Adresa beše moja (fragmenti)

Odlazeći u uobičajenu šetnju, juče popodne, reših da pozvonim na Ilonkina vrata, što sam veoma retko činio. (Uglavnom sam dolazio na njene pozive.) Hteo sam da je pitam treba li da joj štogod kupim ako je mrzi da izlazi… Otvorila mi je majka, stara Judita, koja je bila došla kod kćerke u posetu. (Judit je odskora živela u staračkom domu, zakupila je malu garsonjeru.)

– Ilonka nije kod kuće, gospodine — rekla je — a gde je ne znam. — Ako ste raspoloženi možete da popijete kafu sa mnom.

Nije mi se pila kafa, ali sam smatrao da bi bilo ružno odbiti tako svesrdan poziv. Pogotovo sam osetio da me stara ne zove isključivo iz domaćinske učtivosti, već hoće da progovori koju reč sa mnom. Znala je ona odavno da Ilonka svraća kod mene, kao i to da smo prijatelji i kakvi smo prijatelji. Smatrala me čudnim čovekom, izgubljenim podosta, ali joj nisam bio neprijatan. Imala je neku oskudnu predstavu o tome čime se bavim, a izgleda da je i nasela na Ilonkinu priču da sam čovek od duha koji živi povučeno, na svoj način…

– Ja pijem sasvim gorku kafu, prema životu štono se veli, a vi?

– Ja uzimam malo šećera — rekoh. — Slažem se, inače, da je život gorak, ali barem nešto možemo učiniti da bude slađi — možemo usuti kašičicu šećera u. kafu.

U pravu ste s te strane… Otprilike i moja Ilonka kaže to isto, ali ja imam nedopustivo višak šećera, pa ne smem ni kašičicu… Puno toga kod mene ne valja, dragi gospodine, ali šta da radim…U stvari, starost ne valja; starost i bolest… Teško ih  je podnositi i ponaosob, a nekoli kad se udruže, a obično nastupaju zajedno. Ćudi starog čoveka su nesnosno banalne, verujte. Mora onom najbližem da zagorča život, ako takvog ima, da bi pomogao sebi.  A on šta će no da te mrzi… Tu neki dan uzeh da heklam, onako da se zabavim, navikla u domu, a Ilka će meni: „Mama, pobogu, pa ti ćeš sto godina!“ U stvari, ona me opominje da to više nije za mene, jer kvarim ionako slab vid, ali ja osećam da me ona  pomal i mrzi, jer se boji da doista ne preteram… Ne ljutim se na to, bilo bi joj lakše da odem, ne bih joj ni na koji način mogla biti na teretu, a posebno je ne bi imao ko prekorevati s vremena na vreme.

— Gospođo Judit, Ilonka vas nimalo ne mrzi, to je sasvim sigurno i vi to dobro znate, mnogo bolje od mene. Naprotiv, ponosna je što ste u tim godinama tako otmeni i sveža uma… Često se poziva na vaše duhovite iskaze. Ilonka je vrlo dobar čovek, samo je tvrdoglava, osoba na svoju ruku. I nedostaje joj mala doza licemerstva koja je, kao zaštitna mera, i te kako potrebna ljudima. Tu smo se ona i ja našli…

— Hvala vam lepo. Ja uistinu ne znam šta ste vi njoj i ona vama; verovatno ništa, ali dobro — to ja i ne moram da znam.

Ali nemojte me tešiti. Ilonka je moja kćerka i ja se nje ne odričem, volim je, mada mi to ne smeta da tvrdim da ona nije bitno odredila moj život, a ni danas ga ne određuje. Pomaže mi, vodi brigu o meni, ali ja sam gospodar svoga života. Nisam izričito rekla da ona mene mrzi, već samo to da bi joj laknulo kad bih otišla. Pustila bi koju suzu, nema sumnje, ali bi joj laknulo… Teška sam joj,  grdim je, počevši od sitnica pa dotle da je promašila život, vulgarno rečeno. Kad to kažem, mislim da se u životu nije držala nekog glavnog plana, barem orijentaciono, pa koliko postigne, već je živela od danas do sutra, od Marka do Janka, od Mirka do Marinka, a takav život se „razvuče po trnju i kamenju, po stazama i bogazama i izdrnda uprazno”, kako je govorila moja prijateljica Đuka, koja je smatrala da „u životu vlada jedan glavni zakon — ko će koga, dok se svi ostali donose da bi tobož njemu naudili. Ali šta da se čini kad ovaj postoji pre nas i ne možemo mu ništa…” Nisam ni ja bila bolja u ranoj mladosti, ali sam se trgla na vreme. Dešavalo se da me neko kom bih zapela za oko pokupi na ulici sa dve reči, a ja za njim ko jagnje za vukom u njegov brlog. To što će Ilka naslediti od mene i to što je sama stekla nema kome da ostavi. Nije se potrudila da takav neko postoji, što smatram ozbiljnom greškom,. Grdim je smatrajući da na to imam puno pravo. Ne povinujem se zahtevu koji većina upućuje starima i onemoćalima: da se ni u šta ne mešaju, da ćute i trpe, makar sve oko njih išlo naopako. Čovek sam i moja ljudska i moralna prava ne prestaju s mojim zalaskom u godine, barem ja tako mislim… Ako više nisam u stanju da radim, da privređujem, to ne znači da, samim tim, moram biti svim i svačim zadovoljna. Čak mi se uskraćuje i pravo da pričam. „O starosti, moje breme teško!”— često je znala da zatuži čestita Đuka, odskora pokojna. Tako i jeste. Možda su, kad se bolje razmisli, zaista bili u pravu oni koji su stare i onemoćale ubijali da im ne pridikuju. Doći će to vreme ponovo po svemu sudeći… „Osećam se, dete, kao da me svakog jutra Gospod iznova oživljava“, žalila se moja majka. Ali da se vratim Ilonki, mojoj Ilki, šta ste ono još istakli da joj nedostaje? A da, licemerstvo, čini mi se pomenuli ste licemerstvo. To njoj doista fali i po tome je na mene. A izgledom je na oca, na mene kao što i sami vidite nije, mada nečeg i mog ima… Mnogo psuje, ne znam otkud joj to. U moje vreme se manje psovalo no danas… Neki uopšte nisu psovali, ali ko je psovao mnogo je manje i blaže psovao. U mom  užem komšiluku psovala je talentovano vlasnica kafane „Sfinga”, gospa Duca. Dolazili su ljudi  samo da bi je čuli. A psovala je i vešto i sočno, da se krstiš, psovke su prštale na sve strane kao da motkom mlati orahe, a opet su bile nekako povezane, imale su jedinstvenu boju i jedinstven ton. I gospođi Danici, advokatici, išla je psovka za rukom, čudo jedno… No, gospodine, da pustimo to kraju, nikako da stignem da vas upitam kako idu vaši književnički poslovi. Vi koliko znam pišete priče, sigurno nešto moderno… Više beleškarim — rekoh. — Zapisujem izvesna osećanja koja je međusobno teško razlučiti kao god i simptome nekih bolesti… I snove!.. Sanjam mnogo i koješta. A kad mi pođe za rukom da zapamtim san, pošto nakon buđenja otvorim oči, onda on počinje da se kruni i čili, delić po delić… Gasnu sličice poput jutarnjih zvezda ili snežmoh pahuljica na raskaljanom putu… Požurim da uhvatim i zapišem barem najvažnije, s nadom da će ostale kasnije vaskrsnuti i prići same po sebi, po principu magneta, ali retko kad uspem da prizovem u sećanje deliće sna koji su mi se oteli i zaokružim sliku: retko kad… Dešava se da ne mogu ni da pročitam što sam zapisao. I žderem se stoga, jer sam ubeđenj da je baš to nečitljivo bilo ponajbolje… Zamislite, gospođo, ne možete da pročitate ono što ste čas pre sami zabeležili i pri tom ste smatrali veoma važnim da to učinite!.. I još nešto, poštovana gospođo Judit: ponešto izvadim i iz sanduka sećanja, bolje reći pokušavam jer se tu suočavam sa istim teškoćama kao i u slučaju snova… Ne samo da ovo što zovem svojim domom liči na sanduk, već i moje sećanje ima formu sanduka; bar ga ja tako doživljavam.. U igri tzv. veštačkih uzbuđenja, u trenucima kad me stisne čamotinja, ja sam iz sećanja kao iz sanduka „vadio“ slike i zagledao ih sa svih strana, kao što zidar zagleda kamen pre no što ga ugradi u zid. Vadio bih sliku po sliku oprezno da je ne rasparam, pa bih je obrtao i  prevrtao tražeći onu njenu stranu koja bi u dodiru s drugom slikom mogla izazvati prijatan utisak i doneti mi nešto uzbuđenja… Ubrzo se, međutim, pokazalo da u tom sanduku sećanja, za koji sam verovao da je krcat slikama, ima začuđujuće malo valjanog materijala. Ne znači li to da je ono što sam nakupio diljem života i pohranio u sećanju mnogo lakše no što sam imao utisak da jeste? Tako se pokazuje, ali kako to objasniti? Ili je u ljudskoj prirodi da se taj skriveni posed precenjuje, ili u sanduku postoji neka nevidljiva naprslina kroz koju neosetno otiče njegov sadržaj, i to ono najdragocenije? Ili pak živimo u krajnje oskudno vreme? Šta  je od toga tačno, ja ne znam, ali nije ni važno za moj  posao igranja uzbuđenjem. Bolje reći, važno je samo utoliko što tu oskudicu moram nadoknaditi argatovanjem mašte, građenjem kula u vazduhu i na morskoj peni, a to nije lako. Ali kad mi to pođe za rukom, podignem uzbudljivost zabave do kreativnog čina.  (Pisanje za mene i nema drugu svrhu do pukog igranja uzbuđenjem u ovoj prenaseljenoj pustari s kojom duša  sve manje ima prave veze i po kojoj se ljudi kreću gazeći jedni druge.) No ja eto ispadoh zaneseni i dosadni amater: na vaše kurtoazno pitanje istovarih kola priče, ne bih li se nekako ogradio i ustvrdio da je pravo pisanje strahovito ozbiljan i odgovoran posao…

— I čitanje je ozbiljan posao a nekmoli pisanje — reče ona. — Ranije sam dosta čitala, uglavnom ruske realiste. Ilonka me prekorevala da celog veka čitam Anu Karenjinu. Doista sam je čitala više puta… — To je proverena vrednost — primetih ustajući…

— Pa dobro ste učinili što ste svratili, ipak, malo smo popričali, je li… Nadahnuto ste govorili o svom beleženju snova, koliko sam uspela da razaberem. Izgleda da vas o tome već dugo niko ništa nije pitao… Iskreno govoreći pokazalo se da sam u pravu što sam smatrala da ste pomalo luckasti… Do viđenja, reću ću kćerki da ste je tražili.