Отказао сам изнајмљени стан, стрпао у два кофера и неколико картонских кутија све што сам имао — и преселио се код Софије. Мирка се томе обрадовала. Обожавала је своју старију сестру и све њене одлуке је прихватала без резерве. Софија јој је замерала на томе и од ње је захтевала већи степен самосталности, али то је тешко ишло.
Живели смо лепо и доста комотно.
Као службеник у музејској библиотеци имао сам осредњу плату, али је госпођа Софија добро зарађивала захваљујући богатим скоројевићима. Осим тога, њих две су располагале солидним иметком у покућству, чврстој валути и у разним драгоценостима. Софија је једном месечно путовала у Венецију код Ђиневре, своје имућне и важне пријатељице, где би остала три-четири дана. За то време у радњи би је замењивала сестра. О викендима, кад је време допуштало, одлазили смо у село, углавном Софија и ја, а Мирка би нам се каткад придружила. И ко зна колико би трајала наша идила да једног дана, једног баксузног дана не кренух да доведем у ред нашу библиотеку, да разврстам и попишем књиге ради лакшег сналажења, занесен при том и помишљу да ћу пријатно изненадити Софију кад се врати кући с посла. Све сам, дакле, уприличио како ваља и требује, али је било друкчије писано… Док сам онако, без посебне намере, прелиставао Шекспировог Отела, неко старије издање, наиђох на разгледницу с репродукцијом слике Ђорђа де Кирика „Меланхолија и тајна улице”. Разгледница је била адресована на Софијино име, а судећи по датуму на печату послата је пре седам месеци и који дан више. Текст крајње оскудан: једна конвенционална реченица са Ђиневриним потписом испод. У прилогу: поздрав од Ђентилеа! Ни мање, ни више… За две године, колико делимо дан и ноћ, хлеб и со, душе и тела — помислих — Софија није изговорила то нити томе слично име! Ко је опсесивни Ђентиле, ко може бити човек под тим сасвим пристојним именом? Ђиневрин муж, љубавник, брат, пријатељ, сусед, продавац сладоледа у њеној улици, оџачар или неко девети?… Грдно сам се потрудио да како-тако окончам започети посао, али то на крају не беше оно што је требало да буде; не беше оно… И да ли ће ишта више међу нама бити као што је било – питао сам се.
***
…Отишли смо за викенд у њезино предивно село, тамо где смо редовно одлазили, писао сам даље Софији. А то недељно поподне, у августу, било је уобичајено мирно и топло… Евица је припремила уштипке са сиром и парадајзом и ручали смо… Онда смо поседали у дрвене наслоњаче под великим орахом. Ја сам узео да читам Бредлијев трактат о Отелу објављен уједном часопису, тој по његовом уверењу „најболнијој и најужаснијој” Шекспировој трагедији, а Евица је лагано прелиставала најновији примерак врло популарне ревије „Наш дом”, тражећи такво решење које бисмо могли на ваљан начин искористити у планираном преуређењу наше породичне куће. Кад јој је часопис исклизнуо из руке и пао на ледину поред ње, тргао сам се. … Већ је била заспала! Стао сам даје посматрам пажљиво као даје одавно нисам видео. Обле груди су јој се благо надимале и спуштале испод беле свилене блузе. Ноге пресавијене у коленима и малко размакнуте. А На левој бутини жућкаста флекица, стара највише десетак дана, колико је и прошло откад се вратила од Вере. Федериков жиг! Очита ми се само по себи, и у трен замислих Вериног ортака како приљежно и марно изгара на мојој Евици… А опет ми се чудноватим чинило да ту бледуњаву флекицу нисам одмах приметио… Уто одједном налете кратки талас ђаволски врућег ветра, витлајући кудељолики бусенчић траве тамо-амо, горе-доле, не би ли га, најзад, протерао између Евице и мене и оставио поред ограде. Док сам пратио ту игру ветра са бусеном, спазих стару јасенову обрашщу уз баштенску ограду… То мркосиво, у лук савијено, изнимно тврдо и жилаво дрво које је толико терета поднело, толико рамена нажуљало, сад је стајало прислоњено уз ограду — одбачено. Као да се неким чудом ту обрело да само за то послужи! Кад поново свратих поглед на Евицу, мува слете на њено бледо чело, Евица жмирну, набра обрве и мува побеже… Евичино тело се напе, укрути, задрхта и одједном се опусти и потону у некакав блажени и дубоки мир. Ограда уз коју је прислоњена обрамица била је од мене удаљена петнаестак корака! Да ми се то криво дрво малопре у рукама нашло, могао сам убити и њу и Федерика у њој, и то у моменту док су у преступној сласти чинили једно! Љут што сам пропустио лепу прилику која ми се више неће указати, устадох да је задавим голим рукама… Онај непознати у мени побуни се против тога и поново ми скрену пажњу на обрамицу… „Дављење је крање одвратан посао“, стави ми до знања. „Жртва се отима, кркља, бацака се, гребе ноктима махнито, уједа — а све то треба издржати. Силовит ударац обрамицом решава ствар заједан трен. ..” Полако, да не пробудим Евицу, устадох и, као да то чиним присилно, отиснух се (ја курвин син) стопу по стопу, до саме баштенске ограде, узех мрку обрамицу, осмотрих је, а онда је натегнух свом снагом преко бутине и уверих се да немам речи да измуцам колико је тврда. Кад сам се вратио и пришао Евици с подигнутом обрамицом у шакама, она је већ била отворила очи… „Шта ћеш с тим?.., Свемогући, не дај ме”, завапила је. Ехо „не дај ме“ замало ме не разоружа, али жућкаста флека на њеном стегну стаде на моју страну и ја одлучно рекох: „Не прима ти Господ молбу, а Федерико је далеко”. Она изнова завапи: „Милутине, лудо моја, дозови се, који Федерико” и подиже обе руке к мени као да хоће да ме загрли… Уследио је муњевит ударац по глави, па други!… Она се преврну заједно са столицом и паде потрбушке на земљу мумлајући болно. И кад сам помислио да је крај близу, Евица се придиже на лактове, обгрли столицу, забаци русу главу и изложи своје крвљу заливено лице моме погледу… „Удри још једном, јуначе!” Заповеди ми крвник у мени, али га због нечега не послушах. Изненадни налет ветра, по Еоловој наредби, заврте кухињску крпу, подиже је са баштенског сточића, отресе од мрва које су претекле иза ручка и прекри њом Евичино лице. Она испусти столицу и смири се занавек… Сунце је било тек зашло. Чекао сам још само да згасне његов румени одсјај на крову недужне куће и да све утоне у лагани мир: и кућа и орах и мртва Евица и њен живи убица… Онда сам се подмукло увукао у кућу и упалио осветљење да потражим тек начету флашу с ракијом, али кад сам угледао развезану врећу са брашном — застао сам… То је она правила уштипке за ручак, па је заборавила да завеже врећу, присетих се… И захватих прегршт те сипљиве беличасте масе, па се њом посух по глави, коју тако више није било право звати! Свидело ми се, те исто трипут понових. А кад сам четврти пут захватио пуну прегршт, предомислио сам се и вратио брашно у врећу… Потом сам изашао из куће с флашом ракије у руци и сео у наслоњачу поред оног што је било Евица… Седео сам тако и пио све док није изгрејао месец. А онда сам, „у зноју лица свог“, ископао раку и Евичино тело предао земљи. (Док сам је држао у наручју изнад раке, понадао сам се да се претвара, те да ће за који трен отворити очи и видевши ме онако брашњавог прснути у смех. Али ни најмање грешке није било — представа је савршено Изведена.
И све сте то написали Софији? — упитах. — Имам утисак да сте успут измишљали.
— Не могу баш тачно знати шта сам написао, причам по сећању; вероватно сам понешто додао… Сад је то непроверљиво, јер сам писмо уништио чим сам га повукао. — Зашто сте га повукли?
***
У сусрет ми иду двојица које подуже нисам видео. За једног сам чуо да је умро, а ето није… Још ме нису приметили, па реших да то искористим. Погнух главу и претрчах улицу да их избегнем, кад у башти суседне кафанице седе два писца, два жива класика, комотно одевена, разбарушена и толико жива да је за чуђење кад су пре стигли да постану класици. А ако већ јесу, запитах се у себи, онако без везе, шта класици имају да траже на прометном месту у вруће поподне? Можда су се случајно срели и решили да седну и расправе који ће од њих двојице пре добити да не кажем…Обојицу одавно познајем и суревњиво сам се накашљао не бих ли им скренуо пажњу на себе. Ама јок…Један од њих, нешто млађи, осврнуо се, одлично ме видео, морао ме видети, али се понео као да ме не види. Тако сам на аутентичан начин испао жртва класичног претворства једног живог и још младог класика чија је промућурност на високој цени у овдашњој стручној јавности. Заборављамо да се земља затвара над сваким од нас и више никад неба?
— Еј, човече, зашто губиш драгоцено време са полусветом тамо, уместо мени да помогнеш; ја сам само пијан. А човек сам од мерака…
—А шта вам треба? Упитах унезвереног двоношца који је стао испред мене раздрљене кошуље и сјајна укочена погледа. Кисео задах му бије из полуотворених уста…
— Ма нисам ја, добри човече, за ви, дозови се… И ти ми је много. Видиш како се окреће земља Србија, од немила до недрага, никад се овако на изглед није окретала, и дај ми једну цигару… Онда ми покажи како да коначно изађем из ове крајње поданичке улице. Мука ми је већ, дужан си да ми помогнеш, јер трезан си човек, а и шпиц-браду носиш. Јутрос сам се напио код Ђерма с Барбом, Јарцем и Боројем — хладовина у баштици, брате, ишло нам је, а Патак доноси ли доноси… Али сад ми никако не иде, већ сатима не могу да се извучем из ове уличине и да се дозовем, а хтео бих код моје Бобе да свратим на чај. Таман помислим да сам се избавио, и приупитам неког смотаног пролазника која је ово улица, а он ми каже: Главна… А колка је та главна, побогу, никад није била толко дуга. Куд год скренем, а често скре- ћем, она ме прати, стално сам у њој као да у овом граду постоји само једна улица… Главна, док су остале њене анонимне слушкиње! Станем испред робне куће, знам је, и кажемјој да стоји ту гдеје, да бих се оријентисао према њој, али она чим мало одмакнем почне и сама да се помера… Ја брже, она брже. Онда сам решио да потрчим, али ни то није вредело… Пао сам, спетљао сам се и одлепио, види каква ми је рука, прашњава и крвава, а улица ћути као да се то ње не тиче. Матер јој и ко је трасира. .. Променим смер, пошто ми је свеједно где ћу се обрести, само да изађем из улице. Телефонирао сам Јоци, знаш Јоцу Трицу, да дође по мене бициклом, да ме изведе, али није код куће. Баш је данас нашао да не буде код куће… Ено видиш како они људи тамо стоје и сви бече у мене, шта да радим ако крену да ми звижде, најебаћу од полиције, брате, јер њих има доста који се досађују. А и жута штампа ће ме окрпити као неку незнану битангу или штеточину, поготову сад, видите шта се ради на свакој страни… Кажите ми поштено где се ја тренутно налазим? — „У Главној , преко пута обуће“, одговорих и предложих му да оде првом лево до трећег ћошка, па ће се тамо већ снаћи. —„А ако улица крене опет за мном, шта онда да чиним?“ — „Неће”, рекох, „ја ћу је задржати док ви одмакнете стотинак метара.”
Хвала, брате мој побожни, баш сте човек пожртвован, ако ме не зајебете… Тридесет година пијем, никад овако нисам залутао. – „Само ви идите смело, првом лево до трећег ћошка” . „Значи првом, а могу ли да певушим уз пут, или боље не.” „Боље не“, потврдих, „ можете да се занесете и опет се нађете у Главној. И мораћете неког да питате, а ко зна на кога ћете наићи.” Додадох да је улица на коју сам га упутио сигурно прва лево, мада се може десити да из одређених разлога то не пише… Улица је иначе мирна, куће се у последње време не мрдају осим кад долазе у посету угледнији државници, углавном, а и онда тек по која махне прозорским крилима; дрвеће направи једва корак-два током целог дана; људи углавном иду погнутих глава, као на спроводу, нико никог ништа не пита, јер сви знају све, такав је наш свет кад му је свега доста… Нека само иде право до краја, ако жели да заврши посао.
Бринуо је како ће знати где је крај.
Да бих га охрабрио рекох му да је крај близу. Нека иде улицом не мислећи ништа, довољно је да само иде и доћи ће до краја… Улица се завршава малим сквером на ком је одавно постављен рингишпил. Али на самом крају улице, с њене леве стране, постоји стаклорезачка радња, а у њеном излогу стоји велико и лепо овално огледало. Не би смео да пропусти да се огледне у њему, па ако му се оно што тамо буде видео не допадне, рингишшил ће му добро доћи… А ако му се допадне, то ће бити знак да је спашен. Он зину од чуда, валда највише што је кадар био, а ја то искористих и наставих што жустријим кораком, не бих ли се нашао на безбедном одстојању пре но што он склопи уста.