ЂАВОЛИЈАДА У СРЦУ ПРАВОСЛАВЉА
(Драгиша Калезић: Дан и нешто од ноћи, Албатрос плус, Београд, 1910)
Том Стопард је пре нешто више од четири деценије написао гротескну фарсу Розенкранц и Гилденстерн су мртви у којој је, стављајући у први план епизодне јунаке Хамлета, на специфичан начин, уз присуство апсурда, ироније и псеудофилозофије, тумачио поједине аспекте Шекспирове трагедије, поигравајући се са драмском традицијом од елизабетанског театра, преко комедија Оскара Вајлда и песничких експеримената Т.С.Елиота, до Бекетове егзистенцијалистичке антидраме. Иако у тематском, стилско-језичком, поетском и идејном слоју роман Дан и нешто од ноћи не кореспондира у значајнијем обиму с наведеним делом Тома Стопарда, Драгиша Калезић је у основи применио идентичан поступак, у чијој се сржи такође може уочити тежња аутора ка оригиналном тумачењу (књижевне) традиције и историје. Као и у Стопардовом случају, та проблематизација и преиспитивање токова историје (књижевности), њене вредности и укорењености у савременом добу, биће обележено интелектуалним хумором и сатиром, филозофском скепсом, и то у циљу да се, „копањем и прекопавањем по мочвари парадокса“ донекле ублажи очај изазван егзистенцијалним немирима, али и конкретним политичким приликама, те да се пронађе изгубљени смисао човековог постојања.
Нестанак небеске светлости!
Драгиша Калезић у новом роману производи у главног јунака једну минорну историјску личност, постављајући је, баш као и Том Стопард Розенкранца и Гилденстерна, у позицију изманипулисане марионете. Реч је о мајору Мартинову, којије 15. јула 1841. године у двобоју убио Михаила Јурјевича Љермонтова, наведен увредом руског књижевника, изреченом на седељци високих гостију у Пјатигорској бањи, и то пред младом пијанисткињом у коју је руски официр био заљубљен, свестан да бацањем рукавице у лице једном од највећих светских романтичарских песника заправо чини услугу и руском двору (ондашњи монарх Николај Први Павлович, несклон подривачкој литератури Михаила Љермонтова, после двобоја, поздравио је спремно то убиство елиптичним исказом „Псу пасја смрт”, али и Руској православној цркви, која је порекла убиство, прогласивши Љермонтова самоубицом). Уметнички уверљиво домишљајући штуре податке о погибији Љермонтова и животу мајора Николаја Соломоновича Мартинова, Калезић у првом делу романа, у романтичарском маниру (што је, показаће се, потпуно у складу са одабраном темом романа и идејно-поетичким замислима) описује последње сате убице песника, тренутак у којем Мартинов „забаса у каламбур суочавања ноћне страве своје душе и наличја света”. У том кошмарном сновиђењу призори брзо смењују један други, „а сваки је истурао неку жаоку уперену на његову злу савест” доводећи пензионисаног гардијског официра до спознаје — не само о смислу сопственог живота, него и о својој мрској улози у историји — која делом објашњава и наслов књиге:
„Шта може очекивати онај који би негде поменуо моје презрено име? А да, то је она замлата што је убила Љермонтова…
Кад се све сабере и одузме, помножи и подели: ја мајор Мартинов имадох у свом празном животу један дан, у којем убих мога друга за рачун прљавог двора и његових интереса, и нешто од ноћи у којој с тешком муком и против своје воље, уз помоћ изасланика Доњег света, сведох рачун са самим собом. И те две тачке међусобно удаљене преко три деценије описале су мој животни лук.“
Међутим, иако је мајор Мартинов у првом делу овог комада све: и кривац и судија и публика, и поред тога што је његова функција у роману, између осталог и то да потврди како се „пад и повратак појединца суштински не разликује од пада и повратка људског рода“ значењски потенцијал Калезићеве прозе не заокружује се у самој идеји да се уз подражавање типичних романтичарских топоса (смрт, сан, преображај, ониричка и хорор фантастика), из једног специфичног угла (перспективе споредног јунака, дакле мајора Соломоновича Мартинова, који доживљава катарзу) преиспитају и проблематизују историјске и уметничке чињенице које су у битној вези с Михаилом Љермонтовим, али и епохом романтизма у историји руске књижевности.
Централни мотив романа Дан и нешто од ноћи, заправо је мотив ђавола. С тим мотивом читалац се сусреће већ у мотоу књиге, где је употребљен цитат из Волтеровог Кандида, сегмент о ђаволу који потврђује манихејско веровање о дуализму добра и зла, односно светлости и таме, чији ће контраст, присутан већ у самом наслову дела, бити основни елемент структуре читавог романа. Тај ђаво који је, казује нам Калезићево дело, једне „злокобне ноћи отворио Западну капију Константиновог града“, из Кандида ће потом изравно закорачити у одаје у којима обитава покајник Мартинов лично, како би му „помогао“ да пред смрт схвати бесмисленост и ништавност властитог живота:
„И ухвати га страх, а тело му се скупи и уздрхта, не од смрти, јер смрт је празна реч, него од неживота…од нестанка небеске светлости. ”
Тако је читав први део романа исписан заправо у дијалогу између Мартинова и његовог ненаданог посетиоца, Коровјова, који на почетку разговора истиче како ће „бити уведен у књигу тек кроз много деценија, и то у престоној Москви, Садова бр. 50“. За познаваоце руске историје књижевности на први поглед сувишан податак, али важан, будући да ће у последњем делу романа казивање о Љермонтову кроз призму његовог свирепог убице Мартинова напросто ишчезнути, да би било замењено казивањем о Михаилу Булгакову, као што ће и романтичарски израз, прожет мистиком, устукнути пред крајње рационалним говором, испуњеним Булгаковљевом сатиром… Оно што ће их спајати јесте лик Коровјова, сада у друштву великог маестра Воланда, те његовог телохранитеља Азазела и мачора Бегемота.
Парање трбуха историје
Љермонтов и Булгаков, уз Пушкина, Гогоља или Тургењева, послужили су Д. Калезићу да посредством једне лирске минијатуре одслика сто година светске, претежно руске историје (књижевности), приказујући је уметнички упечатљиво, као непрестану борбу између светог и грешног, као својеврсну ђаволијаду у којој је током времена човек, замењујући боготражитељство бласфемијом, изгубио слободу и подлегао вољи Сатане. Наравно, Љермонтов и Булгаков више су овде од случајно одабраних илустративних примера, сасвим погодних да опишу лук руске (религиозне) историје (књижевности). Ова два мајстора руске литературе, чији су датуми рођења и смрти подударни, одавно су у руској мисли означени као два супротна пола књижевности. Та мисао је присутна и у дубљем слоју романа Дан и нешто од ноћи. Полазећи од схватања како је Љермонтовљево стваралаштво изазов људском животном устројству, у истој мери као и Пушкиново („Ко је живео и мислио, тај не може да у души не презире људе”), Калезић на више места у роману, на трагу запажања Владимира Соловјова, истиче сродност Михаила Јурјевича са демоном. На једном месту то се и експлицитно помиње. („Љермонтов је био Демон, као и Бајрон, Бодлер и још неки”), али и сам наговештај овог поређења много сликовитије је оваплоћен у оној сцени када се Коровјов пред Мартиновом, у самртном ропцу, преображава у Љермонтова: „У трен ока, као шишмиш кад пролети, Мартинов препозна у њему, Коровјову, управо самог Михаила Јурјевича, главом и брадом; онаквог како га је описао Тургењев и каквог је он знао. И ужасну се толико као да је невидљива рука у сну стргла покров с мртвачког сандука, а он у мртвацу препознао самог себе.“
Ослушкујући ехо руске моралистичке традиције, по којој је цинизам смрт душе (Мартинов у разговору са ђаволом Коровјовом стално истиче како убио јесте, али душу изгубио није), Драгиша Калезић не штеди критике, на етичком плану, најпре, сам презир Љермонтова према свету који нема еквивалент у покушајима да се он објасни, исто тако поштујући, на естетском плану, пишчеву снагу да својим цинизмом „распори трбух историје” и искаже бунт против саме људске судбине. Истовремено, Дан и нешто од ноћи проблематизује и значај који је до сада био приписиван Михаилу Булгакову, сагледавајући домете његове прозе (првенствено Мајстора и Маргарите) знатно шире од контекста религиозне мистичности (однос према добру и злу кроз лик Воланда, али и сусрет Јошуе и Понтија Пилата), али и рационалне неонтолошке сатиричности (пуко исмевање совјетске власти). Елементи прозе Михаила Булгакова биће интерполирани у саму причу о Љермонтову и о његовом убици (отуда у првом делу романа дијалози између Мартинова и ђавола делују понекад преопширно, мелодраматично, театрално, у религиозним претеривањима — баш као и поједини пасажи Мајстора и Маргарите),
„Могли бисмо се упустити у авантуру велику: да од целог света направимо једну државу, једну блештаву и бездушну империју, чије би моћно средиште била баш ова пространа источна степа, у којој је више од миленијума дан расплитао оно што ноћ заплете, а јава обликовала оно што се у сну заметало, и о којој је наш домаћин Михаил Афанасијевич магично говорио следећи путеве својих великих учитеља.“
А ти путеви Булгаковљеве велике четворке воде све до Балкана и савремене Србије (учитељи из таме одлазе на крају романа да ручају у ресторану „?“ у Београду):
„Овај експеримент са Истоком је успео, могло би се рећи, мада то питање остаје отворено до краја света, а сад се скривено од очију јавности припрема још једно експериментално прекопавање Балкана, боље рећи његовог централног дела, због, неких неплаћених рачуна.”
На овај начин Дан и нешто од ноћи још веродостојније, и за српске читаоце препознатљивије, дочарава апокалиптичност данашњег света, у којем је религија у потпуности изгубила своју некадашњу улогу:
„Људи данас зидају храмове као у време највеђих верских заноса, окупљају се око њих и ревносни су у поштовању процедуре, али су им СРЦА хладна, а разум презапослен бригом о томе како да се изађе из црне беде, код једних, или како да се увећа до највећих размера већ стечено богатство, код других.“
Кад се све сабере, одузме, помножи и подели, писац овог романа Драгиша Калезић могао би да буде сасвим спокојан… Створио је уметничко дело на радост читалаца који имају времена и стрпљења да се истој књизи враћају више пута; који, дакле, у књижевности траже велику нарацију, ниво ерудиције, вишеслојност, уз пажљиво дозирање фантастике, крајње брижљиво уобличен језик приповедања и изнијансирану лексику, беспрекоран стил и ритам, а уз све то имају довољно дара да у његовом раду уоче један частан напор да српској књижевности врати ону боготражитељску нит, усмеравајући је, напокон, после деценија бауљања по постмодернистичким лавиринтима, ка „новом средњовековљу”
Александар Дунђерин (Демони одлазе, „Филип Вишњић”, Београд, 2010.)
ПОТРАГА ЗА КУЛТИВИСАНИМ ЧИТАОЦЕМ
Поглед на савремену српску књижевну сцену пре је све него весео. Бакћући се заумним и у нашим приликама сасвим беспредметним, рогобатним прокламацијама спабирченим из европских приручника, заговарајући „културну индустрију” и мас-медије, фаворизујући фотографију, видео и инсталације по сваку цену, све до изгона слике и графике из галерија и видокруга жирија, самоизабрани „реформатори” српске културе уистину су успели да је, у духу постмодерне, доста темељно „деконструишу“, а фактички деструирају.
***
Међу ауторима који свој его не истурају на јавни пазар, јер сматрају да дела говоре данас издвојено место има и приповедач, романсијер и есејиста Драгиша Калезић, аутор низа књига вазда некако заобиђених и скрајнутих из видокруга брзопотезних арбитара домаће књижевне „елеганције“. Разлог за то пренебрегавање је једноставан: њима није близак ни лагодан начин на који Калезић пише и оно што његова проза казује.
Тако се, рецимо, у својој најновијој прози Дан и нешто од ноћи (2010), с поднасловом Руска повест, Калезић осмелио да приповеда („реконструише”) последње дане о окајању мајора Мартинова, убице песника Љермонтова. И није му то било довољно већ је, поигравајући се с временским и културно-историјским плановима, повест зачинио игром на размеђи сна и јаве, халуцинација и литерарне реминисценције, односно ђаволијаде у којој су се обреле не само „нечисте сподобе” из Булгаковљевог романа Мајстор и Маргарита, него је надахнутом „рекапитулацијом”, актуализовао читав низ „руских мотива“, укључујући и главоломне питалице једног Достојевског.
Јесу то унеколико варирања и подсећања, али осмишљена а не тек стерилно књишка, дакле различита од пуких конструкта и цитата. Драгиша Калезић ускрсава много тога што је савремена проза почела да заборавља, па тако и питања о смислу живота.. Његови јунаци осећају, доживљавају, размишљају, воде лепе расправе, а посредством временских резова „селе“ се кроз простор и време све до нама блиских места и дана… Калезићева проза је модерна, али се њен аутор не либи да је протка „материјом” потеклом из оног што се негда називало светом идеја.
***
Борхес је видовито тврдио да је прави читалац реткост. Да ли смо, у времену занемоћале културе, стигли до трена у којем је могуће огласити суморну извесност ишчезнућа таквог (правог) читаоца, на срећу писаца „шоумена“, „кечера” и острашћених апологета Политичке коректности? Хаос, као систем нереда, и посрнуће у домену културе и уметности у исти мах су објашњиви логиком „спојених судова”: идеални, апсолутни ред извесно није могућ у тој специфичној друштвеној сфери ако у осталим подручјима, егзистенцијално битним, царују силе деструкције.
Срба Игњатовић („Књижевне новине”, Београд, март 2011)