ЈАМА КАО МЕТАФОРА
(КУД „Диоген“, Сурчин, 2004.)
Прозни писац и есејист Драгиша Калезић објавио је до сада књиге Еденски врт лажи, Још сам овде, Толстој и гуштер, Пролазни дом, Интегрална историја и Својства моћи. Калезићев најновији роман је Безданица, четврти по реду.
У роману Безданица Драгиша Калезић испитује свет детињства у коме, као својеврстан стожер приповедања, као мотив који твори само приповедање, стоји јама безданица. Ова јама, то писац одмах сугерише читаоцу, попут страхотне претње обележава детињство наратора и намеће му се као доминантна тема у односу на коју дечак сазнаје свет око себе. Као какво митско чудовиште, јама безданица гута све што јој људи понуде; жртве које јој се подносе, вољно или невољно, представљају један облик искупљења за све што људи чине или не чине. Отуда понор који је ознака јаме у овом Калезићевом џепном роману представља упозорење, позив на људскост, чојство и трпљење, што је у складу с традицијом и горштачким начином тумачења односа међу људима.
Из ове примарне трансмисије прозног казивања, где се позива на реалност и реалистичност, писац Драгиша Калезић одлази у други слој казивања, слој фантастике. Посезање за елементима фантастичног, оностраног, које у роману постепено стаје у исту раван с реалним, омогућава аутору да избегне све опасности фактографије која је сама себи циљ и да успостави наративну структуру која почива на премиси да су све приче везане за безданицу подједнако значајне — и оне истините и оне измишљене — јер тек фикција и факција, заједно узев, подвргнуте процесу литерарне осмозе, дају нову димензију прозном казивању.
Калезић, разуме се, повест о тој истовремено стварној и иреалној борчини излаже настојећи да се у поступку приповедања врати у једну другу реалност — реалност дечјег начина посматрања света одраслих.
Калезићев наратор се, дакле, враћа у подручје детињства, али обогаћен искуством одрасле особе. Овим поступком писац омогућава књижевном јунаку да разложно обави селекцију догађаја о којима приповеда. Калезић допушта свом наратору да прође кроз процес одрастања и да у томе сазревању открије изузетну сложеност односа који постоје међу људима; почев од микрозаједнице породице, до макрозаједнице — села.
Прича о Безданици је прича о јами у постојању, вели у поговору Радоман Кордић. Не треба ни истицати да се значење јаме у Калезићевом роману не да свести на само једну представу, рецимо на метафору јаме у личности. Није то могуће учинити ни с њеним посебним одређењима, пројекцијама. Увек нешто преостаје, нешто тамно, несазнатљиво, закључује Радоман Кордић.
Управо наведено Кордићево тумачење сасвим прецизно дефинише остварену намеру писца Драгише Калезића. Калезић је без поговора успео да успостави један одличан баланс између конкретне појавности — крашке јаме безданице — и метафоре о понору у људској природи. Та равнотежа доведена је до максималних могућности и самим тим представља основно обележје Калезићевог романа. Неки детаљи дају Калезићевом приповедању посебну боју и живописност. Једно од средишних места заузима темељита прича попа Радована о збивањима у прошлости, везаним за јаму Безданицу. Калезић предано истражује и искушава могућност архаичног језика и говора који даје основно обележје вештини беседништва. Ослањајући се на богат колоквијални говор свештеника Радована, Д. Калезић нам, у свари, приказује образац епског мишљења и тумачења живота. У исти мах, позивајући се на Радованову мудру беседу, писац нам свесно дочарава могућности казивања које су данас, вероватно, неумитно изгубљене, док је лепота говора ишчилела. Стварајући контрапункт између негдашњег и данашњег говора, Калезић нас суочава с чињеницом да је редукција говора којој смо данас и овде изложени само последица свих других ограничења које време доноси.
Кратки роман Безданица Драгише Калезића представља целовито остварење, дело аутора у чије списатељске могућности, дакле, не треба сумњати.
Радомир Путник
(Савременик плус, Бр.1З5-1З6/2006. Стр. 122-123)
УПОРИШТЕ ЗЛА
Драгиша Калезић: Безданица, „Диоген”, Сурчин, 2004.
Безданица је роман који се у целини може узети као парабола зла у људској природи, односно, зла у човеку и времену које он — човек — обликује. Безданица се може тумачити и као парабола о ђавољем послу човека. И о његовом настојању да се од тог ђавољег у себи избави. Разапети између јаме и неба, као „између наде и страха“, јаме која измиче у дубину и неба које је „било некуђ утекло у висинске висине“, јунаци овог романа су у сталном дијалогу са собом и у сталном разговору с другим јунацима. „Али свако зло има и своје добро, јама није само то што се види, мој добротвору, но је и књига дубока“, рећи ће један од њих, „и то не само о паклу, но и о небу! Научила ме та грдна борчина да се борим противу ње. .. а за добро“
***
Брдари, личности овога романа, дођу му као некакви чувари јаме и прича о јами. Њима је „запала“ јама Безданица, као што је неким другим сретнијим људима, Усуд дао реку, извор, пашњаке… Читалац врло брзо схвати и разуме метафоричност приче и њену чврсту везу са стварношћу, односно, да је пред њим стварна крашка јама, али и јама историје и времена, јама зла, да се писац, као и његов необични јунак Микоња, прихватио „затварања јаме у нама“, знајући и сам „да има добрих људи, али да има и оних с јамом у души, и та је јама дубља од ове.” јунаци који никуд не одлазе нити однекуд долазе, заокупљени су јамом. А и кад оду, носе јаму у памћењу.
***
Кад проради јама у човеку проради и реална јама, и она тада продубљује јаму у човеку. Читав смисао је у напору да се човек разјами.
Јама је опште зло, као што је нешто „опште добро“ па се не сме мењати тек тако. Тај поредак ствари је више плод виших сила и у њих се човек не сме уплитати …
Језик је својеврсно чудо овога романа. Његови јунаци кад заподену разговор, црпу из наслага колективне мудрости и речитости, али сваки понаособ вуче некакву своју линију (жицу), па се у окриљу такве језичке матрице врши језичка и психолошка индивидуализација, а у свакој од тих линија чучи некаква кобна оштрина и тешка иронија.
Ратомир — Рале Дамјановић
(„Књижевне новине“, 2005)
БЕЗДАНИЦА У ЗАВИЧАЈУ
Драгиша Калезић пише онако како га нагна животни импулс, или импулс приче. Уосталом, и нема разлике између та два покретача његове, али, у крајњој линији, и све књижевне активности. Прича и живот чине јединство, не раздвајају се само се надопуњују. Није могућно утврдити где почиње једно а где друго, и то Калезић врло упечатљиво показује у најновијем роману, Безданици, четвртом по реду
***
У суштини, у Безданици постоји једино прича: не само, или не у првом реду прича као постмодернистичка фикција, него прича која оверава живот, потврђује да је нешто било (или је могло бити); постоји прича која јесте живот. У њој се живот једино може препознати, јер у њој он опстоји управо као живот. Прича је исходиште живота и свих његових видова, манифестација — стицања искуства, образовања.., Статус приче у Безданици, и расправа о причи, наизглед типично постмодернистички произилазе из самог исходишта, настајања причања, из зева реалности, који је непосредни позив причи. Тај зев у овом роману није само метафора. Није као метафора ни представљен. Исувише је стваран да би био тек поетска слика, али и сувише настањен слутњама, зебњама, веровањима, па и метафизичким увидима јунака романа, да би био тек обична бездана крашка јама. Истина, ова безданица је толико реална-приповедач, дакако, намерно истиче реална својства јаме — да она управо по томе постаје апсолутна метафора.
***
Не треба ни истицати да се значење јаме у Калезићевом роману не да свести на само једну представу, рецимо на метафору јаме у личности. Није то могућно учинити ни са њеним посебним одређењима, пројекцијама. Увек нешто преостаје — нешто тамно, несазнатљиво. Тачке гледања на то несазнатљиво се дају одредити. Може то бити камен у обору приповедачеве куће, или било које друго оличено одредиште. Са сваког гледишта јама се указује као метафора могућности и немогућности људског дела и људског наума и, уједно, као индивидуална пројекција општељудске и личне судбине. Гледишта се лако померају. У свако се, међутим, утискује појединачни удес.
Радоман КОРДИЋ
ФАМЕ ОКО ЈАМЕ
(Драгиша Кадезић: „Безданица„, КУД „Диоген“, Сурчин, Београд, 2004)
Д. Калезић спада у најужи круг наших савремених писаца чија је стваралачка моћ, као и начин сагледавања и ниво разбирања битних ствари које се тичу живљења и стварања у изразитој несразмери с његовим стилом живљења и јавног опхођења. Он своме делу не припомаже ни на један од начина на које се то данас увелико и успешно чини, те би се могло рећи да је у том погледу претерано конзервативан. Укопан у прошлост, ону далеку и дубоку, митску. Не седи ни у каквом форуму или одбору, не припада ниједној политичкој странци, нити је икада припадао, не „ваља” никакав бизнис, нема свог патрона ни у издаваштву нити међу књижевним арбитрима. Не наступа ни по јавним трибинама на којима се, част изузецима, блебеће о којечему. Он једноставно седи у свом собичку на периферији Земуна — трпи живот, чита и пише, а у паузама игра шах с компјутером, и повремено се освежава шољицом кафе и чашицом ракије. Све чега се лати ради марно, стрпљиво и, рекао бих, веома добро.
***
Безданица је већим делом исприповедана народним говором; бјелопавлићким идиомом, прецизније речено, који Драгиша Калезић одлично познаје, будући да је и сам из тог краја. Она, Безданица, у извесном смислу је кратка етничка и породична хроника, богата галерија нарави, и к томе парабола о трошности свега што носи људски знак. И све је то богме испричано на сто педесет страна џепног издања.
За тренутак сам се зачудио да се Калезић, који је, верујем, имао на располагању доста мудрих исказа, определио да узме за мото своје књиге речи анонимуса из свог родног места: „Куку мени, све ми је јасно“, изговорене средином прошлог века, а могле су бити изговорене и данас. Но одмах сам схватио да је тако једним метком убио два зеца (прво, указао је на нашу худу судбину, и као јединки и као заједнице и, друго, на то шта један аноним Богу иза леђа може да смисли.
Радомир Мићуновић