ĐAVOLIJADA U SRCU PRAVOSLAVLJA
(Dragiša Kalezić: Dan i nešto od noći, Albatros plus, Beograd, 1910)
Tom Stopard je pre nešto više od četiri decenije napisao grotesknu farsu Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi u kojoj je, stavljajući u prvi plan epizodne junake Hamleta, na specifičan način, uz prisustvo apsurda, ironije i pseudofilozofije, tumačio pojedine aspekte Šekspirove tragedije, poigravajući se sa dramskom tradicijom od elizabetanskog teatra, preko komedija Oskara Vajlda i pesničkih eksperimenata T.S.Eliota, do Beketove egzistencijalističke antidrame. Iako u tematskom, stilsko-jezičkom, poetskom i idejnom sloju roman Dan i nešto od noći ne korespondira u značajnijem obimu s navedenim delom Toma Stoparda, Dragiša Kalezić je u osnovi primenio identičan postupak, u čijoj se srži takođe može uočiti težnja autora ka originalnom tumačenju (književne) tradicije i istorije. Kao i u Stopardovom slučaju, ta problematizacija i preispitivanje tokova istorije (književnosti), njene vrednosti i ukorenjenosti u savremenom dobu, biće obeleženo intelektualnim humorom i satirom, filozofskom skepsom, i to u cilju da se, „kopanjem i prekopavanjem po močvari paradoksa“ donekle ublaži očaj izazvan egzistencijalnim nemirima, ali i konkretnim političkim prilikama, te da se pronađe izgubljeni smisao čovekovog postojanja.
Nestanak nebeske svetlosti!
Dragiša Kalezić u novom romanu proizvodi u glavnog junaka jednu minornu istorijsku ličnost, postavljajući je, baš kao i Tom Stopard Rozenkranca i Gildensterna, u poziciju izmanipulisane marionete. Reč je o majoru Martinovu, kojije 15. jula 1841. godine u dvoboju ubio Mihaila Jurjeviča Ljermontova, naveden uvredom ruskog književnika, izrečenom na sedeljci visokih gostiju u Pjatigorskoj banji, i to pred mladom pijanistkinjom u koju je ruski oficir bio zaljubljen, svestan da bacanjem rukavice u lice jednom od najvećih svetskih romantičarskih pesnika zapravo čini uslugu i ruskom dvoru (ondašnji monarh Nikolaj Prvi Pavlovič, nesklon podrivačkoj literaturi Mihaila Ljermontova, posle dvoboja, pozdravio je spremno to ubistvo eliptičnim iskazom „Psu pasja smrt”, ali i Ruskoj pravoslavnoj crkvi, koja je porekla ubistvo, proglasivši Ljermontova samoubicom). Umetnički uverljivo domišljajući šture podatke o pogibiji Ljermontova i životu majora Nikolaja Solomonoviča Martinova, Kalezić u prvom delu romana, u romantičarskom maniru (što je, pokazaće se, potpuno u skladu sa odabranom temom romana i idejno-poetičkim zamislima) opisuje poslednje sate ubice pesnika, trenutak u kojem Martinov „zabasa u kalambur suočavanja noćne strave svoje duše i naličja sveta”. U tom košmarnom snoviđenju prizori brzo smenjuju jedan drugi, „a svaki je isturao neku žaoku uperenu na njegovu zlu savest” dovodeći penzionisanog gardijskog oficira do spoznaje — ne samo o smislu sopstvenog života, nego i o svojoj mrskoj ulozi u istoriji — koja delom objašnjava i naslov knjige:
„Šta može očekivati onaj koji bi negde pomenuo moje prezreno ime? A da, to je ona zamlata što je ubila Ljermontova…
Kad se sve sabere i oduzme, pomnoži i podeli: ja major Martinov imadoh u svom praznom životu jedan dan, u kojem ubih moga druga za račun prljavog dvora i njegovih interesa, i nešto od noći u kojoj s teškom mukom i protiv svoje volje, uz pomoć izaslanika Donjeg sveta, svedoh račun sa samim sobom. I te dve tačke međusobno udaljene preko tri decenije opisale su moj životni luk.“
Međutim, iako je major Martinov u prvom delu ovog komada sve: i krivac i sudija i publika, i pored toga što je njegova funkcija u romanu, između ostalog i to da potvrdi kako se „pad i povratak pojedinca suštinski ne razlikuje od pada i povratka ljudskog roda“ značenjski potencijal Kalezićeve proze ne zaokružuje se u samoj ideji da se uz podražavanje tipičnih romantičarskih toposa (smrt, san, preobražaj, onirička i horor fantastika), iz jednog specifičnog ugla (perspektive sporednog junaka, dakle majora Solomonoviča Martinova, koji doživljava katarzu) preispitaju i problematizuju istorijske i umetničke činjenice koje su u bitnoj vezi s Mihailom Ljermontovim, ali i epohom romantizma u istoriji ruske književnosti.
Centralni motiv romana Dan i nešto od noći, zapravo je motiv đavola. S tim motivom čitalac se susreće već u motou knjige, gde je upotrebljen citat iz Volterovog Kandida, segment o đavolu koji potvrđuje manihejsko verovanje o dualizmu dobra i zla, odnosno svetlosti i tame, čiji će kontrast, prisutan već u samom naslovu dela, biti osnovni element strukture čitavog romana. Taj đavo koji je, kazuje nam Kalezićevo delo, jedne „zlokobne noći otvorio Zapadnu kapiju Konstantinovog grada“, iz Kandida će potom izravno zakoračiti u odaje u kojima obitava pokajnik Martinov lično, kako bi mu „pomogao“ da pred smrt shvati besmislenost i ništavnost vlastitog života:
„I uhvati ga strah, a telo mu se skupi i uzdrhta, ne od smrti, jer smrt je prazna reč, nego od neživota…od nestanka nebeske svetlosti. ”
Tako je čitav prvi deo romana ispisan zapravo u dijalogu između Martinova i njegovog nenadanog posetioca, Korovjova, koji na početku razgovora ističe kako će „biti uveden u knjigu tek kroz mnogo decenija, i to u prestonoj Moskvi, Sadova br. 50“. Za poznavaoce ruske istorije književnosti na prvi pogled suvišan podatak, ali važan, budući da će u poslednjem delu romana kazivanje o Ljermontovu kroz prizmu njegovog svirepog ubice Martinova naprosto iščeznuti, da bi bilo zamenjeno kazivanjem o Mihailu Bulgakovu, kao što će i romantičarski izraz, prožet mistikom, ustuknuti pred krajnje racionalnim govorom, ispunjenim Bulgakovljevom satirom… Ono što će ih spajati jeste lik Korovjova, sada u društvu velikog maestra Volanda, te njegovog telohranitelja Azazela i mačora Begemota.
Paranje trbuha istorije
Ljermontov i Bulgakov, uz Puškina, Gogolja ili Turgenjeva, poslužili su D. Kaleziću da posredstvom jedne lirske minijature odslika sto godina svetske, pretežno ruske istorije (književnosti), prikazujući je umetnički upečatljivo, kao neprestanu borbu između svetog i grešnog, kao svojevrsnu đavolijadu u kojoj je tokom vremena čovek, zamenjujući bogotražiteljstvo blasfemijom, izgubio slobodu i podlegao volji Satane. Naravno, Ljermontov i Bulgakov više su ovde od slučajno odabranih ilustrativnih primera, sasvim pogodnih da opišu luk ruske (religiozne) istorije (književnosti). Ova dva majstora ruske literature, čiji su datumi rođenja i smrti podudarni, odavno su u ruskoj misli označeni kao dva suprotna pola književnosti. Ta misao je prisutna i u dubljem sloju romana Dan i nešto od noći. Polazeći od shvatanja kako je Ljermontovljevo stvaralaštvo izazov ljudskom životnom ustrojstvu, u istoj meri kao i Puškinovo („Ko je živeo i mislio, taj ne može da u duši ne prezire ljude”), Kalezić na više mesta u romanu, na tragu zapažanja Vladimira Solovjova, ističe srodnost Mihaila Jurjeviča sa demonom. Na jednom mestu to se i eksplicitno pominje. („Ljermontov je bio Demon, kao i Bajron, Bodler i još neki”), ali i sam nagoveštaj ovog poređenja mnogo slikovitije je ovaploćen u onoj sceni kada se Korovjov pred Martinovom, u samrtnom ropcu, preobražava u Ljermontova: „U tren oka, kao šišmiš kad proleti, Martinov prepozna u njemu, Korovjovu, upravo samog Mihaila Jurjeviča, glavom i bradom; onakvog kako ga je opisao Turgenjev i kakvog je on znao. I užasnu se toliko kao da je nevidljiva ruka u snu strgla pokrov s mrtvačkog sanduka, a on u mrtvacu prepoznao samog sebe.“
Osluškujući eho ruske moralističke tradicije, po kojoj je cinizam smrt duše (Martinov u razgovoru sa đavolom Korovjovom stalno ističe kako ubio jeste, ali dušu izgubio nije), Dragiša Kalezić ne štedi kritike, na etičkom planu, najpre, sam prezir Ljermontova prema svetu koji nema ekvivalent u pokušajima da se on objasni, isto tako poštujući, na estetskom planu, piščevu snagu da svojim cinizmom „raspori trbuh istorije” i iskaže bunt protiv same ljudske sudbine. Istovremeno, Dan i nešto od noći problematizuje i značaj koji je do sada bio pripisivan Mihailu Bulgakovu, sagledavajući domete njegove proze (prvenstveno Majstora i Margarite) znatno šire od konteksta religiozne mističnosti (odnos prema dobru i zlu kroz lik Volanda, ali i susret Jošue i Pontija Pilata), ali i racionalne neontološke satiričnosti (puko ismevanje sovjetske vlasti). Elementi proze Mihaila Bulgakova biće interpolirani u samu priču o Ljermontovu i o njegovom ubici (otuda u prvom delu romana dijalozi između Martinova i đavola deluju ponekad preopširno, melodramatično, teatralno, u religioznim preterivanjima — baš kao i pojedini pasaži Majstora i Margarite),
„Mogli bismo se upustiti u avanturu veliku: da od celog sveta napravimo jednu državu, jednu bleštavu i bezdušnu imperiju, čije bi moćno središte bila baš ova prostrana istočna stepa, u kojoj je više od milenijuma dan rasplitao ono što noć zaplete, a java oblikovala ono što se u snu zametalo, i o kojoj je naš domaćin Mihail Afanasijevič magično govorio sledeći puteve svojih velikih učitelja.“
A ti putevi Bulgakovljeve velike četvorke vode sve do Balkana i savremene Srbije (učitelji iz tame odlaze na kraju romana da ručaju u restoranu „?“ u Beogradu):
„Ovaj eksperiment sa Istokom je uspeo, moglo bi se reći, mada to pitanje ostaje otvoreno do kraja sveta, a sad se skriveno od očiju javnosti priprema još jedno eksperimentalno prekopavanje Balkana, bolje reći njegovog centralnog dela, zbog, nekih neplaćenih računa.”
Na ovaj način Dan i nešto od noći još verodostojnije, i za srpske čitaoce prepoznatljivije, dočarava apokaliptičnost današnjeg sveta, u kojem je religija u potpunosti izgubila svoju nekadašnju ulogu:
„Ljudi danas zidaju hramove kao u vreme najveđih verskih zanosa, okupljaju se oko njih i revnosni su u poštovanju procedure, ali su im SRCA hladna, a razum prezaposlen brigom o tome kako da se izađe iz crne bede, kod jednih, ili kako da se uveća do najvećih razmera već stečeno bogatstvo, kod drugih.“
Kad se sve sabere, oduzme, pomnoži i podeli, pisac ovog romana Dragiša Kalezić mogao bi da bude sasvim spokojan… Stvorio je umetničko delo na radost čitalaca koji imaju vremena i strpljenja da se istoj knjizi vraćaju više puta; koji, dakle, u književnosti traže veliku naraciju, nivo erudicije, višeslojnost, uz pažljivo doziranje fantastike, krajnje brižljivo uobličen jezik pripovedanja i iznijansiranu leksiku, besprekoran stil i ritam, a uz sve to imaju dovoljno dara da u njegovom radu uoče jedan častan napor da srpskoj književnosti vrati onu bogotražiteljsku nit, usmeravajući je, napokon, posle decenija bauljanja po postmodernističkim lavirintima, ka „novom srednjovekovlju”
Aleksandar Dunđerin (Demoni odlaze, „Filip Višnjić”, Beograd, 2010.)
POTRAGA ZA KULTIVISANIM ČITAOCEM
Pogled na savremenu srpsku književnu scenu pre je sve nego veseo. Bakćući se zaumnim i u našim prilikama sasvim bespredmetnim, rogobatnim proklamacijama spabirčenim iz evropskih priručnika, zagovarajući „kulturnu industriju” i mas-medije, favorizujući fotografiju, video i instalacije po svaku cenu, sve do izgona slike i grafike iz galerija i vidokruga žirija, samoizabrani „reformatori” srpske kulture uistinu su uspeli da je, u duhu postmoderne, dosta temeljno „dekonstruišu“, a faktički destruiraju.
***
Među autorima koji svoj ego ne isturaju na javni pazar, jer smatraju da dela govore danas izdvojeno mesto ima i pripovedač, romansijer i esejista Dragiša Kalezić, autor niza knjiga vazda nekako zaobiđenih i skrajnutih iz vidokruga brzopoteznih arbitara domaće književne „elegancije“. Razlog za to prenebregavanje je jednostavan: njima nije blizak ni lagodan način na koji Kalezić piše i ono što njegova proza kazuje.
Tako se, recimo, u svojoj najnovijoj prozi Dan i nešto od noći (2010), s podnaslovom Ruska povest, Kalezić osmelio da pripoveda („rekonstruiše”) poslednje dane o okajanju majora Martinova, ubice pesnika Ljermontova. I nije mu to bilo dovoljno već je, poigravajući se s vremenskim i kulturno-istorijskim planovima, povest začinio igrom na razmeđi sna i jave, halucinacija i literarne reminiscencije, odnosno đavolijade u kojoj su se obrele ne samo „nečiste spodobe” iz Bulgakovljevog romana Majstor i Margarita, nego je nadahnutom „rekapitulacijom”, aktualizovao čitav niz „ruskih motiva“, uključujući i glavolomne pitalice jednog Dostojevskog.
Jesu to unekoliko variranja i podsećanja, ali osmišljena a ne tek sterilno knjiška, dakle različita od pukih konstrukta i citata. Dragiša Kalezić uskrsava mnogo toga što je savremena proza počela da zaboravlja, pa tako i pitanja o smislu života.. Njegovi junaci osećaju, doživljavaju, razmišljaju, vode lepe rasprave, a posredstvom vremenskih rezova „sele“ se kroz prostor i vreme sve do nama bliskih mesta i dana… Kalezićeva proza je moderna, ali se njen autor ne libi da je protka „materijom” poteklom iz onog što se negda nazivalo svetom ideja.
***
Borhes je vidovito tvrdio da je pravi čitalac retkost. Da li smo, u vremenu zanemoćale kulture, stigli do trena u kojem je moguće oglasiti sumornu izvesnost iščeznuća takvog (pravog) čitaoca, na sreću pisaca „šoumena“, „kečera” i ostrašćenih apologeta Političke korektnosti? Haos, kao sistem nereda, i posrnuće u domenu kulture i umetnosti u isti mah su objašnjivi logikom „spojenih sudova”: idealni, apsolutni red izvesno nije moguć u toj specifičnoj društvenoj sferi ako u ostalim područjima, egzistencijalno bitnim, caruju sile destrukcije.
Srba Ignjatović („Književne novine”, Beograd, mart 2011)