Сиромашнима мало треба.
Бог се постарао да мог прадеду упише у сиромахе, а пошто се сиромаштво наслеђује по строжој, готово неумитној, процедури него богатство — ја сам срећно избегао све замке стицања. Бивало ми је зато тешко на други начин, каткад неисказиво тешко, често нисам имао за хлеб и чорбу, али никад нисам страховао да ћу изгубити на берзи, да ће се открити мој удео у ликвидацији г. Л. кад сам час посла инкасирао десет милиона долара, јер тај новац још нисам опрао, и сл. Увек би се нашло нешто да ме утеши, забави и испуни ми време, да ми омогући да се насмејем… Нешто из књиге или из живота. Детаљ који је задужио моје ћудљиво памћење. А ако би све то изостало, у резерви је стајала моја недовршена кућа, коју годинама градим, рушим, изнова градим и дограђујем… све док сам имао неоспорив утисак да њена градња битно одмиче и ближи се крају. А кад је тај утисак пољуљан, забринуо сам се… Оно од чега сам очекивао спасоносни лек, оболело је само… Замислите јабуку на грани која из дана у дан нараста и уместо да крене да сазрева, она почне да трули…
***
Ретко ко ме посећује, прође месец, па и два да нико не сврати… Знају људи да ми увек нешто фали, да се жалим на све и свашта, да кукам на слепу тиранију ствари, те да све више тражим разне услуге, а све мање сам у стању да се неком нађем на услузи, па се ником не свраћа. Да помогну, могу и не могу, али помоћ не могу да очекују. Од мене више немају шта ни да чују, онако уз чашицу као некад… Они који су могли и доиста вољни били помогли су ми свесрдно, неки и више но су могли, а неки то чине и дан-данас. Дакле, нико од могућих посетилаца, пријатеља и пријатељица, нема према мени никаквих обавеза… А ја сам дужник многима, али у том погледу не могу да учиним ништа више од тога да ово признање испишем на картончић и прикуцам на зид, или натакнем на врх дуба да читају птичице небеснице. Но вредност овог признања у мојим властитим очима прилично је ништавна, ако већ знам да је свако од оних који су ме задужили спреман да ми дуг трчећи опрости, само да од њега више ништа не иштем. Ја неоспорно припадам оној групи поражених лица којима су сви адути избијени из руку, чак и само признање да су поражени. Потврду за ово често налазим и на улици, кад се отиснем у шетњу. Приметим, рецимо, познаника издалека, неког Тошу, Галета или Ћиру, јер сам у годинама кад видим јасније на педесет метара но на десет, али он не зна да сам га приметио. Идемо у сусрет један другом, ја гледам излоге како бих му дао прилику да ме прође, и он то обавезно искористи. Неко се мало колеба, застајкује, али ипак прође. Мнозина пожуре уздигнуте главе као на некој паради, не би ли отклонили сваку примисао с моје стране да су ме приметили… Тако бива и биваће све чешће, знам ја, јер ме све мање има… Чудо велико би било кад би било друкчије, будући да ми је живот испразан као што сам испразан и сам, као сува орахова љуска која плута површином реке ка мору без обала…
Он, разуме се, није био такав док сам своју празнину упорно и обилато насељавао разноразним шареним лажама већ измишљеним и наслеђеним, или пак онима које сам полетно и стрпљиво стварао сам; ја велики фабрикант илузија! Грађење „светле и простране куће” је мој највећи домашај у том погледу, моје највеће дело уопште, али у последње време оно ми се не показује довољном заштитом, преостаје простора за утрчавање и нечег што не знам како да именујем… што правог имена можда и нема.
***
У ствари, кад сам остао сам, што сам увек и био изузимајући време проведено у породичном гнезду, нашао сам се пред питањем шта човек да чини са животом који се не може поправити. Тај мучни оцецај непоправљивости, појачан слутњом да ћу на оно што ме с временом чека све мање моћи утицати и, наравно, жељом да се осветим њој, госпођи мојој, навео ме је да се упустим у рушење. Ако градити у мом случају нема смисла, рушити има, рекао сам себи, ударивши шаком о сто. И одлука о рушењу исте куће понела ме је готово истом силином коју сам осећао кад сам почео да је градим. Изгледа без те слуђености, ма о чему се радило, ништа не бива… Не могу да ти опишем с колико сам слаткога беса и некаквог узноситог ината забио пајсер у зид спаваће собе, и то сам баш гађао оно место где је у почетку висио велики позлаћени оквир с нашим сликама, њеном и мојом… Али, морам ти и то рећи, да тај ударац није био упућен само њој но и мени, особно, за све што сам учинио будаласто, а што се више не може поправити…
Кад сам почео да рушим, она није смела да зуцне, знала је да бих је заклао крњим бријачем који сам држао у џепу од блузе да бих њим подрезивао нокте… Побегла је код свога пупавога билмеза у стару кућу. Отуд је гледала кроз прозор на забату како одмиче посао рушења и вероватно ми је плазила језичину. Сува је губа спопала!… Сад ти је све јасно? Или тек није…
— Све… Само бих…
— Стани где си! Изуо си ме, па сад хоћеш да ме пуцкаш прутом по табанима. — Немој ме гонити да је поново зидам… то никако. — Ако ми запре ова ракија у грлу, боље да ниси долазио. Проклињаћу те… Рекао си ми да се ниси женио. Е ту лежи зец, можда си слутио да ствари могу да оду кривим током као код мене… Сигурно си слутио, али волиш друге да подучаваш, старче! Одреци се тога одмах, васпитачи нису овде добродошли… Али замало да заборавим да ти кажем и нешто лепо: да ми је ову кућу Бог подарио у сну, као малу, малецку… Бог или неко њему близак спустио ми је на длан. Ко зна, можда си ти њен пројектант… Ти, мој брат близанац…
Кад је мало одмакао, гост је чуо страшног мајстора Цвеју како певуши:
„И живећу под шатором као у почетку, еј!”
***
Причу сам снимао да би текла што природније, а кад сам је скинуо с траке, дао сам је приповедачу да је прочита и ауторизује. Сутрадан ми је вртаио рукопис и подвукао ми да ништа не мењам. Обавезао сам се да нећу, али нисам испунио обећање. Нисам могао. Док сам укуцавао текст, никако нисам успевао да подесим да ми се између одређених речи не појави зев, ружни размак, а то не могу да трпим. Онда сам решио да се тих зевова ослободим тако што ћу понеку реч променити, понеку одузети, понеку додати, водећи рачуна да не нашкодим рукопису. Е те измене су оно што сам ја уложио у причу.