Predgovor
Govoreći o značaju i svrsi Nobelove nagrade Anri Bergson, francuski filozof i Nobelov laureat za književnost, istakao je njen idealistički i internacionalni karakter i, pri tom, bliže odredio oba ta pojma. Ono idealističko ogleda se u tome što je namenjena delima uzvišene inspiracije, a internacionalno u tome što se nagrada dodeljuje tek pošto se brižljivo i savesno razmotri književna produkcija raznih zemalja. U tom procesu selekcije, ističe dalje Bergson, članovi žirija zanemaruju sva druga razmatranja osim čisto duhovnih vrednosti. Postupajući tako oni dosledno i skrupulozno poštuju izvornu nameru osnivača, Alfreda Nobela, koju je on izrazio u svom testamentu.* Bergson potom objašnjava šta je navelo inventivnog švedskog pronalazača da osnuje jednu tako uzvišenu instituciju, pa kaže da Nobel nije prihvatio iluziju koja je dominirala u njegovom veku (19), u kom je učinjen ogroman napredak u mehaničkim pronalascima: da se pukim gomilanjem materijalnih dobara može podići moralni nivo čovečanstva. Naknadno se pokazalo da stvari stoje bitno drukčije: tehnički razvoj ne samo da ne vodi moralnom usavršavanju već može predstavljati višestruku i nesagledivu opasnost ukoliko nije praćen odgovarajućim duhovnim naporom. Naučne sprave, nastale kao rezultat praktične primene nauke, u stvari su veštački organi dodati našim prirodnim organima. One proširuju područje čovekove egzosomatske evolucije i time direktno uvećavaju „telo čovečanstva”, tj. opseg njegove tehničko-tehnološke moći. „Da bi se to telo održalo u celini”, smatra Bergson, „i da bi njegovi pokreti bili regulisani, duša takođe mora da se proširi, inače će ravnoteža tela biti ugrožena i pojaviće se velike teškoće, kako socijalne tako i političke, koje će na jednom drugom nivou odražavati disproporciju između duše čovečanstva, skoro neizmenjene u odnosu na njeno prvobitno stanje, i njenog enormno uvećanog tela.“ Otuda se smanjenje te disproporcije nameće kao nužnost očuvanja ljudske civilizacije. Ono predstavlja najširi delatni okvir za opstanak čoveka kao bića koje, za razliku od drugih živih bića, ne poseduje — kako kažu biolozi — „krajnju specijalizovanost koja ga prinuđuje na određenu formu življenja”. Taj njegov, sa biološko-evolutivnog stanovišta naglašeni, amaterizam omogućava mu da svoju različitost i individualnost ispoljava stvaralački slobodno i svrhovito u isto vreme. A to znači da svoje delovanje zasniva na ukrštanju znanja o onom što se pre njega bivalo sa predstavom o onom što se može dogoditi posle njega. Ta čovekova sposobnost da planira i kritički rasuđuje trebalo bi da ima odlučujuću vrednost u uspostavljanju ravnoteže između tela i duše čovečanstva. Nobel je to intuitivno prozreo i odlučio da uravnotežavanju prolaznog i neprolaznog čoveka doprinese na najbolji mogući način. Taj njegov gest je Bergsonov zemljak S. C. Pers ocenio kao „blistavi znak kulture i nadahnuća”.
* Ako imamo u vidu testament Nobel je zaista to hteo. Ali njegov eksplicitni zahtev, na kom Bergson insistira, nije dosledno ispoštovan. Oni koji brinu o čistoti Nobelove pzvorne namere znali su da posrnu pod teretom predrasuda doktrinarne ili političke prirode, da o drugim vidovima iskušenja i ne govorimo. Eklatantan primer takvog posrnuća zbio se prilikom prve dodele Nobelove nagrade za književnost. Svet je, naime, očekivao da će prvi dobitnik biti Lav Tolstoj, jer se smatralo da ga prosto nije moguće zaobići. Ali žiriju je to pošlo za rukom sa obrazloženjem da je veliki pisac bio u sukobu sa crkvom, a uz to je i osporavao pravo carskoj vlasti da razrezuje visoke poreze u cilju povećanja vojnog budžeta! Da čovek ovde zažali zbog ugleda same institucije, a ne zbog Tolstoja, jer je tek osnovanoj instituciji znatno više nedostajala Tolstojeva slava nego Tolstoju njena. A tu je bio i Čehov do 1904, godine. On se nije direktno mešao ni u crkvene ni u carske poslove, pa je mogao da zameni Tolstoja s mnogo više pravih razloga od francuskog parnasovca Pridoma.
3.
Pošto sam direktno odgovoran za izbor beseda koje su uvršćene u ovu zbirku, dužan sam da ukratko položim račun o tome čime sam se rukovodio prilikom izbora, uz prethodnu napomenu da izbor beseda ne podrazumeva i izbor pisaca. (U protivnom, neki od izabranih morali bi da ustupe svoja mesta drugima.)
Jedva da je potrebno reći da pisci u besedama nisu u svojoj primarnoj ulozi, već u ulozi oratora koja im, po prirodi stvari, ne odtovara. Na to je upravo upozorio Tomas Man na početku svoje besede, rekavši da svi pisci spadaju u grupu neoratora. Pisci i oratori, prema Manu, „ne samo da se razlikuju već se i suprotstavljaju jedan drugom, jer se njihov rad i ostvarenja njihovog delovanja odvijaju na različite načine”. Man na svom primeru skreće pažnju na psihološke uslovnosti koje dodatno smanjuju ionako nejake retoričke sposobnosti pisaca. U ovom slučaju valja, pre svega, imati u vidu ponesenost oduševljenjem zbog tako visokog i važnog priznanja kojem se mnogi nadaju a samo ga neki dobijaju. Ta ponesenost prepliće se sa sjajem i otmenom raskoši ceremonijala, u atmosferi „čarobne konfuzije”. U takvim okolnostima, da bi se ostalo na nogama, izgleda najsigurnije prikloniti se ritualnoj konvenciji i zadržati se u granicama prigodne i dobro odmerene frazeologije, ovlaš dodirujući izvesne stvari koje se uglavnom tiču vlastitog iskustva, uz poneku duhovitu ili blago ironičnu opasku, i to na svoj račun… Izgleda, ali ne biva sasvim tako. Opijenost slavljenika dražima ceremonijala, i tamo gde je ova predozirana, ume da popusti pred osećanjem pozvanosti da se kaže nešto što će biti dostojno i njega samog i publike. A ako se rezultat pokaže skromnim, za to mogu biti krivi i drugi ograničavajući faktori: nesklonost teorijskom rasuđivanju, nivo obrazovanja koji ne korespondira uvek sa darovitošću, uverenje da pisci treba da pišu a ne da govore, te konačno i breme godina sa svojom uobičajenom pratnjom, koje nekima nije dopustilo da lično prisustvuju svečanosti dodele nagrade, pa su svoje govore, ili samo telegrame zahvalnosti, poslali preko diplomatskih predstavnika svojih zemalja, Besede tih autora su gotovo po pravilu kratke i nisu ponesene ambicijom da što dublje prodru u okolnosti u koje je uzmuvani moderni čovek zabasao. Prilikom izbora odlučio sam se za one od njih koje ponajviše plene lepotom iskaza, a uz to su i dirljivo iskrene.
***
Ljudi danas, smatra Belou, žele da se književnost ponovo vrati svom glavnom poduhvatu i da u tom smeru angažuje središnu energiju o kojoj je govorio Hegel. Na to ih navodi dubina sveopšte krize kojom su zahvaćeni i, pri tom, prisiljeni da se vide onakvim kakve ne mogu da podnesu, jer osećaju svoj život „kao neku vrstu smrti”. Oni hoće istinu koja je zapretana, hoće da znaju ko su. Previše su se stisli, ukalupili, prizemljili, sa pretećim izgledima da će biti još manji i beznačajniji: patuljci skriveni iza svojih kolektivnih dostignuća, svojih fascinantnih izuma, koji su se dobrano umorili od svakojakih analiza (istorijskih, socioloških, psiholoških) koje govore o masovnom društvu, sveopštoj dehumanizaciji, moralnoj i duševnoj pljački i o čemu sve ne, jer u slikama koje im se podnose pod nos ne liče na sebe i to ocehajy sa zbunjujućom odbojnošću.
Belouvljeva očekivanja od pisca u naše vreme donekle deli i Isak Baševis Singer, imigrant u Americi, koji je ostao predan jidišu, „jeziku prognanih, bez zemlje, bez granica, bez podrške bilo koje vlade“, kako sam kaže. Singer prvenstveno insistira na zabavnoj funkciji književnosti. Pisac je obavezan da svojim umećem zabavi čitaoca, da mu pruži radost i uživanje, inače „nema raja za čitaoca kome je dosadno.“ Ako u tome ne uspe, teško da će biti prihvaćen kao pisac, osim u stručnim krugovima. Ali ispunjavanjem tog prvog uslova pisac ne ispunjava svoj zadatak u celini. On, dok zabavlja, ako je ozbiljan pisac, ujedno iznosi pred čitaoca najvažnija pitanja s kojima se suočava njegova generacija. U Singerovom slučaju ta pitanja se tiču duboke verske i moralne krize, kao i svega onoga što prati krizu: raspad porodice, gubitak vere u čoveka i njegove ustanove, osećanje usamljenosti i apatije prema drugom… Oštrinu te krize ne može ublažiti mehanički progres, pa se u očajanju ljudi okreću piscu, s nadom da talentovan i senzibilan čovek možda može spasiti civilizaciju… Na to očajničko poverenje u moć reči da otvori nove horizonte na putu spasenja Singer gleda s nerazlučivom mešavinom nade i sumnje. S jedne strane, ponesen strasnom željom za spasenjem, mašta o tome da je literatura sposobna da nađe odgovor na patnju i da otkrije ljubav „u ponoru sunovrata i nepravde“, pozivajući se pri tom na jevrejsku tradiciju koja nije razlikovala pesnika od proroka, dok je, s druge strane, duboko svestan težine poduhvata. Glavno pitanje za Singera kao slobodoumnog vernika sastoji se u tome „da li postoji način za čoveka da postigne sva zadovoljstva i osvoji sva znanja koja mu priroda može pružiti, i da pored toga služi Bogu — Bogu koji govori delima, a ne rečima, i čiji je rečnik kosmos”. U stvari, to za njega i nije pitanje, jer je uveren da takav način mora da postoji. Ovo insistiranje na nužnosti povratka veri indirektno upozorava da umetnost uistinu nije toliko moćna sila da spase svet. U razgovorima koje je s njim vodio prof. Ričard Bergin, neposredno po prijemu Nobelove nagrade, Singer će to u jednom trenutku potencirati.
***
Smatram prikladnim da ovaj predgovor okončam jednim navodom iz besede Euđenija Montalea: „Onog dana kada Nobelova nagrada napuni sto godina biće moguće da se napravi potpuni obračun svega čime je Nobelova fondacija doprinela stvaranju novog sistema društvenog života, bilo to vaskoliko blagostanje ili pošast, ali u svakom slučaju toliko da će okončati, bar za mnoge vekove, vekovnu raspravu o značenju života. Govorim o ljudskom životu a ne o pojavi amino kiselina koja se desila pre nekoliko milijardi godina, materija koje su omogućile pojavu čoveka a možda su već i sadržavale pojam o njemu. U tom slučaju, koliko je dug korak deus abscondimsa!”
Ta stota godišnjica navršava se ove, 2001. godine, kao i za nas važna četrdeseta godišnjica otkada je nagradu dobio Ivo Andrić. Dok obračun ne stigne, za utehu bi se moglo reći samo toliko da je Nobelova fondacija potpomogla nobelovce.
Dragiša Kalezić
ALFRED NOBEL I NOBELOVE NAGRADE
Nobelove nagrade, koje se dodeljuju svake godine u Stokholmu (Švedska) i Oslu (Norveška) priznate su u celom svetu kao najpoželjnije međunarodno javno priznanje. Njih je osmislio Alfred Nobel, neumorni švedski pronalazač i svetski industrijski magnat, lingvista, filozof i humanista.
Nobel je zapisan u istoriji kao pronalazač dinamita (patentiran 1867), eksploziva koji je odigrao vrlo važnu ulogu u idustrijskom razvoju sveta. Do kraja živopa Nobel je registrovao neverovatan broj od 355 patenata. Svojim pronalascima I drugim aktivnostima Alfred Nobel je postao dobrotvor čovečanstva, a svojim testamentom je odredio da to isto budu i dobitnici nagrada koje nose njegovo ime.
Život i ličnost
Rođen u Stokholmu 1833, od roditelja Šveđana, Alfred Nobel se preselio sa porodicom u Sankt Petersburg, tadašnju prestonicu Rusije, kada mu je bilo devet godina. Tamo je njegov energični otac ubrzo stekao uticajan položaj kao pronalazač i industrijalac. Nobel je zatim živeo u nekoliko zemalja i na kraju je počeo da smatra sebe građaninom sveta. Ipak, do kraja je zadržao švedsko državljanstvo.
Zahvaljujući obrazovanju koje je stekao u više zemalja, Nobel je tečno čitao, govorio i pisao na pet evropskih jezika: švedskom, ruskom, engleskom, francuskom i nemačkom. Brojna pisma koja je sam pisao pokazuju da je izuzetno dobro vladao tim jezicima. Pre nego što je napunio dvadeset godina, otac ga je poslao u Pariz da studira hemiju i tamo je usavršio znanje francuskog jezika. Posebno su elegantna pisma koja je pisao na francuskom. U pismima koja je pisao na engleskom ponekad se naziru tragovi stila sa početka 19. veka koji se uglavnom pripisuje Bajronu i Šeliju (njegova dva omiljena pesnika), ali je upečatljivo odsustvo gramatičkih i idiomatskih grešaka. Majci je uvek pisao na švedskom, a na tom jeziku je napisao i testament koji je sastavio u Parizu. Oblasti koje su obuhvaćene nagradama navedenim u testamentu odražavaju Nobelova lična interesovanja. Iako nije predvideo nikakve nagrade za arhitekturu, likovnu umetnost, muziku i društvene nauke, bio je veoma darežljiv prema naučnicima koji se bave fizikom, hemijom, fiziologijom i medicinom — predmetima koje je sam najbolje znao I gde je očekivao najveći napredak.
Celog života bio je lošeg zdravlja i često je odlazio na lečenje u banje sa lekovitim vodama, „manje da bih pio vodu, a više da bih se odmarao”. Ali, očekivao je velika poboljšanja u medicini, a mnoga od njih su se i ostvarila. Jednom prilikom je angažovao jednog mladog švedskog fiziologa u Parizu da isproba njegovu sopstvenu teoriju o transfuziji krvi. Ovi pokušaji nisu bili uspešni, a problem u vezi sa transfuzijom kasnije je razrešio Austrijanac Karl Landštajner, koji je, 1930. godine, dobio Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu.
Nobelova nagrada za književnost takođe odražava lične naklonosti darodavca. Od rane mladosti ne samo da je predano čitao, već se bavio i pisanjem, ali je kasnije uništio mnoge pesme koje je, kao mladić, napisao na švedskom. Sačuvao je, međutim, jednu dugu autobiografsku pesmu napisanu na engleskom i povremeno je bliskim prijateljima poklanjao prepise ove pesme. Uvek je bio strastveni čitalac knjiga na svim jezicima koje je znao. Odredba „idealistička tendencija” iz njegovog testamenta postaje jasna kada se pogledaju knjige i pisci koje je najviše voleo. U vreme sastavljanja svog konačnog testamenta, 1895, pisao je oduševljena pisma o savremenim piscima, između ostalih i o Šveđanki Selmi Lagerlef, koja je, 1909, postala prva žena koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost.
Nobelova nagrada za borce za mir takođe je bila motivisana ličnim razlozima. Njegova posebna preporuka koja se odnosi na „organizatore i promotere mirovnih kongresa” pokazuje da je imao na umu svoju prijateljicu, baronesu Bertu fon Štutner iz Austrije, čije je mirovne kongrese u Rimu i Bernu on finansijski pomogao. Iako su ga mirovne teme interesovale znatno pre nego što ju je sreo, ona je, van sumnje, dodatno podstakla njegov interes za ovu oblast. Baronesa fon Štutner dobila je nagradu za mir 1905. godine.
Često se postavlja pitanje: „Zašto je Norveška izabrana kao mesto uručenja nagrade za mir?“ Sam Nobel nije za ovo dao nikakvo objašnjenje. Treba se podsetiti, međutim, da su u njegovo vreme Švedska i Norveška još uvek bile delovi jedne unije, koja se raspala mirnim putem 1905. godine. Kada je Nobel sastavljao svoj testament, možda mu je bilo sasvim prirodno da podeli odgovornosti oko dodeljivanja nagrade između dva dela svoje domovine. Dodatni faktor je možda bilo i njegovo divljenje za velikog norveškog pisca i patriotu, Bjernstjerne Bjernsona, dobitnika nagrade za knjižsvnost 1903. godine.
Nobelovo bogatstvo
Veliko bogatstvo Alfreda Nobela može se pripisati njegovoj sposobnosti da kombinuje osobine oštroumnog naučnika i pronalazača i dalekovidog i dinamičkog industrijalca.
Bogatstvo Alfreda Nobela bilo je zasnovano na njegovim pronalascima. Na dan svoje smrti bio je vlasnik 355 patenata, a na bazi ovih patenata osnovao je kompanije u devedeset mesta u dvadeset zemalja. Većina Nobelovog kapitala plod je industrijskih aktivnosti u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj, Švedskoj i Rusiji.
Nobel je, u svom testamentu, odredio da najveći deo njegove zaostavštine treba uložiti u jednu fondaciju i investirati u „sigurne“ hartije od vrednosti. U skladu sa ovim, 31,5 miliona švedskih kruna (što odgovara vrednosti sadašnjih 1,5 milijardi švedskih kruna) upotrebljeno je za osnivanje Nobelove fondacije. Vrednost početnog Nobelovog kapitala je realno porasla i njegova tržišna vrednost je, 1996. iznosila 2,5 milijardi švedskih kruna. Fondacija nije povezana sa kompanijama širom sveta koje i dan-danas nose Nobelovo ime.
Nobelove nagrade
Iskustvo je naučilo Alfreda Nobela da ne voli advokate i da nema poverenja u njih. Krajem 1895. sačinio je svoj konačni testament bez ikakve profesionalne pomoći ili saveta. Ovim testamentom, kojim su zamenjena dva prethodna, iz 1889. i 1893. godine, određeno je da se prihod od njegove zaostavštine, koja je u vreme njegove smrti, 1896, iznosila 33,2 miliona švedskih krupa, svake godine podeli na pet jednakih delova i dodeli „u formi nagrada onim ličnostima koje su u toku prethodne godine najviše zadužile čovečanstvo.” Naveo je da nagrade treba raspodeliti na sledeći način: „Jedan deo osobi ili osobama koje ostvare najvažnije otkriće ili pronalazak na polju fizike; jedan deo osobi koja ostvari najveći napredak ili otkriće u oblasti hemije; jedan deo osobi koja načini najvažnije otkriće u domenu fiziologije ili medicine; jedan deo osobi koja na polju književnosti napiše najupečatljivije delo sa idealističkom tendencijom, a jedan deo osobi koja doprinese najviše ili na najbolji način bratstvu među narodima, ukidanju ili smanjenju stalnih vojski i održavanju i propagiranju kongresa posvećenih miru. ” U njegovom testamentu takođe stoji da se u dodeljivanju nagrada „ne sme poklanjati nikakva pažnja nacionalnosti kandidata, već nagradu treba da dobije onaj koji je najzaslužniji, bio on Skandinavac ili ne.“ Međutim, legalno gledano, ovim testamentom zaostavština nije zaveštana nikome. Kada je, januara 1897. testament pročitan, neki Nobelovi rođaci su mu se snažno usprotivili. Osim toga, Nobel nije bio stupio u kontakt sa relevantnim institucijama kako bi utvrdio da li su one voljne da preuzmu odgovornost za dodeljivanje nagrada. Političari su uglavnom bili kritični, a Oskar drugi, kralj Švedske i Norveške, bio je skeptičan iz više razloga. Bilo je potrebno više od tri godine da se stvar konačno reši — odlučeno je da se organizuje Nobelova fondacija kao naslednik i administrator Nobelovog kapitala, a ustanove navedene u testamentu su se složile da se prihvate odgovornosti za dodeljivanje nagrada. Presudnu ulogu u obezbeđivanju konačne pobede, koja je rezultirala osnivanjem Nobelove fondacije 1900, imao je Nobelov mladi saradnik, Ragnar Sulman, koga je Nobel imenovao za izvršitelja testamenta. Sulman .je kasnije postao izvršni direktor Fondacije.
Nobelove institucije
Izbor dobitnika za mir Nobel je poverio komitetu koga imenuje Storting (norveški parlament). Kao član Kraljevske švedske akademije nauka u Stokholmu, Nobel je smatrao da je ona odgovarajuće mesto za izbor laureata iz oblasti fizike i hemije. Karolinski institut u Stokholmu, o kome je Nobel imao pozitivne izveštaje, određen je da odabere dobitnike iz oblasti fiziologije ili medicine. Što se tiče Švedske akademije, kojoj je poverio nagradu iz oblasti književnosti, moguće je da Nobel nije bio dovoljno upućen u njen rad, ali je, znajući da je organizovana prema modelu Francuske akademije, bez sumnje pretpostavljao da je ona najkvalifikovanija za izvršenje teškog zadatka izbora laureata iz oblasti književnosti.
Postoji pet posebnih Nobelovih komiteta koji su pridodati ustanovama koje dodeljuju nagrade. Svaki komitet sastoji se od pet članova i ima pravo da angažuje spoljne eksperte u cilju dodatnog savetovanja.
Zajedničko administrativno telo je Nobelova fondacija u Stokholmu. Ona ima Odbor direktora, čiji je glavni zadatak da upravlja fondovima i drugom imovinom koja proističe iz zaostavštine AlFreda Nobela.
Nagrada iz oblasti ekonomskih nauka
Švedska banka, prilikom proslave svoje tristogodišnjice, 1968. ustanovila je nagradu Sveriges Riksbank (Švedske banke) u oblasti ekonomskih nauka u znak sećanja na Alfreda Nobela. Dobitnika nagrade iz oblasti ekonomskih nauka odabira svake godine Švedska kraljevska akademija nauka. U nominovanju kandidata, odluci o dodeljivanju nagrade i samom uručenju nagrade važe ista pravila kao i prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade.
Procedura izbora
Kandidate za dobijanje Nobelove nagrade mogu predlagati sledeća lica: raniji dobitnici Nobelove nagrade iz svojih polja delatnosti; članovi ustanova za dodeljivanje nagrada i Nobelovih komiteta iz odgovarajućih oblasti; profesori u raznim oblastima koji rade na određenim univerzitetima ili su posebno pozvani od strane ustanova za dodeljivanje nagrade; predsednici organizacija pisaca (književnost); članovi određenih međunarodnih parlamentarnih ili legalnih organizacija (mir); članovi parlamenata i vlada (mir). Automatski se diskvalifikuje svako ko sam sebe predloži za Nobelovu nagradu. Treba imati na umu da pravo da predlože kandidata imaju samo pojedinci koji pripadaju navedenim telima, a ne organizacije kao takve. S obzirom da ni švedske ni norveške vlasti nemaju nikakvog uticaja na donošenje odluka o nagradama, nema nikakve svrhe zvanično zastupati ili podržavati bilo koga od kandidata.
Komiteti pregledaju predloge, koji im moraju biti dostavleni do 1. februara, a početkom jeseni podnose svoje izveštaje ustanovama koje dodeljuju nagrade. Posle razmatranja zasluga svih kandidata, ove ustanove objavljuju svoje konačne odluke sredinom oktobra. Celokupni rad ustanova za dodelu nagrada je tajan.
Broj dobitnika nagrada 1901—2000
Fizika 162
Hemija 135
Fiziologija ili medicina 172
Književnost 97
Mir 107
Ekonomija (od 1969. do 2000) 47
Ceremonije uručivanja nagrada
Nobelove nagrade za fiziku, hemiju, fiziologiju ili medicinu, književnost i nagradu iz oblasti ekonomskih nauka, laureatima uručuje švedski kralj na ceremoniji koja se najčešće održava u Koncertnom holu u Stokholmu, 10. decembra, na godišnjicu smrti AlFreda Nobela, koji je umro 1896. u San Remu u Italiji. Uručivanje nagrade za mir obavlja se istog dana u prostorijama Gradske kuće u Oslu. Svaki laureat dobija Nobelovu zlatnu medalju i Nobelovu diplomu. Novčani iznos nagrade, koji varira u zavisnosti od čistog prihoda od kapitala fonda, uplaćuje se, posle 10. decembra, na način koji odrede kandidati. Vrednost svake Nobelove nagrade u 1997. iznosila je oko 7,5 miliona švedskih kruna.
BERTRAND RASEL
Engleska Koje želje su politički značajne
Odabrao sam ovu temu za svoje večerašnje predavanje zato što mislim da većina političkih rasprava i teorija politike ne uzimaju dovoljno u obzir psihologiju. Ekonomske činjenice, statistika populacije, ustavna organizacija i tome slično vrlo su precizno određene, Nije nimalo teško ustanoviti koliko je bilo Južnokorejaca a koliko Severnokorejaca kada je počeo Korejski rat. Ako potražite u pravim knjigama, moći ćete da utvrdite koliki im je bio prosečni prihod po glavi stanovnika, i kolike su im bile armije. Ali ako hoćete da saznate kakva je osoba Korejac, i postoji li neka značajna razlika između Severnokorejaca i Južnokorejaca; ako želite da znate šta koji od njih žele od života, čime su nezadovoljni, čemu se nadaju i od čega strahuju; jednom reči, šta ih, kako se kaže, čini tim što jesu, uzalud ćete tragati po knjigama. Takođe ne možete znati da li se južnokorejcima sviđaju Ujedinjene naci.je, ili bi više voleli da se ujedine sa svojim rođacima sa severa. Niti možete znati jesu li spremni da se odreknu zemljišnih reformi radi povlastice da glasaju za nekog političara za kojeg nikada nisu čuli. Upravo zanemarivanje takvih pitanja od strane uticajnih ljudi koji sede u dalekim prestonicama često izaziva razočarenje. Ako politika treba da postane nauka, i ako događaji ne treba da predstavljaju stalna iznenađenja, neophodno je da naše političko razmišljanje prodire duljle u izvore ljudskog delovanja. Kakav je uticaj gladi na parole? Ako vam jedan čovek ponudi demokratiju a drugi vreću žita, na kojem stepenu gladi ćete više voleti žito od glasanja? O ovakvim pitanjima se premalo razmišlja. No, hajde da, za sada, zaboravimo Korejce i da razmotrimo ljudsku rasu.
Sve ljudske aktivnosti su pokrenute željama. Postoji jedna potpuno lažna teorija grupe prilježnih moralista, koja govori kako je moguće odupreti se želji u interesu dužnosti i moralnih principa. Tvrdim da je ta teorija lažna; ne zato što ljudi nikada ne deluju po osećanju dužnosti, nego zato što dužnost nema uticaja na čoveka osim ako on želi da deluje po dužnosti. Ako želite da znate šta će ludi učiniti, morate znati ne samo, niti uglavnom, u kakvim materijalnim okolnostima žive, nego morate poznavati čitav sistem i snagu njihovih želja.
Postoje neke želje koje, iako su veoma snažne, nemaju, po pravilu, neku veliku političku važnost. Većina ljudi u nekom periodu života želi da stupi u brak, ali ta se želja, po pravilu, ispunjava bez potrebe za preduzimanjem bilo kakvih političkih koraka. Postoje, naravno, izuzeci; na primer, otmica Sabinjanki. Razvoj severne Australije je ozbiljno ugrožen činjenicom da snažni mladići koji bi morali da obave sav posao ne vole što su potpuno lišeni ženskog društva. No, takvi slučajevi su neobični i, uopšteno gledajući, uzajamno zanimanje muškaraca i žena nema mnogo uticaja na politiku.
Želje koje su politički značajne mogu se podeliti u dve grupe: primarne i sekundarne. Među primarne spadaju stvari neophodne za život: hrana, zaklon i odeća. Kada te stvari postanu nedostupne, nema ograničenja naporima koje će ljudi preduzimati, niti nasilju koje će primeniti, u nadi da će ih steći. Poznavaoci rane istorije kažu da je, u četiri prilike, suša u Arabiji izazvala širenje stanovništva te zemle u okolne oblasti, sa ogromnim političkim, kulturnim i verskim posledicama. Poslednja od te četiri prilike donela je rast islama. Postepeno širenje germanskih plemena iz južne Rusije do Engleske, a potom do San Franciska, imalo je slične motive. Žslja za hranom nesumnjivo je bila, i još je, jedan od glavnih uzroka velikih političkih događaja.
No, čovek se razlikuje od ostalih životinja u jednom veoma važnom pogledu, a to je što poseduje neke želje koje su, takoreći, beskrajne, koje se nikada ne mogu potpuno ispuniti, i koje bi nam donosile nemire čak i u raju. Boa konstruktor, kada dođe do odgovarajućeg obroka, odlazi na spavanje, i ne budi se dok joj nije potreban novi obrok. Ljudska bića, uglavnom, nisu takva. Kada su Arapi, navikli na oskudan život od nekoliko urmi, stekli bogatstva Istočnog rimskog carstva, i nastanili se u palatama punim gotovo neverovatne raskoši, nisu se time zadovoljili i smirili se. Glad više nije bila motiv, jer grčki robovi su ih snabdevali izvrsnim đakonijama na jedan pokret glave. No, pokretale su ih druge želje; naročito četiri, koje možemo označiti kao želju za sticanjem, suparništvo, taštinu i ljubav prema moći…
VINSTON ČERČIL
Engleska
Nobelova nagrada za književnost je za mene čast istovremeno jedinstvena i neočekivana i žalim što mi obaveze nisu dozvolile da je lično primim, ovde u Stokholmu, iz ruke Njegovog Veličanstva, vašeg voljenog i s pravom poštovanog vladara. Zahvaljujem vam što ste mi dozvolili da poverim ovaj zadatak svojoj supruzi.
Svitak u koji je uneseno moje ime predstarlja veliku većinu izuzetnog u svetskoj književnosti dvadesetog veka. Procena Švedske akademije prihvata se kao nepristrasna, autoritativna i poštena u čitavom civilizovanom svetu. Ponosan sam, ali takođe, priznajem, i zapanjen Vašom odlukom da izaberete baš mene. Nadam se da ste u pravu. Osećam da i jedni i drugi preuzimamo ozbiljan rizik, i da ja to ne zaslužujem. Ali ako se vi ne pokajete, neću ni ja.
***
Nalazimo se pred strašnim pitanjem: jesu li se naši problemi oteli kontroli?
Nesumnjivo je da prolazimo kroz fazu u kojoj je možda tako. Bilo bi dobro da pognemo glave, i da potražimo savet i milost.
Mi u Evropi, i u zapadnom svetu, koji smo planirali zdravlje i socijalnu sigurnost, koji smo se divili trijumfima medicine i nauke, i koji smo želeli pravdu i slobodu za sve, ipak smo bili svedoci gladi, bede, okrutnosti i uništenja pred kojim blede sva dela Atile i Džingis-kana. Mi koji smo, prvo u Ligi naroda a sada u Ujedinjenim nacijama, pokušavali da stvorimo čvrste temelje miru o kojem ljudi tako dugo sanjaju, doživeli smo da vidimo svet unakažen rascepima i ugrožen sukobima još ozbiljnijim i žešćim od onih koji su potresali Evropu po padu rimskog carstva.
***
Svet sa divljenjem i istinskom bodrošću gleda na Skandinaviju, gde tri zemlje, ne žrtvujući svoju nezavisnost, žive ujedinjene u misli, u ekonomskoj praksi, i u zdravom načinu života. Iz takvih izvora, nove i blistave mogućnosti mogu doći čitavom čovečanstvu. To su, verujem, osećanja koja bi mogla da pokrenu one koje Nobelova zadužbina odabere da počastvuje, u čvrstom uverenju da he time poštovati ideale i želje svog slavnog osnivača.
ERNEST HEMINGVEJ
SAD
Pošto nisam vešt u držanju govora i ne vladam govorništvom niti bilo kojim zahtevom retorike, želim da se zahvalim administratorima velikodušnosti Alfreda Nobela za ovu nagradu.
Nijedan pisac što poznaje velike pisce koji nisu dobili Nobelovu nagradu ne može da je primi drugačije do sa poniznošću. Nema potrebe da nabrajam te pisce. Svi ovde okupljeni mogu da naprave svoj spisak, u skladu sa svojim znanjem i savešću.
Ne bih mogao da zamolim ambasadora svoje zemlje da pročita govor u kome pisac govori sve ono što mu je na SRCU. U onome što čovek piše ne može sve baš odmah da se razotkrije, i to je ponekad sreća; ali na kraju sve bude jasno, i na osnovu toga i stepena alhemije koji poseduje, opstaće ili će biti zaboravljen.
Pisanje je, u najmanju ruku, usamljenički život. Organizacije pisaca umanjuju piščevu usamljenost ali sumnjam da mogu da poprave njegovo pisanje. On izrasta u javnu ličnost i odbacuje usamljenost, i često mu rad opada. Jer on mora da radi sam i ako je dovoljno dobar pisac mora da se svakog dana suoči sa večnošću, ili sa njenim nepostojanjem.
Pročitao Džon Kabot, ambasador Sjedinjenih Država.
ALBER KAMI
Francuska
Primajući nagradu kojom me je vaša slobodna Akademija tako velikodušno počastvovala, izražavam duboku zahvalnost, pogotovo kada uzmem u obzir stepen u kome ova čast prevazilazi moje lične zasluge. Svaki čovek, a pogotovo svaki umetnik, želi da bude priznat. Ja takođe. Ali ja nisam mogao da, saznavši za vašu odluku, ne uporedim njene posledice sa onim što zaista jesam. Gotovo mlad čovek, bogat samo sumnjama, koji tek razvija svoje delo, navikao na život u usamljenosti stvaranja ili utočištima prijateljstva: kako da takav čovek ne oseti neku vrstu panike kada čuje odluku koja ga iznenada prenosi, samog i svedenog na to što je, u središte blistave svetlosti? I sa kakvim osećanjima da takav čovek prihvati ovakvu čast u vreme kada su drugi evropski pisci, pa i najveći među njima, osuđeni na ćutanje, i u vreme kada njegova rodna zemlja prolazi kroz beskrajnu bedu?
Osetio sam taj šok i unutrašnji kovitlac. Da bih povratio mir morao sam, ukratko, da se pomirim sa prevelikom srećom. A pošto ne mogu da živim počivajući na lovorikama, nisam našao nikakav oslonac sem onog koji mi je služio čitavog života, čak i u potpuno suprotnim okolnostima: svoje shvatanje umetnosti i uloge pisca. Dozvolite da vam kažem, u duhu zahvalnosti i prijateljstva, što jednostavnije mogu, kakvo je to shvatanje.
Ja lično ne bih mogao da živim bez svoje umetnosti. Ali nikada je nisam stavljao iznad svega drugog. Ako mi je ona potrebna, možda je to zato što ne mogu da je odvojim od drugih ljudi, i što mi dozvoljava da živim, ovakav kakav sam, na istom nivou sa njima. To je način da dirnem najveći broj ljudi nudeći im povlašćenu sliku zajedničkih radosti i patnji. To obavezuje umetnika da se ne izdvaja; to ga podređuje najponiznijoj i najuniverzalnijoj istini. Onaj ko odabere sudbinu umetnika zato što oseća da se razlikuje, često ubrzo shvati da ne može da nastavi ni svoju umetnost ni svoju različitost ako ne prizna da je nalik na druge. Umetnik se prilagođava drugima, negde u sredini između lepote bez koje ne može i zajednice od koje ne može da se odvoji. Zato pravi umetnici ništa ne omalovažavaju; obavezni su da razumeju, a ne da presuđuju. A ako moraju da se opredele za nešto na ovom svetu, mogu da se svrstaju samo uz ono društvo u kojem, u skladu sa Ničeovim velikim rečima, ne vlada sudija nego tvorac, bio on radnik ili intelektualac.
Stoga piščeva uloga nije lišena teških dužnosti. On po definiciji ne može da se stavi u službu onih koji stvaraju istoriju; on je u službi onih koji zbog nje pate, inače bi ostao sam i lišen svoje umetnosti. Ni sve armije tiranije sa milionima vojnika ne bi mogle da ga oslobode izdvojenosti, pogotovo ako pođe sa njima. Ali ćutanje nepoznatog zatvorenika, prepuštenog poniženjima na drugom kraju sveta, dovoljno je da izvuče pisca iz izgnanstva, barem onda kada, okružen povlasticama slobode, uspe da ne zaboravi to ćutanje, i da ga prenese kako bi odjeknulo preko njegove umetnosti.
Niko od nas nije dovoljno velik za takav zadatak. No, u svim životnim okolnostima, u izolovanosti ili privremenoj slavi, okovan u gvožđu tiranije ili privremeno slobodan da se izrazi, pisac može osvojiti SRCE živog društva koje će ga opravdati, pod jednim jedinim uslovom: da prihvati do granica svojih sposobnosti dva zadatka koji čine veličinu njegovog zanata: služenje istini i služenje slobodi. Pošto mu je zadatak da ujedini što veći broj ludi, njegova umetnost ne sme uključivati laži i poslušnost koji kad god zavladaju, izazivaju usamljenost. Kakve god da su naše lične slabosti, plemenitost našeg zanata uvek će imati koren u dve obaveze koje se teško poštuju: odbijanje da lažemo o onome što znamo i opiranje pritisku.
Tokom više od dvadeset godina poludele istorije, beznadežno izgubljenog u grčevima vremena kao svi ljudi moje generacije, održavala me je samo jedna stvar: prikriveno osećanje da je pisati danas čast jer ta aktivnost predstavlja obavezu — a obaveza nije samo da se piše. Tačnije rečeno, imajući u vidu moje moći i moje stanje, to je bila obaveza da podnesem, zajedno sa svima onima koji preživljavaju istu istoriju, bedu i nadu koje su nam bile zajedničke. Ovi ljudi, rođeni početkom Prvog svetskog rata, kojima je bilo dvadeset godina kada je Hitler došao na vlast, i kada su počela prva revolucionarna suđenja, koji su se potom, kao vrhuncem obrazovanja, suočili sa Španskim građanskim ratom, Drugim svetskim ratom, svetom koncentracionih logora, sa Evropom mučenja i zatvora — ti ljudi moraju danas da podižu svoje sinove i da stvaraju svoja dela u svetu kome preti nuklearno uništenje. Mislim da niko ne može od njih tražiti da budu optimisti. Čak mislim da treba i da shvatimo — svakako se boreći i dalje protiv nje — grešku onih koji u preteranom očajanju biraju svoje pravo na beščašće i srljaju u nihilizam ovog doba. Ali ostaje činjenica da većina nas, u mojoj zemli i u Evropi, odbija nihilizam i upušta se u potragu za legitimnošću. Morali su da skuju sebi umetnost življenja u vremenima katastrofe, kako bi bili rođeni po drugi put i otvoreno se borili protiv nagona za smrću koji deluje u našoj istoriji.
Svaka generacija se nesumnjivo oseća pozvanom da preuređuje svet. Moja zna da ga neće preurediti, ali time joj zadatak postaje samo još veći. Sastoji se u sprečavanju sveta da sam sebe uništi. naslednik izopačene istorije, u kojoj su pomešane propale revolucije, poludela tehnologija, mrtvi bogovi, izanđale ideologije, gde mediokriteti mogu da unište one koje više ne znaju kako da ubede, gde je inteligencija unižena da postane sluga mržnje i tlačenja, ova generacija, počev od sopstvenih odbijanja, morala da ponovo ustanovi, i spolja i iznutra, deo onoga što čini dostojanstvo života i smrti. U svetu kome preti uništenje, u kome naši veliki inkvizitori rizikuju da osnuju večito kraljevstvo smrti, znamo da moramo, u ludačkoj trci s vremenom, da obnovimo mir među narodima koji neće biti robovanje, da ponovo pomirimo rad i kulturu, da ponovo, sa svim ljudima, izgradimo Zavetni kovčeg. Nije sigurno hoće li ova generacija ikada moći da obavi taj ogromni zadatak, ali već ustaje u čitavom svetu u dvostrukoj odbrani istine i slobode, i zna, ako je neophodno, da umre za njih bez mržnje. Gde god bi je našli, zaslužuje da bude pozdravljena i ohrabrena, pogotovo tamo gde se žrtvuje. U svakom slučaju, siguran u vašu saglasnost, toj generaciji bih hteo da posvetim čast koju ste mi upravo ukazali.
U isto vreme, pošto sam ukratko prikazao plemenitost piščeve umetnosti, trebalo bi da ga sada postavim na odgovarajuće mesto. On nema drugih prohteva do onih koje deli sa drugovima po oružju: ranjiv ali uporan, nepravedan ali željan pravde, radi svoj posao bez stida ili ponosa, svima pred očima, ne prestajući da bude rastrzan između tuge i lepote, i konačno posvećen da izvuče iz svog dvostrukog postojanja dela koja tvrdoglavo pokušava da postigne u destruktivnim kretanjima istorije. Posle svega ovoga, ko može očekivati od njega potpuna rešenja i visoki moral? Istina je tajanstvena, nedohvatna, uvek je treba osvajati. Sloboda je opasna, i teško je živeti sa njom kao i u njenom odsustvu. Moramo da marširamo ka ta dva cilja, bolno ali odlučno, unapred sigurni u neuspehe na tako dugom putu. Koji pisac bi se usudio mirne savesti da se postavi za propovednika vrline? Ja lično moram ponovo da izjavim da nisam od takvih. Nikada nisam umeo da se odreknem svetlosti, zadovoljstva postojanja i slobode u kojoj sam odrastao. Ali iako nostalgija objašnjava mnoge moje greške i promašaje, ona mi je nesumnjivo pomogla da bolje razumem svoj zanat. Pomaže mi i sada da bespogovorno podržavam sve one neme ljude koji izražavaju život sačinjen za njih u svetu samo kroz sećanje na povratak kratke i slobodne sreće.
Time sveden na ono što zaista jesam, na svoje granice i obaveze kao i na svoju problematičnu veru, osećam se slobodnijim, u zaključku, da ponovo pomenem širinu i velikodušnost počasti koju ste mi upravo ukazali, a takođe i slobodniji da vam kažem da ću primiti; kao počast ukazanu svima onima koji, učestvujući u istoj borbi, nisu primili nikakvu počast, nego su, upravo suprotno, upoznali bedu i proganjanja. Preostaje mi da vam zahvalim iz dubine SRCA i da pred vama, javno, u znak zahvalnosti, ponovim isto drevno obećanje vernosti koje svaki istinski umetnik ponavlja u sebi svakog dana.
IVO ANDRIĆ
Jugoslavija
U izvršavanju svojih visokih zadataka, Nobelov komitet Švedske akademije rešio je ovoga puta da pisca jedne, kao što se to kaže, male zemlje, odlikuje Nobelovom nagradom koja, u međunarodnim razmerama, znači visoko priznanje. Neka mi je dopušteno da, primajući to priznanje, kažem nekoliko reči o toj zemlji i dodam nekoliko opštih razmatranja u vezi sa pripovedačkim delom koje ste izvoleli nagraditi.
Moja domovina zaista je „mala zemlja” među svetovima, kako je rekao jedan pisac, a to je zemlja koja u brzim etapama, po ceni velikih žrtava i izuzetnih napora nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore i to upravo u vreme kada je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona da svoj odgovarajući prilog.
Vaše priznanje jednom književniku te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tom prodiranju. Stoga nas ono obavezuje na zahvalnost i ja sam srećan što vam u ovom trenutku i sa ovog mesta mogu tu zahvalnost jednostavno ali iskreno, ne samo u svoje ime nego i u ime književnosti kojoj pripadam, da izrazim.
Nešto složeniji i teži je drugi deo mog zadatka: da kažem nekoliko reči u vezi s pripovedačkim delom pisca kome ste ukazali čast svojom nagradom.
Ali, kad je u pitanju pisac i njegovo delo, zar ne izgleda pomalo kao nepravda da se od onog koji je stvorio neko umetničko delo, pored toga što nam je dao svoju kreaciju, dakle deo sebe, očekuje da kaže još nešto o sebi i o tom delu? Ima nas koji smo više skloni da na tvorce umetničkih dela gledamo kao na neme, odsutne savremenike, bilo kao na slavne pokojnike, i koji smo mišljenja da je govor umetničkog dela čistiji i jasniji ako se ne meša sa živim glasom njegovog stvaraoca. Takvo shvatanje nije ni usamljeno ni novo. Još je Monteskije tvrdio da „pisci nisu dobri suci svojih dela”. S divljenjem sam i razumevanjem nekad pročitao Geteovo pravilo: „Umetnikovo je da stvara, a ne da govori”. Kao što sam mnogo godina kasnije s uzbuđenjem naišao na istu misao, sjajno izraženu, kod neprežaljenog Albera Kamija.
Stoga bih želeo da težište ovog kratkog izlaganja postavim, kao što je po mome mišljenju pravo i umesno, na razmatranje o priči i pričanju uopšte.
Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se s vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove, priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo s dahom svojih pluća i ritmom svoga bića, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odgodi neminovnost tragičnog udesa koji nam preti i produži iluziju života i trajanja. Ili, možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se snađe i nađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih koji nisu umeli, ili oboreni pre vremena od života—krvnika nisu stigli da se izraze?
Ili možda to pripovedač priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo strah? Ili je cilj tog pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca i da nam u tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo. Tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznajemo šta smo učinili a šta propustili, šta bi trebalo učiniti a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, sadržana i prava istorija čovečanstva i možda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne saznati, smisao istorije. I to bez obzira na to da li obrađuje prošlost ili sadašnjost.
Kada je reč o pripovedanju koje ima za predmet prošlost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači prenebregnuti sadašnjicu i donekle okrenuti leđa životu. Mislim, da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi složili s tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sami stvarno i ne znaju kako i kada se prebacuju iz onog što se zove sadašnjost u ono što smatraju prošlošću, da s lakoćom, kao u snu prelaze pragove stoleća. Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama: biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati, postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega toga, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome, Ukratko: biti čovek.
Tako, i s one strane crte, koja proizvoljno deli prošlost od sadašnjosti, pisac susreće istu čovekovu sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se s njom i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane živo tkanje priče koju želi da saopšti čitaocima, i to što lepše, što jednostavnije i što uverljivije.
Kako da se to postigne, kojim načinom i kojim putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim razmahom mašte, drugi dugim i pažljivim proučavanjem istorijskih podataka i društvenih pojava. Jedni prodiranjem u suštinu i smisao minulih lepota, a drugi s kapricioznom i veselom lakoćom, kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio: „Šta je istorija? Klin o koji ja vešam svoje romane”. Ukratko, sto načina i puteva može postojati kojima pisac dolazi do svog dela ali jedino što je važno i presudno, to je delo samo.
Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis jedino objašnjenje svega, i to svima i jednom zauvek, drevne reči: „Razmišljao sam o drevnim danima, sećao se godina večnosti“
Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto. Ali na kraju krajeva sve su to pitanja tehnike, metode, običaja.
Sve je to manje ili više zanimljiva igra povodom jednog dela i oko njega. Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost ili se smelo zaleće u budućnost. Ono što je pri tom glavno, to je duh kojim je zadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne može biti propisa ni pravila. Svako priča svoju priču po svojoj unutrašnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih izražajnih mogućnosti. Svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali, dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni otrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: s izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.
ŽAN-POL SARTR
Francuska Odričem se nagrade
Veoma žalim što je ta afera dobila vid skandala: dodeljena mi je nagrada, a ja je odbijam. Razlozi zbog kojih se odričem nagrade ne odnose se ni na Švedsku akademiju, ni na samu Nobelovu nagradu. Naveo sam dve vrste razloga: lične i objektivne.
Lični razlozi su ovi: moje odbijanje nije improvizovani čin; uvek sam odbijao službena priznanja. Kada su me nakon rata, 1945, hteli odlikovati ordenom Legije časti, odbio sam.
Taj stav zasniva se na shvatanju o radu pisca. Pisac koji zauzima stanovišta politička, društvena ili književna, treba da deluje samo pomoću sredstava koja su mu svojstvena, to jest pomoću pisane reči. Sva odlikovanja koja može da dobije izlažu njegove čitaoce pritisku koji ne smatram poželjnim. Nije ista stvar ako se potpisujem kao Žan-Pol Sartr, ili kao Žan-Pol Sartr dobitnik Nobelove nagrade.
Pisac koji prima odlikovanje te vrste, angažuje takođe udruženje ili ustanovu koja mu to odlikovanje daje; moje simpatije za partizane u Venecueli angažuju samo mene samog, međutim, ako nobelovac Žan-Pol Sartr stane na stranu otpora u Venecueli, on povlači za sobom Nobelovu nagradu kao instituciju.
Pisac, dakle, treba da odbije da ga pretvore u instituciju, čak i onda ako se to čini u najčasnijim oblicima kao što je to ovde slučaj.
To je, jasno, moj potpuno lični stav i ne sadrži nikakvih kritika na račun onih koji su već dobili nagradu.
Moji su objektivni razlozi ovi:
Jedina borba koja je sada moguća na frontu kulture, jeste borba za miroljubivu koegzistenciju dveju kultura: kulture Istoka i kulture Zapada. Ne želim reći da treba da se grlimo; vrlo dobro znam da konfrontacija dveju kultura mora nužno da poprimi oblik sukoba, no ona treba da se odvija između ljudi i između kultura, bez intervencije institucija.
Ja lično duboko osećam protivurečnost između tih dveju kultura; ja sam sačinjen od tih protivurečnosti. Moje su simpatije neosporno na strani socijalizma i onoga što se naziva istočnim blokom, no ja sam rođen i vaspitan u buržoaskoj porodici i u buržoaskoj kulturi. To mi dopušta da sarađujem sa svima onima koji žele da zbliže te dve kulture. Ne nadam se da će bolji pobediti, a to će reći: socijalizam.
Stoga ne mogu primiti nikakva odlikovanja koja dele visoke kulturne institucije, kako na Istoku, tako i na Zapadu, iako vrlo dobro shvatam njihovo postojanje. Premda su sve moje simpatije na socijalističkoj strani, ja isto tako ne bih, na primer, mogao prihvatiti Lenjinovu nagradu, ako bi mi je neko želeo dati, što nije slučaj.
Vrlo dobro znam da Nobelova nagrada sama po sebi nije nagrada zapadnog bloka, ali ta je nagrada ono što se od nje čini, i mogu se zbiti događaji o kojima ne odlučuju članovi Švedske akademije.
To je razlog da se Nobelova nagrada u sadašnjoj situaciji objektivno prikazuje kao priznanje koje je rezervisano za pisce Zapada ili buntovnike na Istoku. Nobelova nagrada nije, na primer, dodeljena Luju Aragonu, iako je on i te kako zaslužio. Treba zažaliti što je Nobelova nagrada dodeljena Pasternaku pre Šolohova, i što je jedino delo koje je dobilo tu nagradu objavljeno u inostranstvu, a zabranjeno u autorovoj zemlji.
Ne kažem da je Nobelova nagrada buržoaska nagrada, ali to je, sto, buržoaska interpretacija što bi je neumitno dali krugovi koje dobro poznajem.
Konačno dolazim do pitanja novca: vrlo je težak teret što ga Akademija stavlja na pleća dobitnika propraćajući tu čast golemom svotom novca; taj me je problem mučio. Ili čovek prihvata nagradu te dobivenim novcem može da podupre organizaciju ili pokrete koje smatra važnim, ili dobija nagradu zbog opštih načela te lišava taj pokret jedne podrške koja bi mu bila potrebna. No, mislim da je to krivo postavljen problem. Ja se, naravno, odričem 250.000 kruna, jer ne želim da budem institucionaliziran ni na Istoku ni na Zapadu. Ali ne može se zahtevati ni to da se čovek radi 250.000 kruna odrekne načela koja nisu samo njegova, već načela svih njegovih drugova.
To je ono što mi se učinilo tako mučnim, u isti mah dodeljivakьe nagrade i činjenice da sam primoran da je odbijem.
