Адреса беше моја (фрагменти)

Одлазећи у уобичајену шетњу, јуче поподне, реших да позвоним на Илонкина врата, што сам веома ретко чинио. (Углавном сам долазио на њене позиве.) Хтео сам да је питам треба ли да јој штогод купим ако је мрзи да излази… Отворила ми је мајка, стара Јудита, која је била дошла код кћерке у посету. (Јудит је одскора живела у старачком дому, закупила је малу гарсоњеру.)

– Илонка није код куће, господине — рекла је — а где је не знам. — Ако сте расположени можете да попијете кафу са мном.

Није ми се пила кафа, али сам сматрао да би било ружно одбити тако свесрдан позив. Поготово сам осетио да ме стара не зове искључиво из домаћинске учтивости, већ хоће да проговори коју реч са мном. Знала је она одавно да Илонка свраћа код мене, као и то да смо пријатељи и какви смо пријатељи. Сматрала ме чудним човеком, изгубљеним подоста, али јој нисам био непријатан. Имала је неку оскудну представу о томе чиме се бавим, а изгледа да је и насела на Илонкину причу да сам човек од духа који живи повучено, на свој начин…

– Ја пијем сасвим горку кафу, према животу штоно се вели, а ви?

– Ја узимам мало шећера — рекох. — Слажем се, иначе, да је живот горак, али барем нешто можемо учинити да буде слађи — можемо усути кашичицу шећера у. кафу.

У праву сте с те стране… Отприлике и моја Илонка каже то исто, али ја имам недопустиво вишак шећера, па не смем ни кашичицу… Пуно тога код мене не ваља, драги господине, али шта да радим…У ствари, старост не ваља; старост и болест… Тешко их  је подносити и понаособ, а неколи кад се удруже, а обично наступају заједно. Ћуди старог човека су несносно баналне, верујте. Мора оном најближем да загорча живот, ако таквог има, да би помогао себи.  А он шта ће но да те мрзи… Ту неки дан узех да хеклам, онако да се забавим, навикла у дому, а Илка ће мени: „Мама, побогу, па ти ћеш сто година!“ У ствари, она ме опомиње да то више није за мене, јер кварим ионако слаб вид, али ја осећам да ме она  помал и мрзи, јер се боји да доиста не претерам… Не љутим се на то, било би јој лакше да одем, не бих јој ни на који начин могла бити на терету, а посебно је не би имао ко прекоревати с времена на време.

— Госпођо Јудит, Илонка вас нимало не мрзи, то је сасвим сигурно и ви то добро знате, много боље од мене. Напротив, поносна је што сте у тим годинама тако отмени и свежа ума… Често се позива на ваше духовите исказе. Илонка је врло добар човек, само је тврдоглава, особа на своју руку. И недостаје јој мала доза лицемерства која је, као заштитна мера, и те како потребна људима. Ту смо се она и ја нашли…

— Хвала вам лепо. Ја уистину не знам шта сте ви њој и она вама; вероватно ништа, али добро — то ја и не морам да знам.

Али немојте ме тешити. Илонка је моја кћерка и ја се ње не одричем, волим је, мада ми то не смета да тврдим да она није битно одредила мој живот, а ни данас га не одређује. Помаже ми, води бригу о мени, али ја сам господар свога живота. Нисам изричито рекла да она мене мрзи, већ само то да би јој лакнуло кад бих отишла. Пустила би коју сузу, нема сумње, али би јој лакнуло… Тешка сам јој,  грдим је, почевши од ситница па дотле да је промашила живот, вулгарно речено. Кад то кажем, мислим да се у животу није држала неког главног плана, барем оријентационо, па колико постигне, већ је живела од данас до сутра, од Марка до Јанка, од Мирка до Маринка, а такав живот се „развуче по трњу и камењу, по стазама и богазама и издрнда упразно”, како је говорила моја пријатељица Ђука, која је сматрала да „у животу влада један главни закон — ко ће кога, док се сви остали доносе да би тобож њему наудили. Али шта да се чини кад овај постоји пре нас и не можемо му ништа…” Нисам ни ја била боља у раној младости, али сам се тргла на време. Дешавало се да ме неко ком бих запела за око покупи на улици са две речи, а ја за њим ко јагње за вуком у његов брлог. То што ће Илка наследити од мене и то што је сама стекла нема коме да остави. Није се потрудила да такав неко постоји, што сматрам озбиљном грешком,. Грдим је сматрајући да на то имам пуно право. Не повинујем се захтеву који већина упућује старима и онемоћалима: да се ни у шта не мешају, да ћуте и трпе, макар све око њих ишло наопако. Човек сам и моја људска и морална права не престају с мојим заласком у године, барем ја тако мислим… Ако више нисам у стању да радим, да привређујем, то не значи да, самим тим, морам бити свим и свачим задовољна. Чак ми се ускраћује и право да причам. „О старости, моје бреме тешко!”— често је знала да затужи честита Ђука, одскора покојна. Тако и јесте. Можда су, кад се боље размисли, заиста били у праву они који су старе и онемоћале убијали да им не придикују. Доћи ће то време поново по свему судећи… „Осећам се, дете, као да ме сваког јутра Господ изнова оживљава“, жалила се моја мајка. Али да се вратим Илонки, мојој Илки, шта сте оно још истакли да јој недостаје? А да, лицемерство, чини ми се поменули сте лицемерство. То њој доиста фали и по томе је на мене. А изгледом је на оца, на мене као што и сами видите није, мада нечег и мог има… Много псује, не знам откуд јој то. У моје време се мање псовало но данас… Неки уопште нису псовали, али ко је псовао много је мање и блаже псовао. У мом  ужем комшилуку псовала је талентовано власница кафане „Сфинга”, госпа Дуца. Долазили су људи  само да би је чули. А псовала је и вешто и сочно, да се крстиш, псовке су прштале на све стране као да мотком млати орахе, а опет су биле некако повезане, имале су јединствену боју и јединствен тон. И госпођи Даници, адвокатици, ишла је псовка за руком, чудо једно… Но, господине, да пустимо то крају, никако да стигнем да вас упитам како иду ваши књижевнички послови. Ви колико знам пишете приче, сигурно нешто модерно… Више белешкарим — рекох. — Записујем извесна осећања која је међусобно тешко разлучити као год и симптоме неких болести… И снове!.. Сањам много и којешта. А кад ми пође за руком да запамтим сан, пошто након буђења отворим очи, онда он почиње да се круни и чили, делић по делић… Гасну сличице попут јутарњих звезда или снежмох пахуљица на раскаљаном путу… Пожурим да ухватим и запишем барем најважније, с надом да ће остале касније васкрснути и прићи саме по себи, по принципу магнета, али ретко кад успем да призовем у сећање делиће сна који су ми се отели и заокружим слику: ретко кад… Дешава се да не могу ни да прочитам што сам записао. И ждерем се стога, јер сам убеђењ да је баш то нечитљиво било понајбоље… Замислите, госпођо, не можете да прочитате оно што сте час пре сами забележили и при том сте сматрали веома важним да то учините!.. И још нешто, поштована госпођо Јудит: понешто извадим и из сандука сећања, боље рећи покушавам јер се ту суочавам са истим тешкоћама као и у случају снова… Не само да ово што зовем својим домом личи на сандук, већ и моје сећање има форму сандука; бар га ја тако доживљавам.. У игри тзв. вештачких узбуђења, у тренуцима кад ме стисне чамотиња, ја сам из сећања као из сандука „вадио“ слике и загледао их са свих страна, као што зидар загледа камен пре но што га угради у зид. Вадио бих слику по слику опрезно да је не распарам, па бих је обртао и  превртао тражећи ону њену страну која би у додиру с другом сликом могла изазвати пријатан утисак и донети ми нешто узбуђења… Убрзо се, међутим, показало да у том сандуку сећања, за који сам веровао да је крцат сликама, има зачуђујуће мало ваљаног материјала. Не значи ли то да је оно што сам накупио диљем живота и похранио у сећању много лакше но што сам имао утисак да јесте? Тако се показује, али како то објаснити? Или је у људској природи да се тај скривени посед прецењује, или у сандуку постоји нека невидљива напрслина кроз коју неосетно отиче његов садржај, и то оно најдрагоценије? Или пак живимо у крајње оскудно време? Шта  је од тога тачно, ја не знам, али није ни важно за мој  посао играња узбуђењем. Боље рећи, важно је само утолико што ту оскудицу морам надокнадити аргатовањем маште, грађењем кула у ваздуху и на морској пени, а то није лако. Али кад ми то пође за руком, подигнем узбудљивост забаве до креативног чина.  (Писање за мене и нема другу сврху до пуког играња узбуђењем у овој пренасељеној пустари с којом душа  све мање има праве везе и по којој се људи крећу газећи једни друге.) Но ја ето испадох занесени и досадни аматер: на ваше куртоазно питање истоварих кола приче, не бих ли се некако оградио и устврдио да је право писање страховито озбиљан и одговоран посао…

— И читање је озбиљан посао а некмоли писање — рече она. — Раније сам доста читала, углавном руске реалисте. Илонка ме прекоревала да целог века читам Ану Карењину. Доиста сам је читала више пута… — То је проверена вредност — приметих устајући…

— Па добро сте учинили што сте свратили, ипак, мало смо попричали, је ли… Надахнуто сте говорили о свом бележењу снова, колико сам успела да разаберем. Изгледа да вас о томе већ дуго нико ништа није питао… Искрено говорећи показало се да сам у праву што сам сматрала да сте помало луцкасти… До виђења, рећу ћу кћерки да сте је тражили.