Надам се да ме слушате настави она истим гласом. – Као да је све почело те млаке месечне ноћи, а није. Ништа тада није почело, само сам ја показала ко сам.. Бака је дохватила земљани врч с полице да донесе свеже воде из бунара. Узела ме је за ручицу и повела са собом – своју Пегицу. Имала сам четири године и није ми се спавало… Кад смо стигле до бунара бака је подигла гвоздени поклопац, а ја сам наднела главу над отвор и, ослоњена рукама на ниску камену ограду, упрла поглед у тамну и мирну воду. На светломодрој простирци неба лежао је Месец, пун, румен и сјајан… С узбуђењем сам саопштила баки да је Месец пао у бунар. Она се гласно насмејала и рекла ми је да подигнем главицу и погледам горе пут неба. Кад сам то учинила, видела сам исту слику. Бака ми је онда објаснила да је Месец, као и обично, изашао у своју спороходну ноћну шетњу небом, па се трефило да се баш кад смо ми стигле нађе изнад бунара и ево сад се огледа у води као што се ми огледамо у огледалу. Потом је наставила да ми доказује како не постоје два месеца, већ само један – онај на небу. И он је прави, а овај у води је само одсјај – слика његова. Мени се није допало њено објашњење, јер се нисам могла помирити с тим да је Месец на небу прави кад ми се онај у бунару више свиђао. Бака је заћутала, није јој било до препирке…
***
Треће ноћи, тек треће ноћи, Месец је изгрејао на небу, али није дошао на прозор наше собе. Није се ни извинио… Али ја сам му се, ипак, обрадовала и све му опростила. Ухватила сам баку за сукњу и рекла јој да одмах морамо на бунар. Она је седела у старој расклиманој наслоњачи на балкону и стењала. Жалила се на бол у крстима. „Муко моја како си тешка”, подругљиво сам поновила њене речи отпре две ноћи и сама сам отрчала ка бунару. На моју велику жалост Месеца опет није било у води, већ само на небу… Погледала сам га оштро и прекорно, а он се понашао као да ме не види. Онда сам му заповедила да стане изнад бунара. Он је мирно одговорио да не може, јер његово кретање зависи од воље виших сила. Бунар ми је преостао као последња нада. Кад би он могао да се помери колико је потребно да у њему видим Месец, само још једанпут.. Загледала сам се у његов отвор као у огромно слепо око. Вода је спавала дубоким сном…
„Нико ништа не може! ” – узвикнула сам гневно и потекле су ми сузе… За мене више ништа није постојало осим немоћне жеље да свима исплазим језик: и Месецу и облаку и ветру и баки и, нарочито, тим вишим силама… Онда сам угледала баку. Обрисала ми је сузе и замолила ме да не плачем. Рекла сам јој да морам да плачем кад сви раде против мене, а праве се да нико ништа не може. Она је мелемно додала да ми се сад тако чини јер сам мала, а кад одрастем и дохватим се књиге све ћу да схватим… Тад сам планула и стиснутих песница стала да вриштим како ми не пада на памет да одрастем и да се хватам књиге нити ме занимају икакве више силе које су исто тако глупе као и она.
***
Устајем, нећу више да се бавим незнанцем за столом. Јавићу се Герасиму да му захвалим на лепом дочеку, а онда ћу отићи право на Градско гробље и тамо, у хладовини и мирису ништавила, обавити посао који ми предстоји. Није требало ни данас да свраћам у „Еденски врт”. Жеђ ме повукла… Да ли само жеђ?
Улазим унутра, у ресторан. Герасим седи, нешто књижи. Чим ме примети, устаде и рече:
Готови сте.. А ја намерио да видим јесте ли при крају, да још мало попијемо.
Много вам хвала и на овоме – рекох. – Идем кући да препишем то што сам издвојио.
Кренусмо ка излазу. Питам га, као узгред, ко је господин за столом поред кипа Анђела. Он се чуди… Прилазимо прозору да му покажем на кога мислим, кад тамо никог нема… Погледах од стола до стола да ли непознати није променио место, али ништа од тога. Ионако слуђеном би ми још теже јер испаде да човека правим будалом, па снебивљиво рекох да је такав и такав господин до пре који минут тамо седео са флашом вина испред себе. „Питаћу келнерицу”, рече Герасим и изађе. Могао сам без овога, помислих…
Девојка никог таквог није послужила – извести ме Герасим са извињавајућим изразом лица и покретима руку. – А о забуни нема збора, јер се гости могу пребројати на прсте.
Да бих ствар ублажио, рекох да није у питању ништа важно. Човек ме просто подсетио на једног из мог комшилука који тако седи уз вино и прелистава новине, или црткара. Поред његових ногу лешкари мали црни пас од ког се, чини се, никад не одваја. С њим нисам проговорио ни реч, али ме толико копка да ми се учинило да га видим. У ствари, видео сам га у лику неког другог ко седи овде.
Немојте да се секирате, многима се данас дешавају чудне ствари – теши ме Герасим. Ваздух је смрдљив и густ као у ложионици. Изјутра се може, све је живље, јасније; светина врви, обично без везе, али врви и изгледа нормално. Па и вечери знају бити подношљиве. Али преко дана препоручиво је седети код куће, поготову за људе танких живаца. Ја сам бар склон да то тако видим, а можда се варам… А сад ћу вам признати да ни са мном нису чиста посла. Ту скоро оте ми се поглед ка кипу Анђела и, гле напасти, на постољу уместо бронзане фигуре седи председник нове владе, упери поглед право у мене… Подигох руку да протрљам очи, али подиже и он своју левицу, отвори уста и рече: „Чудиш се, кир Герасиме, уштво цинцарска, ниси све сконтао. Знао си да отвориш крчму поред Главног гробља, али кад твоји гости, пошто им набубре главе од алкохола, оспу дрвљем и камењем по нама горе – не знаш да их опоменеш, па и врата покажеш. Делиш сиротињи сплачине, а она се куне у тебе као да ми не постојимо… Постојимо, Герасиме, постојимо! А у то ћу те најбоље уверити ако ти кажем да се избори примичу па ваља штампати пропагандни материјал, а за то треба пара. Ето ти прилике да одрешиш кесу. Знамо ми да ти динар кола вуку, али не заборави да можеш остати без свог поседа док трепнеш. И још: будеш ли трућао о овоме по Граду, нећемо чекати на бога да ти узме душу”. То изрече и нестаде, а Анђео смрти поново заузе своје место.
Је ли могуће? – упитах, трудећи се да одглумим израз запрепашћења, убеђен да лукави крчмар пресно лаже.
Увече сам се пожалио Тагису – настави он. – Наш Тагистотело се мудро осмехнуо и отпочео некакву причу о псима који су пре неки дан у једном ресторану запосели салу за ручавање, пошто су претходно истерали све госте заједно са особљем ресторана. Славили су некакав свој псећи празник!… А у једној градској четврти, где власт држи радикална десница, папагаји листом иду у продавнице с кесама у кљуну и купују намирнице за себе и своје власнике!… Чуо је, каже даље он, да је некакав седми печат отворен негде у центру Града, те су стварно и сновидно помешали карте тако да се више не може разабрати шта чему припада. При томе се позвао и на своје лично искуство. Док се после купања брисао стојећи го пред огледалом, пришла му је с леђа уважена дама у црнини, чије име засад држи у тајности, и огрнула га црвеним плаштом! А онда му је припретила прстом и рекла како од њега, Грка по пореклу, није очекивала да се купа го – и удаљила се… Уместо да размрси ствар, он ју је замрсио до безумља. То сам му и казао, с напоменом да се од тако ученог човека више очекује. Тагис ко Тагис, смешкао се и даље. На крају ми је саветовао да тркнем до Тесалије и консултујем неку од тамошњих вештица, па ако је на помолу каква катастрофа да одмах продамо кафану и отперјамо у Волос, постојбину наших предака. Кад сам остао сам са собом и поразмислио о Тагисовим маштовитим заврзламама, нашао сам да су оне, све кад би биле истините, безазленије од оног што се мени десило. И то много. Пси у ресторану, то је обично; постоје ресторани за псе одавно. Добро, мало је искривљено… То с птицама је и корисно и весело. Ја сам чуо басмарицу о некаквом Вукајлу чији се папагај толико раскрупњао једући његову храну, да је једне ноћи, после лома у кући, зграбио свог мршавог и изгладнелог газду, излетео с њим кроз прозор и спустио га у контејнер! Опет добро, није га убио. Но да се вратим на Тагиса. Њему је било далеко лакше да изађе на крај с дамом, ма колико била уважена, но мени са тврдим и мргодним председником уочи избора… Пријатељу, тај кип кловна са хармоником који смо произвели у Анђела смрти – ја сам наручио! А сад ми више није јасно ко тамо седи.. Добро, узмимо да ја ваљам глупости, ипак остаје нејасно зашто сам ја прекрштен у Цинцарина а Тагис није. Обојица смо старином Грци и ортачки држимо ову кафану. То што је мој улог већи, не би требало да ишта значи у том погледу. Овде су рођени наши дедови, очеви и ми сами, лојални смо грађани ове земље, заједнички и уредно плаћамо све дажбине, а само сам ја Цинцарин… За ово сам затражио објашњење од једног дедице, старог обућара и пријатеља мог покојног оца. Он је исто Грк. Нисам стигао да завршим причу а дедица прдну и, показујући прстом на пропале чизмице своје унуке, рече: „То ти је велика говнарија, Герасиме, нема данас коже… Некад се кожа штавила, штавила, па се штавила… а данас…
Шта да ти кажем? ”
Како тече, нека тече – рекох.
Тако је … Треба ћутати и гледати своја посла. Јесте ли се нешто договорили с Тагисом?
Оквирно: кад умине ова жега, да се видимо.
Најбоље … Па ћемо да заседнемо. Шта кажете за вино?
Одлично је – рекох.
Док сам се поздрављао с Герасимом, однекуд изби мали црни пас…
То је тај псић! – готово вриснух.
– Диоген … мала скитница.
Герасим се посагну и помилова га по њушци.
Ово је мој пас – рече. – Мота се свуда, бојим се присвојиће га неко. Но, само да га не убије.
До виђења.
До виђења – рече он. – А због овог се не секирајте. Вражја врућина је, ипак, свему крива… А још кад се мало попије…
На срећу наш посао то трпи – приметих. Не би ваљало да смо бабице или везиље.
Герасим почеша свој овнујски нос, жмирну и рече:
То ће се допасти Тагистотелу.
Ⅵ
„Еденски врт” напустих с осећањем да сам глупо учинио што сам питао Герасима ко је за мене мистериозни господин, уместо да се непосредно обратим келнерици. Овако се показало да, право речено, не знам ни ко је Герасим, па ни ко сам ја… Зар може бити да је човек који ме је толико узнемирио, данас и овде, једино мене убедио у своје постојање? Ако је то тако, онда и Герасим и ја постојимо по истом принципу: за оне које смо у то убедили и по мери њиховог убеђења. За све остале смо утваре у утварном свету. Или маске иза којих не стоји ништа.
Из овог неприбраног стања трже ме нагла и реска звоњава… Испред мене протутња трамвај и ја, укочен на ивици његове трасе, запазих како ми неко са задње платформе покретом руке ставља до знања да сам ћакнут. Више постиђен но уплашен закорачих преко улице показујући прстом на лево ухо, не бих ли навео пролазнике на помисао да сам наглув а не ћакнут, иако никог у близини нисам видео.