (може бити и зато што је написан као мала драмска сцена), који, као сведочење о злим временима, стварност јаме претвара у стварност зла, али тако што на сцену изводи јунаке и зла и јаме.

Реалност, митска реалност живота – живот је у роману претворен у низ митских гестова, у митско збитије које се понавља у различитим временима увек као први пут, и који је зато ритуализован — реалност одрастања, сазнавања приповедача (такође омитотворена), пре и више него историја и њена истина, може да покаже, омогући, да покрене прича, оностраност, не-реално у самој реалности, у реалности (мита) безданице; дакле, у реалности која се издаје као проверљива објективност, која се, ипак, нигде не може проверити. Калезићева прича о детињству постаје прича о детињству приче, о елементима који конституишу увек другу, другачију причу о истом реалном догађају без реалности, о метафизичкој рупи у реалности, у историји, у човеку, у реалности завичаја, у животном искуству које се у детињству структурише и које детињство обликује.

У средишту причања, озакоњења животног искуства, могу ли рећи оног искуства које омогућује свако искуство, искуство које је јама без дна, код Калезића је истина онога што се не показује, и показује, у ономе што је ту, у реалности која је увек ту, у свету, што се показује као нешто одређено, као какав реални догађај, и што није одређено – сваки реални догађај, без сумње, и постаје и нестаје у логици приче, у друштву које прича ове приче; сваки догађај и настаје и нестаје у ритуалу приче/постојања. Не постоји проверљиво знање о томе нечему, као ни о самој јами (која то нешто, чини се, скрива и показује). Роман се и завршава таквом алузијом. Могло би се, ипак, рећи да сви јунаци Јаме без дна знају то што не знају. Наравно, увек је то знање повезано с јамом, с причама о њој, увек је и коначно и неограничено. Оно је слутња нечег што би могло бити знање. Но оно се, као знање, понавља у сваком будућем знању ових јунака. При том је небитно да ли се приче у којима се оно исказује ослањају на стварни догађај, или је реч о колективним фантазмима, о сликама из колективног памћења (у овом случају ти фантазми су приче), или о индивидуалним фантазмима. И једне и друге конституише присила да се све претвори у причу. Готово увек то знање, митско по форми, обредно по представљању, повезано је са судбином јунака, али и са потребом за театрализацијом те судбине. Однос према јами, на пример, утискује се у постојање Калезићевих јунака, рекао бих, мање-више, несвесно, као метафизички смисао безданице, али и као стварни празни простор, код личности; рачунајући ту и приповедача, које су рођене у њеној близини. У извесном смисду, сви Калезићеви јунаци из овог романа рођени су у близини јаме, њени су баштиници и њени дужници. Човек је рођен у близини јаме, из јаме, за јаму. Разумљиво је, стога, и опсесивно значење настојања јунака Јаме без дна да реше ствар јаме, да је физшки затрпају, што није могуће, или да је маскирају, ограде, укратко, да на било који начин отклоне зев с којим их она суочава, с којим се сами суочавају, да отклоне зев у властитој егзистенцији. Прича о јами без дна је прича о безданици у постојању – у речи и чину у које је постојање претворено. Постоји само обред постојања. Тај наук треба да стекне и одгонетне јунак и, условно, главни приповедач Јаме без дна. Међутим, метафизичку истину, јаму, рупу, безданицу детињства, завичаја — безданицу у завичају, где друго, где би се друго и могла наћи, где би се друго и могла појавити безданица истине — није могуће изрећи као реалност која је ту. Њу не откривају ни веома живо и опсесивно причање о покушајима затрпавања јаме, о покушајима да се јама разјами, ни објашњавања тих узалудних, „суманутих” наума, да ли зато што она и не постоји другачије до као захтев, изречен или неизречен, да се открије оно што је скривено и што се не да раскрити. Барем то је с јамом сигурно. Готово сви јунаци ове приповести, с различитих разлога и с различитим намерама баве се безданицом, сви са њом имају неке планове и, рекао бих, као по правилу, баве се њеним оностраним смислом, који, најчешће, бојажљиво најављују и који се, такође, мада као груба реалност, бојажљиво испољава у стварности. Поносни су што им је пала у део, баш њима, и склони да у томе виде „прст Провиђења“, надокнаду за све оно у чему заостају за својим суседима, а опет имају муке с њом. Јама без дна, стварна и метафизичка рупа, стварно средиште и структурно исходиште Калезићевог романа, истовремено је и оностраност и судбина свих јунака романа, чак и оних чија је једина веза с њом то што она постоји. Сама оностраност, представа о њој, је променљива. Облик добија зависно од културног модела у којем јунак живи и делује. У свим случајевима, реч је, између осталог, и о јами у личности, о главном проблему који треба раскрити и сазнати. Но он се готово никад не показује, не барем у целини. Испољавају се неки његови ефекти у различитим облицима, као одсеви духовне радознапости, као веровање, или, једноставно, као социјално стање, али и као присила да се говори.

Из овога би требало да буде јасно: значење јаме у Калезићевом роману се не да свести, ограничити на само једну представу, рецимо на метафору јаме у личности. Није могућно јасно разграничити ни њена посебна одређења, ако ни због чега другог оно зато што се она испољавају и као разлози приче и причања. Увек нешто преостаје, нешто склиско, флуидно, несазнатљиво… оно што у причи нужно изостаје, што остаје неиспричано у причи и неостварено у постојању. Тачке гледања на то несазнатљиво се дају одредити. Може то бити камен у обору испред приповедачеве куће, било које друго оличено одредиште и, наравно, гледиште приповедача. Са сваког одредишта јама се указује као метафора могућности и немогућности људског дела и људског наума, те најзад као индивидуална пројекција општељудске и личне судбине. Гледишта се лако померају. У свако од њих се, међутим, утискује појединачни удес и као удес другог, појединачни гест као гест целе заједнице. Раро је своју књигу песама из јаме извадио. И Јама без дна је извађена из јаме, овог пута цела. Треба и то рећи.