Siromašnima malo treba.
Bog se postarao da mog pradedu upiše u siromahe, a pošto se siromaštvo nasleđuje po strožoj, gotovo neumitnoj, proceduri nego bogatstvo — ja sam srećno izbegao sve zamke sticanja. Bivalo mi je zato teško na drugi način, katkad neiskazivo teško, često nisam imao za hleb i čorbu, ali nikad nisam strahovao da ću izgubiti na berzi, da će se otkriti moj udeo u likvidaciji g. L. kad sam čas posla inkasirao deset miliona dolara, jer taj novac još nisam oprao, i sl. Uvek bi se našlo nešto da me uteši, zabavi i ispuni mi vreme, da mi omogući da se nasmejem… Nešto iz knjige ili iz života. Detalj koji je zadužio moje ćudljivo pamćenje. A ako bi sve to izostalo, u rezervi je stajala moja nedovršena kuća, koju godinama gradim, rušim, iznova gradim i dograđujem… sve dok sam imao neosporiv utisak da njena gradnja bitno odmiče i bliži se kraju. A kad je taj utisak poljuljan, zabrinuo sam se… Ono od čega sam očekivao spasonosni lek, obolelo je samo… Zamislite jabuku na grani koja iz dana u dan narasta i umesto da krene da sazreva, ona počne da truli…
***
Retko ko me posećuje, prođe mesec, pa i dva da niko ne svrati… Znaju ljudi da mi uvek nešto fali, da se žalim na sve i svašta, da kukam na slepu tiraniju stvari, te da sve više tražim razne usluge, a sve manje sam u stanju da se nekom nađem na usluzi, pa se nikom ne svraća. Da pomognu, mogu i ne mogu, ali pomoć ne mogu da očekuju. Od mene više nemaju šta ni da čuju, onako uz čašicu kao nekad… Oni koji su mogli i doista voljni bili pomogli su mi svesrdno, neki i više no su mogli, a neki to čine i dan-danas. Dakle, niko od mogućih posetilaca, prijatelja i prijateljica, nema prema meni nikakvih obaveza… A ja sam dužnik mnogima, ali u tom pogledu ne mogu da učinim ništa više od toga da ovo priznanje ispišem na kartončić i prikucam na zid, ili nataknem na vrh duba da čitaju ptičice nebesnice. No vrednost ovog priznanja u mojim vlastitim očima prilično je ništavna, ako već znam da je svako od onih koji su me zadužili spreman da mi dug trčeći oprosti, samo da od njega više ništa ne ištem. Ja neosporno pripadam onoj grupi poraženih lica kojima su svi aduti izbijeni iz ruku, čak i samo priznanje da su poraženi. Potvrdu za ovo često nalazim i na ulici, kad se otisnem u šetnju. Primetim, recimo, poznanika izdaleka, nekog Tošu, Galeta ili Ćiru, jer sam u godinama kad vidim jasnije na pedeset metara no na deset, ali on ne zna da sam ga primetio. Idemo u susret jedan drugom, ja gledam izloge kako bih mu dao priliku da me prođe, i on to obavezno iskoristi. Neko se malo koleba, zastajkuje, ali ipak prođe. Mnozina požure uzdignute glave kao na nekoj paradi, ne bi li otklonili svaku primisao s moje strane da su me primetili… Tako biva i bivaće sve češće, znam ja, jer me sve manje ima… Čudo veliko bi bilo kad bi bilo drukčije, budući da mi je život isprazan kao što sam isprazan i sam, kao suva orahova ljuska koja pluta površinom reke ka moru bez obala…
On, razume se, nije bio takav dok sam svoju prazninu uporno i obilato naseljavao raznoraznim šarenim lažama već izmišljenim i nasleđenim, ili pak onima koje sam poletno i strpljivo stvarao sam; ja veliki fabrikant iluzija! Građenje „svetle i prostrane kuće” je moj najveći domašaj u tom pogledu, moje najveće delo uopšte, ali u poslednje vreme ono mi se ne pokazuje dovoljnom zaštitom, preostaje prostora za utrčavanje i nečeg što ne znam kako da imenujem… što pravog imena možda i nema.
***
U stvari, kad sam ostao sam, što sam uvek i bio izuzimajući vreme provedeno u porodičnom gnezdu, našao sam se pred pitanjem šta čovek da čini sa životom koji se ne može popraviti. Taj mučni ocecaj nepopravljivosti, pojačan slutnjom da ću na ono što me s vremenom čeka sve manje moći uticati i, naravno, željom da se osvetim njoj, gospođi mojoj, naveo me je da se upustim u rušenje. Ako graditi u mom slučaju nema smisla, rušiti ima, rekao sam sebi, udarivši šakom o sto. I odluka o rušenju iste kuće ponela me je gotovo istom silinom koju sam osećao kad sam počeo da je gradim. Izgleda bez te sluđenosti, ma o čemu se radilo, ništa ne biva… Ne mogu da ti opišem s koliko sam slatkoga besa i nekakvog uznositog inata zabio pajser u zid spavaće sobe, i to sam baš gađao ono mesto gde je u početku visio veliki pozlaćeni okvir s našim slikama, njenom i mojom… Ali, moram ti i to reći, da taj udarac nije bio upućen samo njoj no i meni, osobno, za sve što sam učinio budalasto, a što se više ne može popraviti…
Kad sam počeo da rušim, ona nije smela da zucne, znala je da bih je zaklao krnjim brijačem koji sam držao u džepu od bluze da bih njim podrezivao nokte… Pobegla je kod svoga pupavoga bilmeza u staru kuću. Otud je gledala kroz prozor na zabatu kako odmiče posao rušenja i verovatno mi je plazila jezičinu. Suva je guba spopala!… Sad ti je sve jasno? Ili tek nije…
— Sve… Samo bih…
— Stani gde si! Izuo si me, pa sad hoćeš da me puckaš prutom po tabanima. — Nemoj me goniti da je ponovo zidam… to nikako. — Ako mi zapre ova rakija u grlu, bolje da nisi dolazio. Proklinjaću te… Rekao si mi da se nisi ženio. E tu leži zec, možda si slutio da stvari mogu da odu krivim tokom kao kod mene… Sigurno si slutio, ali voliš druge da podučavaš, starče! Odreci se toga odmah, vaspitači nisu ovde dobrodošli… Ali zamalo da zaboravim da ti kažem i nešto lepo: da mi je ovu kuću Bog podario u snu, kao malu, malecku… Bog ili neko njemu blizak spustio mi je na dlan. Ko zna, možda si ti njen projektant… Ti, moj brat blizanac…
Kad je malo odmakao, gost je čuo strašnog majstora Cveju kako pevuši:
„I živeću pod šatorom kao u početku, ej!”
***
Priču sam snimao da bi tekla što prirodnije, a kad sam je skinuo s trake, dao sam je pripovedaču da je pročita i autorizuje. Sutradan mi je vrtaio rukopis i podvukao mi da ništa ne menjam. Obavezao sam se da neću, ali nisam ispunio obećanje. Nisam mogao. Dok sam ukucavao tekst, nikako nisam uspevao da podesim da mi se između određenih reči ne pojavi zev, ružni razmak, a to ne mogu da trpim. Onda sam rešio da se tih zevova oslobodim tako što ću poneku reč promeniti, poneku oduzeti, poneku dodati, vodeći računa da ne naškodim rukopisu. E te izmene su ono što sam ja uložio u priču.