Предговор
Говорећи о значају и сврси Нобелове награде Анри Бергсон, француски филозоф и Нобелов лауреат за књижевност, истакао је њен идеалистички и интернационални карактер и, при том, ближе одредио оба та појма. Оно идеалистичко огледа се у томе што је намењена делима узвишене инспирације, а интернационално у томе што се награда додељује тек пошто се брижљиво и савесно размотри књижевна продукција разних земаља. У том процесу селекције, истиче даље Бергсон, чланови жирија занемарују сва друга разматрања осим чисто духовних вредности. Поступајући тако они доследно и скрупулозно поштују изворну намеру оснивача, Алфреда Нобела, коју је он изразио у свом тестаменту.* Бергсон потом објашњава шта је навело инвентивног шведског проналазача да оснује једну тако узвишену институцију, па каже да Нобел није прихватио илузију која је доминирала у његовом веку (19), у ком је учињен огроман напредак у механичким проналасцима: да се пуким гомилањем материјалних добара може подићи морални ниво човечанства. Накнадно се показало да ствари стоје битно друкчије: технички развој не само да не води моралном усавршавању већ може представљати вишеструку и несагледиву опасност уколико није праћен одговарајућим духовним напором. Научне справе, настале као резултат практичне примене науке, у ствари су вештачки органи додати нашим природним органима. Оне проширују подручје човекове егзосоматске еволуције и тиме директно увећавају „тело човечанства”, тј. опсег његове техничко-технолошке моћи. „Да би се то тело одржало у целини”, сматра Бергсон, „и да би његови покрети били регулисани, душа такође мора да се прошири, иначе ће равнотежа тела бити угрожена и појавиће се велике тешкоће, како социјалне тако и политичке, које ће на једном другом нивоу одражавати диспропорцију између душе човечанства, скоро неизмењене у односу на њено првобитно стање, и њеног енормно увећаног тела.“ Отуда се смањење те диспропорције намеће као нужност очувања људске цивилизације. Оно представља најшири делатни оквир за опстанак човека као бића које, за разлику од других живих бића, не поседује — како кажу биолози — „крајњу специјализованост која га принуђује на одређену форму живљења”. Тај његов, са биолошко-еволутивног становишта наглашени, аматеризам омогућава му да своју различитост и индивидуалност испољава стваралачки слободно и сврховито у исто време. А то значи да своје деловање заснива на укрштању знања о оном што се пре њега бивало са представом о оном што се може догодити после њега. Та човекова способност да планира и критички расуђује требало би да има одлучујућу вредност у успостављању равнотеже између тела и душе човечанства. Нобел је то интуитивно прозрео и одлучио да уравнотежавању пролазног и непролазног човека допринесе на најбољи могући начин. Тај његов гест је Бергсонов земљак С. Ц. Перс оценио као „блистави знак културе и надахнућа”.
* Ако имамо у виду тестамент Нобел је заиста то хтео. Али његов експлицитни захтев, на ком Бергсон инсистира, није доследно испоштован. Они који брину о чистоти Нобелове пзворне намере знали су да посрну под теретом предрасуда доктринарне или политичке природе, да о другим видовима искушења и не говоримо. Еклатантан пример таквог посрнућа збио се приликом прве доделе Нобелове награде за књижевност. Свет је, наиме, очекивао да ће први добитник бити Лав Толстој, јер се сматрало да га просто није могуће заобићи. Али жирију је то пошло за руком са образложењем да је велики писац био у сукобу са црквом, а уз то је и оспоравао право царској власти да разрезује високе порезе у циљу повећања војног буџета! Да човек овде зажали због угледа саме институције, а не због Толстоја, јер је тек основаној институцији знатно више недостајала Толстојева слава него Толстоју њена. А ту је био и Чехов до 1904, године. Он се није директно мешао ни у црквене ни у царске послове, па је могао да замени Толстоја с много више правих разлога од француског парнасовца Придома.
3.
Пошто сам директно одговоран за избор беседа које су увршћене у ову збирку, дужан сам да укратко положим рачун о томе чиме сам се руководио приликом избора, уз претходну напомену да избор беседа не подразумева и избор писаца. (У противном, неки од изабраних морали би да уступе своја места другима.)
Једва да је потребно рећи да писци у беседама нису у својој примарној улози, већ у улози оратора која им, по природи ствари, не одтовара. На то је управо упозорио Томас Ман на почетку своје беседе, рекавши да сви писци спадају у групу неоратора. Писци и оратори, према Ману, „не само да се разликују већ се и супротстављају један другом, јер се њихов рад и остварења њиховог деловања одвијају на различите начине”. Ман на свом примеру скреће пажњу на психолошке условности које додатно смањују ионако нејаке реторичке способности писаца. У овом случају ваља, пре свега, имати у виду понесеност одушевљењем због тако високог и важног признања којем се многи надају а само га неки добијају. Та понесеност преплиће се са сјајем и отменом раскоши церемонијала, у атмосфери „чаробне конфузије”. У таквим околностима, да би се остало на ногама, изгледа најсигурније приклонити се ритуалној конвенцији и задржати се у границама пригодне и добро одмерене фразеологије, овлаш додирујући извесне ствари које се углавном тичу властитог искуства, уз понеку духовиту или благо ироничну опаску, и то на свој рачун… Изгледа, али не бива сасвим тако. Опијеност слављеника дражима церемонијала, и тамо где је ова предозирана, уме да попусти пред осећањем позваности да се каже нешто што ће бити достојно и њега самог и публике. А ако се резултат покаже скромним, за то могу бити криви и други ограничавајући фактори: несклоност теоријском расуђивању, ниво образовања који не кореспондира увек са даровитошћу, уверење да писци треба да пишу а не да говоре, те коначно и бреме година са својом уобичајеном пратњом, које некима није допустило да лично присуствују свечаности доделе награде, па су своје говоре, или само телеграме захвалности, послали преко дипломатских представника својих земаља, Беседе тих аутора су готово по правилу кратке и нису понесене амбицијом да што дубље продру у околности у које је узмувани модерни човек забасао. Приликом избора одлучио сам се за оне од њих које понајвише плене лепотом исказа, а уз то су и дирљиво искрене.
***
Људи данас, сматра Белоу, желе да се књижевност поново врати свом главном подухвату и да у том смеру ангажује средишну енергију о којој је говорио Хегел. На то их наводи дубина свеопште кризе којом су захваћени и, при том, присиљени да се виде онаквим какве не могу да поднесу, јер осећају свој живот „као неку врсту смрти”. Они хоће истину која је запретана, хоће да знају ко су. Превише су се стисли, укалупили, приземљили, са претећим изгледима да ће бити још мањи и безначајнији: патуљци скривени иза својих колективних достигнућа, својих фасцинантних изума, који су се добрано уморили од свакојаких анализа (историјских, социолошких, психолошких) које говоре о масовном друштву, свеопштој дехуманизацији, моралној и душевној пљачки и о чему све не, јер у сликама које им се подносе под нос не личе на себе и то оцехајy са збуњујућом одбојношћу.
Белоувљева очекивања од писца у наше време донекле дели и Исак Башевис Сингер, имигрант у Америци, који је остао предан јидишу, „језику прогнаних, без земље, без граница, без подршке било које владе“, како сам каже. Сингер првенствено инсистира на забавној функцији књижевности. Писац је обавезан да својим умећем забави читаоца, да му пружи радост и уживање, иначе „нема раја за читаоца коме је досадно.“ Ако у томе не успе, тешко да ће бити прихваћен као писац, осим у стручним круговима. Али испуњавањем тог првог услова писац не испуњава свој задатак у целини. Он, док забавља, ако је озбиљан писац, уједно износи пред читаоца најважнија питања с којима се суочава његова генерација. У Сингеровом случају та питања се тичу дубоке верске и моралне кризе, као и свега онога што прати кризу: распад породице, губитак вере у човека и његове установе, осећање усамљености и апатије према другом… Оштрину те кризе не може ублажити механички прогрес, па се у очајању људи окрећу писцу, с надом да талентован и сензибилан човек можда може спасити цивилизацију… На то очајничко поверење у моћ речи да отвори нове хоризонте на путу спасења Сингер гледа с неразлучивом мешавином наде и сумње. С једне стране, понесен страсном жељом за спасењем, машта о томе да је литература способна да нађе одговор на патњу и да открије љубав „у понору суноврата и неправде“, позивајући се при том на јеврејску традицију која није разликовала песника од пророка, док је, с друге стране, дубоко свестан тежине подухвата. Главно питање за Сингера као слободоумног верника састоји се у томе „да ли постоји начин за човека да постигне сва задовољства и освоји сва знања која му природа може пружити, и да поред тога служи Богу — Богу који говори делима, а не речима, и чији је речник космос”. У ствари, то за њега и није питање, јер је уверен да такав начин мора да постоји. Ово инсистирање на нужности повратка вери индиректно упозорава да уметност уистину није толико моћна сила да спасе свет. У разговорима које је с њим водио проф. Ричард Бергин, непосредно по пријему Нобелове награде, Сингер ће то у једном тренутку потенцирати.
***
Сматрам прикладним да овај предговор окончам једним наводом из беседе Еуђенија Монталеа: „Оног дана када Нобелова награда напуни сто година биће могуће да се направи потпуни обрачун свега чиме је Нобелова фондација допринела стварању новог система друштвеног живота, било то васколико благостање или пошаст, али у сваком случају толико да ће окончати, бар за многе векове, вековну расправу о значењу живота. Говорим о људском животу а не о појави амино киселина која се десила пре неколико милијарди година, материја које су омогућиле појаву човека а можда су већ и садржавале појам о њему. У том случају, колико је дуг корак деус абсцондимса!”
Та стота годишњица навршава се ове, 2001. године, као и за нас важна четрдесета годишњица откада је награду добио Иво Андрић. Док обрачун не стигне, за утеху би се могло рећи само толико да је Нобелова фондација потпомогла нобеловце.
Драгиша Калезић
АЛФРЕД НОБЕЛ И НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ
Нобелове награде, које се додељују сваке године у Стокхолму (Шведска) и Ослу (Норвешка) признате су у целом свету као најпожељније међународно јавно признање. Њих је осмислио Алфред Нобел, неуморни шведски проналазач и светски индустријски магнат, лингвиста, филозоф и хуманиста.
Нобел је записан у историји као проналазач динамита (патентиран 1867), експлозива који је одиграо врло важну улогу у идустријском развоју света. До краја живопа Нобел је регистровао невероватан број од 355 патената. Својим проналасцима И другим активностима Алфред Нобел је постао добротвор човечанства, а својим тестаментом је одредио да то исто буду и добитници награда које носе његово име.
Живот и личност
Рођен у Стокхолму 1833, од родитеља Швеђана, Алфред Нобел се преселио са породицом у Санкт Петерсбург, тадашњу престоницу Русије, када му је било девет година. Тамо је његов енергични отац убрзо стекао утицајан положај као проналазач и индустријалац. Нобел је затим живео у неколико земаља и на крају је почео да сматра себе грађанином света. Ипак, до краја је задржао шведско држављанство.
Захваљујући образовању које је стекао у више земаља, Нобел је течно читао, говорио и писао на пет европских језика: шведском, руском, енглеском, француском и немачком. Бројна писма која је сам писао показују да је изузетно добро владао тим језицима. Пре него што је напунио двадесет година, отац га је послао у Париз да студира хемију и тамо је усавршио знање француског језика. Посебно су елегантна писма која је писао на француском. У писмима која је писао на енглеском понекад се назиру трагови стила са почетка 19. века који се углавном приписује Бајрону и Шелију (његова два омиљена песника), али је упечатљиво одсуство граматичких и идиоматских грешака. Мајци је увек писао на шведском, а на том језику је написао и тестамент који је саставио у Паризу. Области које су обухваћене наградама наведеним у тестаменту одражавају Нобелова лична интересовања. Иако није предвидео никакве награде за архитектуру, ликовну уметност, музику и друштвене науке, био је веома дарежљив према научницима који се баве физиком, хемијом, физиологијом и медицином — предметима које је сам најбоље знао И где је очекивао највећи напредак.
Целог живота био је лошег здравља и често је одлазио на лечење у бање са лековитим водама, „мање да бих пио воду, а више да бих се одмарао”. Али, очекивао је велика побољшања у медицини, а многа од њих су се и остварила. Једном приликом је ангажовао једног младог шведског физиолога у Паризу да испроба његову сопствену теорију о трансфузији крви. Ови покушаји нису били успешни, а проблем у вези са трансфузијом касније је разрешио Аустријанац Карл Ландштајнер, који је, 1930. године, добио Нобелову награду за физиологију или медицину.
Нобелова награда за књижевност такође одражава личне наклоности дародавца. Од ране младости не само да је предано читао, већ се бавио и писањем, али је касније уништио многе песме које је, као младић, написао на шведском. Сачувао је, међутим, једну дугу аутобиографску песму написану на енглеском и повремено је блиским пријатељима поклањао преписе ове песме. Увек је био страствени читалац књига на свим језицима које је знао. Одредба „идеалистичка тенденција” из његовог тестамента постаје јасна када се погледају књиге и писци које је највише волео. У време састављања свог коначног тестамента, 1895, писао је одушевљена писма о савременим писцима, између осталих и о Швеђанки Селми Лагерлеф, која је, 1909, постала прва жена која је добила Нобелову награду за књижевност.
Нобелова награда за борце за мир такође је била мотивисана личним разлозима. Његова посебна препорука која се односи на „организаторе и промотере мировних конгреса” показује да је имао на уму своју пријатељицу, баронесу Берту фон Штутнер из Аустрије, чије је мировне конгресе у Риму и Берну он финансијски помогао. Иако су га мировне теме интересовале знатно пре него што ју је срео, она је, ван сумње, додатно подстакла његов интерес за ову област. Баронеса фон Штутнер добила је награду за мир 1905. године.
Често се поставља питање: „Зашто је Норвешка изабрана као место уручења награде за мир?“ Сам Нобел није за ово дао никакво објашњење. Треба се подсетити, међутим, да су у његово време Шведска и Норвешка још увек биле делови једне уније, која се распала мирним путем 1905. године. Када је Нобел састављао свој тестамент, можда му је било сасвим природно да подели одговорности око додељивања награде између два дела своје домовине. Додатни фактор је можда било и његово дивљење за великог норвешког писца и патриоту, Бјернстјерне Бјернсона, добитника награде за књижсвност 1903. године.
Нобелово богатство
Велико богатство Алфреда Нобела може се приписати његовој способности да комбинује особине оштроумног научника и проналазача и далековидог и динамичког индустријалца.
Богатство Алфреда Нобела било је засновано на његовим проналасцима. На дан своје смрти био је власник 355 патената, а на бази ових патената основао је компаније у деведесет места у двадесет земаља. Већина Нобеловог капитала плод је индустријских активности у Великој Британији, Француској, Немачкој, Шведској и Русији.
Нобел је, у свом тестаменту, одредио да највећи део његове заоставштине треба уложити у једну фондацију и инвестирати у „сигурне“ хартије од вредности. У складу са овим, 31,5 милиона шведских круна (што одговара вредности садашњих 1,5 милијарди шведских круна) употребљено је за оснивање Нобелове фондације. Вредност почетног Нобеловог капитала је реално порасла и његова тржишна вредност је, 1996. износила 2,5 милијарди шведских круна. Фондација није повезана са компанијама широм света које и дан-данас носе Нобелово име.
Нобелове награде
Искуство је научило Алфреда Нобела да не воли адвокате и да нема поверења у њих. Крајем 1895. сачинио је свој коначни тестамент без икакве професионалне помоћи или савета. Овим тестаментом, којим су замењена два претходна, из 1889. и 1893. године, одређено је да се приход од његове заоставштине, која је у време његове смрти, 1896, износила 33,2 милиона шведских крупа, сваке године подели на пет једнаких делова и додели „у форми награда оним личностима које су у току претходне године највише задужиле човечанство.” Навео је да награде треба расподелити на следећи начин: „Један део особи или особама које остваре најважније откриће или проналазак на пољу физике; један део особи која оствари највећи напредак или откриће у области хемије; један део особи која начини најважније откриће у домену физиологије или медицине; један део особи која на пољу књижевности напише најупечатљивије дело са идеалистичком тенденцијом, а један део особи која допринесе највише или на најбољи начин братству међу народима, укидању или смањењу сталних војски и одржавању и пропагирању конгреса посвећених миру. ” У његовом тестаменту такође стоји да се у додељивању награда „не сме поклањати никаква пажња националности кандидата, већ награду треба да добије онај који је најзаслужнији, био он Скандинавац или не.“ Међутим, легално гледано, овим тестаментом заоставштина није завештана никоме. Када је, јануара 1897. тестамент прочитан, неки Нобелови рођаци су му се снажно успротивили. Осим тога, Нобел није био ступио у контакт са релевантним институцијама како би утврдио да ли су оне вољне да преузму одговорност за додељивање награда. Политичари су углавном били критични, а Оскар други, краљ Шведске и Норвешке, био је скептичан из више разлога. Било је потребно више од три године да се ствар коначно реши — одлучено је да се организује Нобелова фондација као наследник и администратор Нобеловог капитала, а установе наведене у тестаменту су се сложиле да се прихвате одговорности за додељивање награда. Пресудну улогу у обезбеђивању коначне победе, која је резултирала оснивањем Нобелове фондације 1900, имао је Нобелов млади сарадник, Рагнар Сулман, кога је Нобел именовао за извршитеља тестамента. Сулман .је касније постао извршни директор Фондације.
Нобелове институције
Избор добитника за мир Нобел је поверио комитету кога именује Стортинг (норвешки парламент). Као члан Краљевске шведске академије наука у Стокхолму, Нобел је сматрао да је она одговарајуће место за избор лауреата из области физике и хемије. Каролински институт у Стокхолму, о коме је Нобел имао позитивне извештаје, одређен је да одабере добитнике из области физиологије или медицине. Што се тиче Шведске академије, којој је поверио награду из области књижевности, могуће је да Нобел није био довољно упућен у њен рад, али је, знајући да је организована према моделу Француске академије, без сумње претпостављао да је она најквалификованија за извршење тешког задатка избора лауреата из области књижевности.
Постоји пет посебних Нобелових комитета који су придодати установама које додељују награде. Сваки комитет састоји се од пет чланова и има право да ангажује спољне експерте у циљу додатног саветовања.
Заједничко административно тело је Нобелова фондација у Стокхолму. Она има Одбор директора, чији је главни задатак да управља фондовима и другом имовином која проистиче из заоставштине АлФреда Нобела.
Награда из области економских наука
Шведска банка, приликом прославе своје тристогодишњице, 1968. установила је награду Sveriges Riksbank (Шведске банке) у области економских наука у знак сећања на Алфреда Нобела. Добитника награде из области економских наука одабира сваке године Шведска краљевска академија наука. У номиновању кандидата, одлуци о додељивању награде и самом уручењу награде важе иста правила као и приликом додељивања Нобелове награде.
Процедура избора
Кандидате за добијање Нобелове награде могу предлагати следећа лица: ранији добитници Нобелове награде из својих поља делатности; чланови установа за додељивање награда и Нобелових комитета из одговарајућих области; професори у разним областима који раде на одређеним универзитетима или су посебно позвани од стране установа за додељивање награде; председници организација писаца (књижевност); чланови одређених међународних парламентарних или легалних организација (мир); чланови парламената и влада (мир). Аутоматски се дисквалификује свако ко сам себе предложи за Нобелову награду. Треба имати на уму да право да предложе кандидата имају само појединци који припадају наведеним телима, а не организације као такве. С обзиром да ни шведске ни норвешке власти немају никаквог утицаја на доношење одлука о наградама, нема никакве сврхе званично заступати или подржавати било кога од кандидата.
Комитети прегледају предлоге, који им морају бити доставлени до 1. фебруара, а почетком јесени подносе своје извештаје установама које додељују награде. После разматрања заслуга свих кандидата, ове установе објављују своје коначне одлуке средином октобра. Целокупни рад установа за доделу награда је тајан.
Број добитника награда 1901—2000
Физика 162
Хемија 135
Физиологија или медицина 172
Књижевност 97
Мир 107
Економија (од 1969. до 2000) 47
Церемоније уручивања награда
Нобелове награде за физику, хемију, физиологију или медицину, књижевност и награду из области економских наука, лауреатима уручује шведски краљ на церемонији која се најчешће одржава у Концертном холу у Стокхолму, 10. децембра, на годишњицу смрти АлФреда Нобела, који је умро 1896. у Сан Рему у Италији. Уручивање награде за мир обавља се истог дана у просторијама Градске куће у Ослу. Сваки лауреат добија Нобелову златну медаљу и Нобелову диплому. Новчани износ награде, који варира у зависности од чистог прихода од капитала фонда, уплаћује се, после 10. децембра, на начин који одреде кандидати. Вредност сваке Нобелове награде у 1997. износила је око 7,5 милиона шведских круна.
БЕРТРАНД РАСЕЛ
Енглеска Које жеље су политички значајне
Одабрао сам ову тему за своје вечерашње предавање зато што мислим да већина политичких расправа и теорија политике не узимају довољно у обзир психологију. Економске чињенице, статистика популације, уставна организација и томе слично врло су прецизно одређене, Није нимало тешко установити колико је било Јужнокорејаца а колико Севернокорејаца када је почео Корејски рат. Ако потражите у правим књигама, моћи ћете да утврдите колики им је био просечни приход по глави становника, и колике су им биле армије. Али ако хоћете да сазнате каква је особа Корејац, и постоји ли нека значајна разлика између Севернокорејаца и Јужнокорејаца; ако желите да знате шта који од њих желе од живота, чиме су незадовољни, чему се надају и од чега страхују; једном речи, шта их, како се каже, чини тим што јесу, узалуд ћете трагати по књигама. Такође не можете знати да ли се јужнокорејцима свиђају Уједињене наци.је, или би више волели да се уједине са својим рођацима са севера. Нити можете знати јесу ли спремни да се одрекну земљишних реформи ради повластице да гласају за неког политичара за којег никада нису чули. Управо занемаривање таквих питања од стране утицајних људи који седе у далеким престоницама често изазива разочарење. Ако политика треба да постане наука, и ако догађаји не треба да представљају стална изненађења, неопходно је да наше политичко размишљање продире дуљле у изворе људског деловања. Какав је утицај глади на пароле? Ако вам један човек понуди демократију а други врећу жита, на којем степену глади ћете више волети жито од гласања? О оваквим питањима се премало размишља. Но, хајде да, за сада, заборавимо Корејце и да размотримо људску расу.
Све људске активности су покренуте жељама. Постоји једна потпуно лажна теорија групе приљежних моралиста, која говори како је могуће одупрети се жељи у интересу дужности и моралних принципа. Тврдим да је та теорија лажна; не зато што људи никада не делују по осећању дужности, него зато што дужност нема утицаја на човека осим ако он жели да делује по дужности. Ако желите да знате шта ће луди учинити, морате знати не само, нити углавном, у каквим материјалним околностима живе, него морате познавати читав систем и снагу њихових жеља.
Постоје неке жеље које, иако су веома снажне, немају, по правилу, неку велику политичку важност. Већина људи у неком периоду живота жели да ступи у брак, али та се жеља, по правилу, испуњава без потребе за предузимањем било каквих политичких корака. Постоје, наравно, изузеци; на пример, отмица Сабињанки. Развој северне Аустралије је озбиљно угрожен чињеницом да снажни младићи који би морали да обаве сав посао не воле што су потпуно лишени женског друштва. Но, такви случајеви су необични и, уопштено гледајући, узајамно занимање мушкараца и жена нема много утицаја на политику.
Жеље које су политички значајне могу се поделити у две групе: примарне и секундарне. Међу примарне спадају ствари неопходне за живот: храна, заклон и одећа. Када те ствари постану недоступне, нема ограничења напорима које ће људи предузимати, нити насиљу које ће применити, у нади да ће их стећи. Познаваоци ране историје кажу да је, у четири прилике, суша у Арабији изазвала ширење становништва те земле у околне области, са огромним политичким, културним и верским последицама. Последња од те четири прилике донела је раст ислама. Постепено ширење германских племена из јужне Русије до Енглеске, а потом до Сан Франциска, имало је сличне мотиве. Жсља за храном несумњиво је била, и још је, један од главних узрока великих политичких догађаја.
Но, човек се разликује од осталих животиња у једном веома важном погледу, а то је што поседује неке жеље које су, такорећи, бескрајне, које се никада не могу потпуно испунити, и које би нам доносиле немире чак и у рају. Боа конструктор, када дође до одговарајућег оброка, одлази на спавање, и не буди се док јој није потребан нови оброк. Људска бића, углавном, нису таква. Када су Арапи, навикли на оскудан живот од неколико урми, стекли богатства Источног римског царства, и настанили се у палатама пуним готово невероватне раскоши, нису се тиме задовољили и смирили се. Глад више није била мотив, јер грчки робови су их снабдевали изврсним ђаконијама на један покрет главе. Но, покретале су их друге жеље; нарочито четири, које можемо означити као жељу за стицањем, супарништво, таштину и љубав према моћи…
ВИНСТОН ЧЕРЧИЛ
Енглеска
Нобелова награда за књижевност је за мене част истовремено јединствена и неочекивана и жалим што ми обавезе нису дозволиле да је лично примим, овде у Стокхолму, из руке Његовог Величанства, вашег вољеног и с правом поштованог владара. Захваљујем вам што сте ми дозволили да поверим овај задатак својој супрузи.
Свитак у који је унесено моје име предстарља велику већину изузетног у светској књижевности двадесетог века. Процена Шведске академије прихвата се као непристрасна, ауторитативна и поштена у читавом цивилизованом свету. Поносан сам, али такође, признајем, и запањен Вашом одлуком да изаберете баш мене. Надам се да сте у праву. Осећам да и једни и други преузимамо озбиљан ризик, и да ја то не заслужујем. Али ако се ви не покајете, нећу ни ја.
***
Налазимо се пред страшним питањем: јесу ли се наши проблеми отели контроли?
Несумњиво је да пролазимо кроз фазу у којој је можда тако. Било би добро да погнемо главе, и да потражимо савет и милост.
Ми у Европи, и у западном свету, који смо планирали здравље и социјалну сигурност, који смо се дивили тријумфима медицине и науке, и који смо желели правду и слободу за све, ипак смо били сведоци глади, беде, окрутности и уништења пред којим бледе сва дела Атиле и Џингис-кана. Ми који смо, прво у Лиги народа а сада у Уједињеним нацијама, покушавали да створимо чврсте темеље миру о којем људи тако дуго сањају, доживели смо да видимо свет унакажен расцепима и угрожен сукобима још озбиљнијим и жешћим од оних који су потресали Европу по паду римског царства.
***
Свет са дивљењем и истинском бодрошћу гледа на Скандинавију, где три земље, не жртвујући своју независност, живе уједињене у мисли, у економској пракси, и у здравом начину живота. Из таквих извора, нове и блиставе могућности могу доћи читавом човечанству. То су, верујем, осећања која би могла да покрену оне које Нобелова задужбина одабере да почаствује, у чврстом уверењу да хе тиме поштовати идеале и жеље свог славног оснивача.
ЕРНЕСТ ХЕМИНГВЕЈ
САД
Пошто нисам вешт у држању говора и не владам говорништвом нити било којим захтевом реторике, желим да се захвалим администраторима великодушности Алфреда Нобела за ову награду.
Ниједан писац што познаје велике писце који нису добили Нобелову награду не може да је прими другачије до са понизношћу. Нема потребе да набрајам те писце. Сви овде окупљени могу да направе свој списак, у складу са својим знањем и савешћу.
Не бих могао да замолим амбасадора своје земље да прочита говор у коме писац говори све оно што му је на СРЦУ. У ономе што човек пише не може све баш одмах да се разоткрије, и то је понекад срећа; али на крају све буде јасно, и на основу тога и степена алхемије који поседује, опстаће или ће бити заборављен.
Писање је, у најмању руку, усамљенички живот. Организације писаца умањују пишчеву усамљеност али сумњам да могу да поправе његово писање. Он израста у јавну личност и одбацује усамљеност, и често му рад опада. Јер он мора да ради сам и ако је довољно добар писац мора да се сваког дана суочи са вечношћу, или са њеним непостојањем.
Прочитао Џон Кабот, амбасадор Сједињених Држава.
АЛБЕР КАМИ
Француска
Примајући награду којом ме је ваша слободна Академија тако великодушно почаствовала, изражавам дубоку захвалност, поготово када узмем у обзир степен у коме ова част превазилази моје личне заслуге. Сваки човек, а поготово сваки уметник, жели да буде признат. Ја такође. Али ја нисам могао да, сазнавши за вашу одлуку, не упоредим њене последице са оним што заиста јесам. Готово млад човек, богат само сумњама, који тек развија своје дело, навикао на живот у усамљености стварања или уточиштима пријатељства: како да такав човек не осети неку врсту панике када чује одлуку која га изненада преноси, самог и сведеног на то што је, у средиште блиставе светлости? И са каквим осећањима да такав човек прихвати овакву част у време када су други европски писци, па и највећи међу њима, осуђени на ћутање, и у време када његова родна земља пролази кроз бескрајну беду?
Осетио сам тај шок и унутрашњи ковитлац. Да бих повратио мир морао сам, укратко, да се помирим са превеликом срећом. А пошто не могу да живим почивајући на ловорикама, нисам нашао никакав ослонац сем оног који ми је служио читавог живота, чак и у потпуно супротним околностима: своје схватање уметности и улоге писца. Дозволите да вам кажем, у духу захвалности и пријатељства, што једноставније могу, какво је то схватање.
Ја лично не бих могао да живим без своје уметности. Али никада је нисам стављао изнад свега другог. Ако ми је она потребна, можда је то зато што не могу да је одвојим од других људи, и што ми дозвољава да живим, овакав какав сам, на истом нивоу са њима. То је начин да дирнем највећи број људи нудећи им повлашћену слику заједничких радости и патњи. То обавезује уметника да се не издваја; то га подређује најпонизнијој и најуниверзалнијој истини. Онај ко одабере судбину уметника зато што осећа да се разликује, често убрзо схвати да не може да настави ни своју уметност ни своју различитост ако не призна да је налик на друге. Уметник се прилагођава другима, негде у средини између лепоте без које не може и заједнице од које не може да се одвоји. Зато прави уметници ништа не омаловажавају; обавезни су да разумеју, а не да пресуђују. А ако морају да се определе за нешто на овом свету, могу да се сврстају само уз оно друштво у којем, у складу са Ничеовим великим речима, не влада судија него творац, био он радник или интелектуалац.
Стога пишчева улога није лишена тешких дужности. Он по дефиницији не може да се стави у службу оних који стварају историју; он је у служби оних који због ње пате, иначе би остао сам и лишен своје уметности. Ни све армије тираније са милионима војника не би могле да га ослободе издвојености, поготово ако пође са њима. Али ћутање непознатог затвореника, препуштеног понижењима на другом крају света, довољно је да извуче писца из изгнанства, барем онда када, окружен повластицама слободе, успе да не заборави то ћутање, и да га пренесе како би одјекнуло преко његове уметности.
Нико од нас није довољно велик за такав задатак. Но, у свим животним околностима, у изолованости или привременој слави, окован у гвожђу тираније или привремено слободан да се изрази, писац може освојити СРЦЕ живог друштва које ће га оправдати, под једним јединим условом: да прихвати до граница својих способности два задатка који чине величину његовог заната: служење истини и служење слободи. Пошто му је задатак да уједини што већи број луди, његова уметност не сме укључивати лажи и послушност који кад год завладају, изазивају усамљеност. Какве год да су наше личне слабости, племенитост нашег заната увек ће имати корен у две обавезе које се тешко поштују: одбијање да лажемо о ономе што знамо и опирање притиску.
Током више од двадесет година полуделе историје, безнадежно изгубљеног у грчевима времена као сви људи моје генерације, одржавала ме је само једна ствар: прикривено осећање да је писати данас част јер та активност представља обавезу — а обавеза није само да се пише. Тачније речено, имајући у виду моје моћи и моје стање, то је била обавеза да поднесем, заједно са свима онима који преживљавају исту историју, беду и наду које су нам биле заједничке. Ови људи, рођени почетком Првог светског рата, којима је било двадесет година када је Хитлер дошао на власт, и када су почела прва револуционарна суђења, који су се потом, као врхунцем образовања, суочили са Шпанским грађанским ратом, Другим светским ратом, светом концентрационих логора, са Европом мучења и затвора — ти људи морају данас да подижу своје синове и да стварају своја дела у свету коме прети нуклеарно уништење. Мислим да нико не може од њих тражити да буду оптимисти. Чак мислим да треба и да схватимо — свакако се борећи и даље против ње — грешку оних који у претераном очајању бирају своје право на бешчашће и срљају у нихилизам овог доба. Али остаје чињеница да већина нас, у мојој земли и у Европи, одбија нихилизам и упушта се у потрагу за легитимношћу. Морали су да скују себи уметност живљења у временима катастрофе, како би били рођени по други пут и отворено се борили против нагона за смрћу који делује у нашој историји.
Свака генерација се несумњиво осећа позваном да преуређује свет. Моја зна да га неће преуредити, али тиме јој задатак постаје само још већи. Састоји се у спречавању света да сам себе уништи. наследник изопачене историје, у којој су помешане пропале револуције, полудела технологија, мртви богови, изанђале идеологије, где медиокритети могу да униште оне које више не знају како да убеде, где је интелигенција унижена да постане слуга мржње и тлачења, ова генерација, почев од сопствених одбијања, морала да поново установи, и споља и изнутра, део онога што чини достојанство живота и смрти. У свету коме прети уништење, у коме наши велики инквизитори ризикују да оснују вечито краљевство смрти, знамо да морамо, у лудачкој трци с временом, да обновимо мир међу народима који неће бити робовање, да поново помиримо рад и културу, да поново, са свим људима, изградимо Заветни ковчег. Није сигурно хоће ли ова генерација икада моћи да обави тај огромни задатак, али већ устаје у читавом свету у двострукој одбрани истине и слободе, и зна, ако је неопходно, да умре за њих без мржње. Где год би је нашли, заслужује да буде поздрављена и охрабрена, поготово тамо где се жртвује. У сваком случају, сигуран у вашу сагласност, тој генерацији бих хтео да посветим част коју сте ми управо указали.
У исто време, пошто сам укратко приказао племенитост пишчеве уметности, требало би да га сада поставим на одговарајуће место. Он нема других прохтева до оних које дели са друговима по оружју: рањив али упоран, неправедан али жељан правде, ради свој посао без стида или поноса, свима пред очима, не престајући да буде растрзан између туге и лепоте, и коначно посвећен да извуче из свог двоструког постојања дела која тврдоглаво покушава да постигне у деструктивним кретањима историје. После свега овога, ко може очекивати од њега потпуна решења и високи морал? Истина је тајанствена, недохватна, увек је треба освајати. Слобода је опасна, и тешко је живети са њом као и у њеном одсуству. Морамо да марширамо ка та два циља, болно али одлучно, унапред сигурни у неуспехе на тако дугом путу. Који писац би се усудио мирне савести да се постави за проповедника врлине? Ја лично морам поново да изјавим да нисам од таквих. Никада нисам умео да се одрекнем светлости, задовољства постојања и слободе у којој сам одрастао. Али иако носталгија објашњава многе моје грешке и промашаје, она ми је несумњиво помогла да боље разумем свој занат. Помаже ми и сада да беспоговорно подржавам све оне неме људе који изражавају живот сачињен за њих у свету само кроз сећање на повратак кратке и слободне среће.
Тиме сведен на оно што заиста јесам, на своје границе и обавезе као и на своју проблематичну веру, осећам се слободнијим, у закључку, да поново поменем ширину и великодушност почасти коју сте ми управо указали, а такође и слободнији да вам кажем да ћу примити; као почаст указану свима онима који, учествујући у истој борби, нису примили никакву почаст, него су, управо супротно, упознали беду и прогањања. Преостаје ми да вам захвалим из дубине СРЦА и да пред вама, јавно, у знак захвалности, поновим исто древно обећање верности које сваки истински уметник понавља у себи сваког дана.
ИВО АНДРИЋ
Југославија
У извршавању својих високих задатака, Нобелов комитет Шведске академије решио је овога пута да писца једне, као што се то каже, мале земље, одликује Нобеловом наградом која, у међународним размерама, значи високо признање. Нека ми је допуштено да, примајући то признање, кажем неколико речи о тој земљи и додам неколико општих разматрања у вези са приповедачким делом које сте изволели наградити.
Моја домовина заиста је „мала земља” међу световима, како је рекао један писац, а то је земља која у брзим етапама, по цени великих жртава и изузетних напора настоји да на свим подручјима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна и тешка прошлост ускратила. Својим признањем ви сте бацили сноп светлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу света на њене културне напоре и то управо у време када је наша књижевност низом нових имена и оригиналних дела почела да продире у свет, у оправданој тежњи да светској књижевности и она да свој одговарајући прилог.
Ваше признање једном књижевнику те земље значи несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас оно обавезује на захвалност и ја сам срећан што вам у овом тренутку и са овог места могу ту захвалност једноставно али искрено, не само у своје име него и у име књижевности којој припадам, да изразим.
Нешто сложенији и тежи је други део мог задатка: да кажем неколико речи у вези с приповедачким делом писца коме сте указали част својом наградом.
Али, кад је у питању писац и његово дело, зар не изгледа помало као неправда да се од оног који је створио неко уметничко дело, поред тога што нам је дао своју креацију, дакле део себе, очекује да каже још нешто о себи и о том делу? Има нас који смо више склони да на творце уметничких дела гледамо као на неме, одсутне савременике, било као на славне покојнике, и који смо мишљења да је говор уметничког дела чистији и јаснији ако се не меша са живим гласом његовог ствараоца. Такво схватање није ни усамљено ни ново. Још је Монтескије тврдио да „писци нису добри суци својих дела”. С дивљењем сам и разумевањем некад прочитао Гетеово правило: „Уметниково је да ствара, а не да говори”. Као што сам много година касније с узбуђењем наишао на исту мисао, сјајно изражену, код непрежаљеног Албера Камија.
Стога бих желео да тежиште овог кратког излагања поставим, као што је по моме мишљењу право и умесно, на разматрање о причи и причању уопште.
На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се с временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове, прича само себи, у милион варијаната, упоредо с дахом својих плућа и ритмом свога бића, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника, да одгоди неминовност трагичног удеса који нам прети и продужи илузију живота и трајања. Или, можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се снађе и нађе? Можда је његов позив да говори у име свих који нису умели, или оборени пре времена од живота—крвника нису стигли да се изразе?
Или можда то приповедач прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало страх? Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца и да нам у том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо. Тако да често тек из речи доброг приповедача сазнајемо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало учинити а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писменим, садржана и права историја човечанства и можда би се из њих могао бар наслутити, ако не сазнати, смисао историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост или садашњост.
Када је реч о приповедању које има за предмет прошлост, треба напоменути да има схватања према којима би писати о прошлости требало да значи пренебрегнути садашњицу и донекле окренути леђа животу. Мислим, да се писци историјских приповедака и романа не би сложили с тим и да би пре били склони да признају да сами стварно и не знају како и када се пребацују из оног што се зове садашњост у оно што сматрају прошлошћу, да с лакоћом, као у сну прелазе прагове столећа. Најпосле, зар се у прошлости као и у садашњости не суочавамо са сличним појавама: бити човек, рођен без свога знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати, постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега тога, треба још издржати и своју мисао о свему томе, Укратко: бити човек.
Тако, и с оне стране црте, која произвољно дели прошлост од садашњости, писац сусреће исту човекову судбину коју он мора уочити и што боље разумети, поистоветити се с њом и својим дахом и својом крвљу је грејати, док не постане живо ткање приче коју жели да саопшти читаоцима, и то што лепше, што једноставније и што уверљивије.
Како да се то постигне, којим начином и којим путевима? Једни то постижу слободним и неограниченим размахом маште, други дугим и пажљивим проучавањем историјских података и друштвених појава. Једни продирањем у суштину и смисао минулих лепота, а други с каприциозном и веселом лакоћом, као онај плодни француски романсијер који је говорио: „Шта је историја? Клин о који ја вешам своје романе”. Укратко, сто начина и путева може постојати којима писац долази до свог дела али једино што је важно и пресудно, то је дело само.
Писац историјских романа могао би на своје дело да стави као натпис једино објашњење свега, и то свима и једном заувек, древне речи: „Размишљао сам о древним данима, сећао се година вечности“
Па и без икаквог натписа, његово дело као такво говори то исто. Али на крају крајева све су то питања технике, методе, обичаја.
Све је то мање или више занимљива игра поводом једног дела и око њега. Није уопште толико важно да ли један приповедач описује садашњост или прошлост или се смело залеће у будућност. Оно што је при том главно, то је дух којим је задахнута његова прича, она основна порука коју људима казује његово дело. А о томе, наравно, нема и не може бити прописа ни правила. Свако прича своју причу по својој унутрашњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности. Свак сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича. Али, допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни отрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или други начин не служе човеку и човечности. То је оно што је битно. И то је оно што сам сматрао за добро да истакнем у овом свом кратком пригодном разматрању које ћу, ако ми допустите, завршити као што сам и почео: с изразом дубоке и искрене захвалности.
ЖАН-ПОЛ САРТР
Француска Одричем се награде
Веома жалим што је та афера добила вид скандала: додељена ми је награда, а ја је одбијам. Разлози због којих се одричем награде не односе се ни на Шведску академију, ни на саму Нобелову награду. Навео сам две врсте разлога: личне и објективне.
Лични разлози су ови: моје одбијање није импровизовани чин; увек сам одбијао службена признања. Када су ме након рата, 1945, хтели одликовати орденом Легије части, одбио сам.
Тај став заснива се на схватању о раду писца. Писац који заузима становишта политичка, друштвена или књижевна, треба да делује само помоћу средстава која су му својствена, то јест помоћу писане речи. Сва одликовања која може да добије излажу његове читаоце притиску који не сматрам пожељним. Није иста ствар ако се потписујем као Жан-Пол Сартр, или као Жан-Пол Сартр добитник Нобелове награде.
Писац који прима одликовање те врсте, ангажује такође удружење или установу која му то одликовање даје; моје симпатије за партизане у Венецуели ангажују само мене самог, међутим, ако нобеловац Жан-Пол Сартр стане на страну отпора у Венецуели, он повлачи за собом Нобелову награду као институцију.
Писац, дакле, треба да одбије да га претворе у институцију, чак и онда ако се то чини у најчаснијим облицима као што је то овде случај.
То је, јасно, мој потпуно лични став и не садржи никаквих критика на рачун оних који су већ добили награду.
Моји су објективни разлози ови:
Једина борба која је сада могућа на фронту културе, јесте борба за мирољубиву коегзистенцију двеју култура: културе Истока и културе Запада. Не желим рећи да треба да се грлимо; врло добро знам да конфронтација двеју култура мора нужно да поприми облик сукоба, но она треба да се одвија између људи и између култура, без интервенције институција.
Ја лично дубоко осећам противуречност између тих двеју култура; ја сам сачињен од тих противуречности. Моје су симпатије неоспорно на страни социјализма и онога што се назива источним блоком, но ја сам рођен и васпитан у буржоаској породици и у буржоаској култури. То ми допушта да сарађујем са свима онима који желе да зближе те две културе. Не надам се да ће бољи победити, а то ће рећи: социјализам.
Стога не могу примити никаква одликовања која деле високе културне институције, како на Истоку, тако и на Западу, иако врло добро схватам њихово постојање. Премда су све моје симпатије на социјалистичкој страни, ја исто тако не бих, на пример, могао прихватити Лењинову награду, ако би ми је неко желео дати, што није случај.
Врло добро знам да Нобелова награда сама по себи није награда западног блока, али та је награда оно што се од ње чини, и могу се збити догађаји о којима не одлучују чланови Шведске академије.
То је разлог да се Нобелова награда у садашњој ситуацији објективно приказује као признање које је резервисано за писце Запада или бунтовнике на Истоку. Нобелова награда није, на пример, додељена Лују Арагону, иако је он и те како заслужио. Треба зажалити што је Нобелова награда додељена Пастернаку пре Шолохова, и што је једино дело које је добило ту награду објављено у иностранству, а забрањено у ауторовој земљи.
Не кажем да је Нобелова награда буржоаска награда, али то је, сто, буржоаска интерпретација што би је неумитно дали кругови које добро познајем.
Коначно долазим до питања новца: врло је тежак терет што га Академија ставља на плећа добитника пропраћајући ту част големом свотом новца; тај ме је проблем мучио. Или човек прихвата награду те добивеним новцем може да подупре организацију или покрете које сматра важним, или добија награду због општих начела те лишава тај покрет једне подршке која би му била потребна. Но, мислим да је то криво постављен проблем. Ја се, наравно, одричем 250.000 круна, јер не желим да будем институционализиран ни на Истоку ни на Западу. Али не може се захтевати ни то да се човек ради 250.000 круна одрекне начела која нису само његова, већ начела свих његових другова.
То је оно што ми се учинило тако мучним, у исти мах додељивакье награде и чињенице да сам приморан да је одбијем.
